Ime Sunčice Stojnev ostaće večno upisano zlatnim slovima u istoriji srpskog naroda jer je ova mlada devojka svojim nadljudskim delima, a naročito svojom humanošću i požrtvovanošću otišla u legendu. Dok su njene vršnjakinje uživale po kafićima i diskotekama, Sunčica je nesebično pomagala ranjenicima, pružala prvu pomoć bolesnima i to pod kišom granata i snajpera
Pamtimo li Sunčicu Stojnev, jednu od najhrabrijih i najhumanijih medicinskih sestara tokom poslednjeg rata? Pamtimo li dete koje je sa svega šesnaest ipo godina došlo u Istočnu Slavoniju kako bi pomagala bolesnima i ranjenima, kako bi spašavala živote i to u najtežim danima rata?
Sunčica Stojnev je rođena 20. jula 1975. a zajedno sa svojom majkom došla je u Slavoniju ne bi li pomogla ugroženom stanovništvu. Nije ovu hrabru devojčicu sprečila ni kiša zločinačkih granata da pomogne unesrećenim ljudima, da uputi reči utehe ranjenicima, da pruži prvu pomoć, da sanira povrede..nije se odricala Hipokratove zakletve i bila je prva svuda i na svakom mestu, često i na prvim borbenim linijama.
Dok su mnogi njeni vršnjaci širom bivše SFRJ uživali po kafićima i diskotekama, potpuno nezainterosavani za patnju srpskog naroda u Slavoniji, mlada i čelična Sunčica došla je iz dalekog Vranja u potpuno nepoznat kraj kako bi obavljala najhumaniju ljudsku dužnost. Neumorno je ova devojčica radila na terenu i po improvizovanim bolnicama, pružajući pomoć svakome kome je ona bila neophodna!
Pomagala je svima, nezavisno od vere i nacije, tešila je stare bake, bolesnu i teško ranjenu decu, previjala, lečila, sanirala, vraćala u život...prerano je i u svega nekoliko nedelja Sunčica odrasla i sazrela, te se od jedne mlade i neiskusne devojčice pretvorila u zrelu, hrabru i odgovornu osobu, pričali su svedoci tog vremena!
Provodila je dane i noći radeći, vrlo malo je spavala i uvek je bila spremna za rad i akciju zajedno sa svojom majkom a sve sa jednim ciljem - da pomognu i spasu što više života. Upravo pred njenim očima a neretko i na njenim rukama umirala su deca, starci, civili, ranjeni borci a ona je davala sve od sebe da ih spase i da im pomogne.
- Ja sam Sunčica Stojnev rođena 1975. a u Vukovaru sam od 24. oktobra 91. Bila sam u sanitetu kao medicinska sestra, bili su neki ranjeni tri metka u nozi, ranjeni u nezgodno mesto, nema pola ruke, nema prst, nema nogu..to je bilo užasno, neki su mi umirali na rukama. Poginuo mi je najbolji drug Joja, mislim bilo je strašno..poginuo nam je jedan najbolji drug, bar meni..Mićo Oreščanin, on je odavde iz Vukovara, pogodio ga je snajper u pluća..Miću je snajper pokosio, četiri metka je imao ovako..to je bilo užasno kada su ih doneli mrtve, morali smo da prekrijemo leševe da ih Hrvati ne bi našli, jer oni i mrtva tela kada nađu oni iseku da ne bi mogli da ga skupimo, šta ja znam.. - rekla je ova hrabra heroina u belom, u izjavi koju su zabeležile tv kamere te ratne 1991.
- Nikada nisam razmišljala o smrti dok nisam mogla jednom da poginem od snajpera, drugi put od bombe..tad nisam osećala ništa ali posle pet minuta sam shvatila šta znači život, šta znače sekunde života.. - govorila je Sunčica o neverovatnim iskušenjima kroz koje je prolazila dok je vršila svoju svetu dužnost. Ipak ni snajperski meci hrvatskih razbojnika nisu je omele niti pokolebale da odustane. Borila se hrabro, jedinim oružjem koje je imala - voljom, snagom, ljubavlju prema otadžbini i torbom za prvu pomoć od koje se nije razdvajala.
Teško su joj padale slike ubijene dece, masakriranih srpskih i rusinskih civila i zarobljenika ubijenih od hrvatske vojske a na koje su danonoćno sa sanitetom nailazili. Nije dozvoljavala da se u njenim očima vidi strah, prikrivala je to vešto. Želja da drugome bude bolje bila je njena zvezda vodilja i svoj posao je obavljala časno i pošteno. Osim u Vukovaru, pomagala je i narodu po Vinkovcima i okolnim selima.
Njeno detinjstvo, njenu mladost i nadljudsku dobrotu prekinuli su 25. avgusta 1992. zli ljudi okovani mržnjom prema svemu što je srpsko. Poginula je u Marincima u 17-oj godini života verovatno dok se spremala da pruži pomoć nekome kome je ona bila neophodna. Ali nažalost, zla sudbina i zločinačka ruka je bila brža...sahranjena je na groblju u Vukovaru, ali ju je majka nakon reintegracije i pretnje hrvatskih razbojnika da će razoriti
sva srpska groblja i sve pravoslavno, sahranila po drugi put i to u njenom rodnom Vranju.
Kome je bilo krivo dete od 17 godina koje se bavilo najhumanijim poslom? Zašto ne znamo za ime Sunčice Stojnev i koju smo to ustanovu, bolnicu, ulicu, trg, nagradu nazvali po ovoj mladoj heroini koja je sa nepunih 17 godina zadužila sve nas i naučila nas mnogim životnim lekcijama? Moramo se svi kolektivno zapitati zašto se o imenu mlade Sunčice, baš kao i hiljadama drugih heroja ali i žrtava uopšte ne govori i zašto se jako malo zna o njima. Moramo svojoj deci i budućim naraštajima govoriti o ovakvim junacima, o njihovim herojskim delima i tragičnim sudbinama...jer narod koji zaboravi svoju prošlost, nema pravo ni na budućnost!
Sunčica Stojnev je rođena 20. jula 1975. a zajedno sa svojom majkom došla je u Slavoniju ne bi li pomogla ugroženom stanovništvu. Nije ovu hrabru devojčicu sprečila ni kiša zločinačkih granata da pomogne unesrećenim ljudima, da uputi reči utehe ranjenicima, da pruži prvu pomoć, da sanira povrede..nije se odricala Hipokratove zakletve i bila je prva svuda i na svakom mestu, često i na prvim borbenim linijama.
Dok su mnogi njeni vršnjaci širom bivše SFRJ uživali po kafićima i diskotekama, potpuno nezainterosavani za patnju srpskog naroda u Slavoniji, mlada i čelična Sunčica došla je iz dalekog Vranja u potpuno nepoznat kraj kako bi obavljala najhumaniju ljudsku dužnost. Neumorno je ova devojčica radila na terenu i po improvizovanim bolnicama, pružajući pomoć svakome kome je ona bila neophodna!
Pomagala je svima, nezavisno od vere i nacije, tešila je stare bake, bolesnu i teško ranjenu decu, previjala, lečila, sanirala, vraćala u život...prerano je i u svega nekoliko nedelja Sunčica odrasla i sazrela, te se od jedne mlade i neiskusne devojčice pretvorila u zrelu, hrabru i odgovornu osobu, pričali su svedoci tog vremena!
Provodila je dane i noći radeći, vrlo malo je spavala i uvek je bila spremna za rad i akciju zajedno sa svojom majkom a sve sa jednim ciljem - da pomognu i spasu što više života. Upravo pred njenim očima a neretko i na njenim rukama umirala su deca, starci, civili, ranjeni borci a ona je davala sve od sebe da ih spase i da im pomogne.
- Ja sam Sunčica Stojnev rođena 1975. a u Vukovaru sam od 24. oktobra 91. Bila sam u sanitetu kao medicinska sestra, bili su neki ranjeni tri metka u nozi, ranjeni u nezgodno mesto, nema pola ruke, nema prst, nema nogu..to je bilo užasno, neki su mi umirali na rukama. Poginuo mi je najbolji drug Joja, mislim bilo je strašno..poginuo nam je jedan najbolji drug, bar meni..Mićo Oreščanin, on je odavde iz Vukovara, pogodio ga je snajper u pluća..Miću je snajper pokosio, četiri metka je imao ovako..to je bilo užasno kada su ih doneli mrtve, morali smo da prekrijemo leševe da ih Hrvati ne bi našli, jer oni i mrtva tela kada nađu oni iseku da ne bi mogli da ga skupimo, šta ja znam.. - rekla je ova hrabra heroina u belom, u izjavi koju su zabeležile tv kamere te ratne 1991.
- Nikada nisam razmišljala o smrti dok nisam mogla jednom da poginem od snajpera, drugi put od bombe..tad nisam osećala ništa ali posle pet minuta sam shvatila šta znači život, šta znače sekunde života.. - govorila je Sunčica o neverovatnim iskušenjima kroz koje je prolazila dok je vršila svoju svetu dužnost. Ipak ni snajperski meci hrvatskih razbojnika nisu je omele niti pokolebale da odustane. Borila se hrabro, jedinim oružjem koje je imala - voljom, snagom, ljubavlju prema otadžbini i torbom za prvu pomoć od koje se nije razdvajala.
Teško su joj padale slike ubijene dece, masakriranih srpskih i rusinskih civila i zarobljenika ubijenih od hrvatske vojske a na koje su danonoćno sa sanitetom nailazili. Nije dozvoljavala da se u njenim očima vidi strah, prikrivala je to vešto. Želja da drugome bude bolje bila je njena zvezda vodilja i svoj posao je obavljala časno i pošteno. Osim u Vukovaru, pomagala je i narodu po Vinkovcima i okolnim selima.
Njeno detinjstvo, njenu mladost i nadljudsku dobrotu prekinuli su 25. avgusta 1992. zli ljudi okovani mržnjom prema svemu što je srpsko. Poginula je u Marincima u 17-oj godini života verovatno dok se spremala da pruži pomoć nekome kome je ona bila neophodna. Ali nažalost, zla sudbina i zločinačka ruka je bila brža...sahranjena je na groblju u Vukovaru, ali ju je majka nakon reintegracije i pretnje hrvatskih razbojnika da će razoriti
sva srpska groblja i sve pravoslavno, sahranila po drugi put i to u njenom rodnom Vranju.
Kome je bilo krivo dete od 17 godina koje se bavilo najhumanijim poslom? Zašto ne znamo za ime Sunčice Stojnev i koju smo to ustanovu, bolnicu, ulicu, trg, nagradu nazvali po ovoj mladoj heroini koja je sa nepunih 17 godina zadužila sve nas i naučila nas mnogim životnim lekcijama? Moramo se svi kolektivno zapitati zašto se o imenu mlade Sunčice, baš kao i hiljadama drugih heroja ali i žrtava uopšte ne govori i zašto se jako malo zna o njima. Moramo svojoj deci i budućim naraštajima govoriti o ovakvim junacima, o njihovim herojskim delima i tragičnim sudbinama...jer narod koji zaboravi svoju prošlost, nema pravo ni na budućnost!
Коментари
Постави коментар