Na mesnom groblju u Bršadinu postavljena je spomen ploča ubijenim i stradalim meštanima ovog mesta pokraj Vukovara koji su izgubili živote tokom proteklog rata u periodu od 1991. do 1996. godine
14. juna otkrivena je i osveštana spomen ploča u znak sećanja na 37 nevinih žrtava koje su ubijene i postradale u periodu od 1991. do 1996. godine u mestu Bršadin kod Vukovara. Na mermernoj ploči uklesana su imena civila, pripadnika MUP-a i branilaca sela od kojih su mnogi žrtve najtežih ratnih zločina hrvatske vojske. Najmlađa žrtva rata je bio petnaestogodišnji dečak koji je poginuo u kasnu jesen 1991. godine tako što ga je usmrtio hitac poluautomatske puške. Među žrtvama je i sedam žena različite starosne dobi. Osim Srba, na spomen ploči su uklesana i imena ljudi iz mešovitih brakova. Prva žrtva rata na vukovarskom području bio je Bršadinac Stevan Inić, penzioner koji je ubijen 1. maja 1991. godine, a poslednja žrtva bio je Budimir Kovačević koji je poginuo 1996. godine. Čuvajući svoje ovce u blizini reke Vuke nagazio je na minu koju su postavili hrvatski vojnici usled čega je smrtno stradak na licu mesta.
Prethodna spomen ploča postavljena je od strane mesnog odbora još 2000. godine, ali na njoj nisu bila uklesana imena nastradalih tokom navedenog perioda.
– Danas smo se okupili na našem grublju da osvetimo obnovljenu spomen ploču koja je do sada bila postavljena na kapeli od strane mesnog odbora. Mi smo sada postavili spomen ploču sa imenima ljudi koji su poginuli u proteklom ratu devedesetih godina prošlog veka. Prethodna ploča bila je bez ispisanih imena, mi smo sad dodali imena ljudi koji su nastradali kako bismo upamtili one koji su dali svoje živote – istakao je bršadinski paroh protojerej Ljubenko Jović.
Na ideju da se na već postavljenu spomen ploču dodaju imena nastradalih došli su dugogodišnji organizator parastosa nastradalim meštanima Bršadina Željko Zuber i rođeni Bršadinac Milenko Živković, a u saradnji i dogovoru sa nadležnim sveštenikom.
– Opština Trpinja je finansirala izradu i postavljanje ove spomen ploče. Upravo, postavljanje ove spomen ploče mnogo nam znači jer ne želimo da zaboravimo ove ljude koji su stradali, da ne zaboravimo imena i prezimena ljudi koji su nastradali u svom selu, na svojoj njivi, na svom kućnom pragu. Drago mi je što je danas došlo dosta ljudi i što su se odazvali našem pozivu da prisustvuju ovom događaju – naglasio je Željko Zuber.
Bršadin je tokom poslednjeg rata doživeo veliko stradanje i razaranje. Kao selo sa srpskom većinom od samog početka rata ovo mesto se našlo na meti militantnih HDZ-ovaca. Od januara do maja 1991. zabeleženo je više desetina verbalnih i fizičkih napada na Srbe a situacija je eskalirala 1. maja 1991. godine kada je počinjeno i prvo ubistvo na području Vukovara i Istočne Slavonije. Stevan Inić, penzioner od 65 godina, okrutno je ubijen na praznik rada 1. maja 1991. godine. Stevana je hicima iz vatrenog oružja ubio komšija Hrvat Mijo Gelenčir i to iz šovinističkih pobuda i mržnje. Razlog je bio taj što je nesrećni čovek nosio jugoslovensku zastavu na Prvomajski uranak u obližnju šumu Đergaj. Stevan je ubijen kao penzioner i kao nenaoružani civil samo jer je bio srpske nacionalnosti. U mladosti je oženio Hrvaticu, bio je zaposlen u zemljoradničkoj zadruzi a posle je radio kao kondukter u Jugoslovenskim Železnicama. Do 1986. je bio predsednik SUBNOR-a za Bršadin. Voleo je ljude i imao je prijatelje svih vera i nacija. Ostao je upamćen kao pošten, gostoljubiv i velikodušan čovek a u tom duhu je vaspitavao i svoju decu. -"Svake godine dolazim sa porodicom na ovu službu Božju i uvek nam se misli vraćaju na događaje tih ratnih devedesetih. Emocije su uvek prisutne i izražene, ali sam i srećan što se naše žrtve ne zaboravljaju i što se na ovaj način čuje i za njih. Kao potomku jedne od žrtava ovo mi puno znači, a evo, došli su i moji sinovi iz Engleske da se zajedno sa mnom prisete moga oca i njihovog dede – rekao je na obeležavanju stradanja Bršadinaca sin ubijenog Inića, koji se takođe zove Stevan.
Tog 1. maja i narednog dana kada je izvršen napad na Borovo Selo, panika i strah postali su sveprisutni. Ovi događaji postali su jasno upozorenje svim Srbima i nehrvatima kakva ih sudbina očekuje! Izbegličke kolone Srba uveliko su napuštale Vukovar. U strahu za vlastite živote, Srbi ali i mnogi Rusini, Jugosloveni pa i Hrvati panično su napuštali svoja ognjišta bežeći u Srbiju. Kolektivni centri u Šidu i Apatinu bili su mali da prime sve izbeglice koje su tokom proleća i leta 1991. bežale iz Vukovara. Bio je to pravi egzodus. Pretnjama, uznemiravanjem, brojnim pritiscima i ubijanjem uglednih građana (samo u leto 1991. ubijeno je 43-oje srpskih civila) započelo je etničko čišćenje Vukovara od srpskog stanovništva.
Prema rečima predstavnika žrtava i Mesne zajednice, od dejstva granatiranja je poginulo osam meštana, među kojima i pet žena (jedna osoba je poginula van Bršadina). Od dejstva neeksplodiranih hrvatskih granata koje su zasipale Bršadin kao i od mina koje su postavili pripadnici hrvatske vojske poginulo je sedmoro meštana, od čega samo jedna tokom trajanja borbenih dejstava. Pre početka i tokom trajanja sukoba ubijeno je četrnaestoro meštana neki i tokom primirja (jedno lice je usmrćeno hicem iz snajpera dok je radilo pred kućom u Bršadinu, jedno lice pre početka bilo kakvih sukoba kao civil, troje kao žrtve ratnog zločina, jedno kao civil u Vinkovcima i jedna žena nakon isporuke humanitarne pomoći). Kao posledica ratne psihoze, nemilih scena viđenih tokom rata ili ratne torture podstaknutih hrvatskom agresijom, dvoje meštana je izvršilo suicid.
Među ubijenima je bila i učiteljica Dragica Okovački. Dragica je na put izvela veliki broj generacija. Učila je decu svih nacionalnosti, i Srbe i Hrvate i Rusine, Mađare, Ukrajince...bila je pravi predagog i vaspitač, žena velikog srca, pravična i dobronamerna. Zahvaljujući ovoj čestitoj ženi mnogi Vukovarci su naučili brojne životne lekcije. Učila je mališane kako da postanu dobri i pošteni ljudi na čemu su joj i danas mnogi zahvalni. Uvek je bila tu za svoje đake, ali i za sve svoje komšije. Ubijena je u jesen 1991. prilikom artiljerijskog napada hrvatske vojske na Bršadin. "Otišla je do bašte da nešto ubere, pala je granata i ubila je. Iza nje su ostale dve ćerke. Imala je 45 godina" - ispričala je medijima Dragičina sestra.
Svake godine Hrišćanska zajednica "Sveti apostol Jakov" i Srpska pravoslavna crkvena opština Bršadin održavaju parastos za sve poginule, na Vidovdan, 28. juna, a organizatori najavljuju da će parastos biti održan i ove godine. Od sada će se na mestu održavanja parastosa nalaziti i imena 37 meštana Bršadina.
– Sve te žrtve izginule su mahom od granata i radi se većinom o civilnim žrtvama. Najmlađa žrtva imala je petnaest godina, a poginulo je i nekoliko žena. Naše udruženje ne obeležava samo ovaj dan nego radimo i na obrazovanju naših mladih u pravoslavnom duhu i duhu tolerancije i razumevanja. Nastojimo da očuvamo sećanje na naše poginule jer žrtve su žrtve i u ovome što radimo nema nikakve politike – rekao je pre par godina predsednik Hrišćanske zajednice i jedan od članova organizacionog odbora Nikola Radulović čija supruga je tokom rata kao civil ubijena u Borovu naselju.
– Voleo bih da nas je više, ali nažalost svake godine nas je sve manje na ovom pomenu. Nije to slučaj samo kada je ovo dešavanje u pitanju već i kada su u pitanju obeležavanja datuma vezanih za antifašističku borbu. Deset romskih familija iz Bršadina završilo je u Jasenovcu, na Dudiku je ubijeno troje Bršadinaca, a mnogi su izginuli i kao pripadnici 12. slavonske udarne brigade. Spisak sa imenima svih tih žrtava je na našoj školi i mi ne smemo da ih zaboravimo. Ne znam zbog čega ljudi ne dolaze. Ne verujem da je u pitanju strah jer mi to obeležavamo već godinama, a sve u nastojanju i želji da se rat na ovim prostorima više nikada ne ponovi – istakao je tada Radulović.
Druga žrtva u Bršadinu i uopšte u Vukovaru, bio je policajac Simo Ponjević. Njega su usmrtile kolege na kućnom pragu, 26. juna 1991. godine. Ponjević je policijski radnik SUP Vukovar sve do 1991. godine kada je zbog pretnji i različitih pritisaka bio primoran da napusti svoj posao. Dana 26.06.1991. grupa naoružanih hrvatskih policajaca, inače Ponjevićevih predratnih kolega, poznanika i dobrih prijatelja došli su pred njegovu kuću sa namerom da ga likvidiraju. Simo je teško ranjen a od zadobijenih povreda preminuo je majci na rukama. Simo je ubijen kao civil, bez ikakvog naoružanja i to dok je bio na odmoru a njegova smrt izazvala je strah i nesigurnost u Bršadinu i Vukovaru. Na spomeniku je i ime Dragana Ivkovića, koji je usmrćen hicima iz vatrenog oružja 19.06.1991. pre početka sukoba.
Branku Jovičiću iz Borova naselja u Bršadinu je od udara granate 1991. godine poginuo otac koji je tada imao 43 godine.
– Moj otac poginuo je drugog novembra 1991. godine. Tog kobnog dana njega i još nekoliko ljudi ubila je granata. Svake godine se ovde okupimo i drago mi je što se čuva uspomena na njih, ali bih voleo da se okupi više ljudi. Mi smo se tokom rata iz naselja Kriva bara sklonili ovde u Bršadin, ali eto, otac je stradao i sećanja na to vreme još uvek su sveža i bolna – kaže Jovičić.
U ratu je bez oca ostao i Bojan Lazić koji je tada bio sedmogodišnji dečak. Odrastanje bez hranitelja porodice bilo je teško, ali je za njega to bio i poziv da se bori za svoje pravo na budućnost. Otac mu je ubijen uoči primirja a bol za gubitkom najmilijih nije prošla do danas.
– Moj otac je poginuo u Tenji 2. januara 1992. godine, uoči primirja. Ovo molitveno okupljanje je jedna od prilika da se prisetimo i njega i svih drugih koji su svoje živote položili za neko bolje sutra. Od tada je prošlo već gotovo tri decenije, ali su sećanja na to još uvek sveža iako je to bilo jako davno. Odrastanje bez oca bilo je teško iz više razloga i aspekata. Jedan od njih je emocionalni, jer svako ko je odrastao bez jednog od roditelja, a pogotovo bez oca, zna koliko je to teško, posebno u tim godinama kada dete počne da se formira kao ličnost. Nije bilo lako ni što se tiče nekog materijalnog aspekta, jer je majci i meni bilo jako teško da nakon svega ponovo stanemo na noge – rekao je Bojan.
Milenko Živković smatra da je od velikog značaja to što će se imena stradalih Bršadinaca naćina spomen ploči. – Kada smo prošle godine održavali parastos nastradalim meštanima Bršadina, na ploči koja je stajala na kapeli nismo imali imena ljudi koji su stradali u zadnjem ratu, što u oružanim sukobima, što kao civilne žrtve rata. Predložio sam da postavimo novu ploču na kojoj bi bila ispisana imena nastradalih i to je došlo nekako samo od sebe, prošlo je trideset godina i mislim da je vreme i jedna moralna obaveza nas Bršadinaca da to uradimo sada, da to ne bi morali raditi mlađi ljudi koji trebaju da se bave svojom budućnošću. Svi ovi ljudi koji su nastradali su moji Bršadinci, među njima ima i mojih direktnih rođaka, ali motiv je bio da se setimo svih onih koji su izgubili svoje živote u jednom lošem vremenu – napominje Milenko Živković.
Na spomeniku tuge uklesana su i imena postradalih Srpkinja: Dragice Okovački, Cvije Kuzmanović, Nade Bojanić, Đurđine Kresić, Cvijete Lešić, Nevenke Mileusnić i Stevke Novaković koje su kao civili izgubile živote u svom selu.
Tokom rata na području Vukovara (sa svim okolnim selima) ubijeno je i nestalo oko 400 građana Vukovara srpske nacionalnosti, od čega su najmanje 180 bili civili ili žrtve ratnog zločina. Čak 43-oje ljudi je ubijeno u proleće i leto 1991. pre početka ratnih sukoba. Hrvatski vojnici i policajci su odvodili srpske civile sa radnih mesta, iz porodičnih domova, sa ulica i gradskih trgova na tzv. "informativne razgovore" sa kojih se mnogi nikada nisu vratili. U gradu je postojalo i nekoliko zatvora gde su zatvarani srpski civili i zarobljenici koji su tamo mučeni, zlostavljani ili ubijeni. Posmrtni ostaci mnogih Srba su nađeni u Dunavu i po masovnim i pojedinačnim grobnicama a do danas niko nije procesuiran za ove zločine. Najmlađa registrovana žrtva na području Vukovara je Goran Čečavac, dečak star godinu ipo dana koji je ubijen vatrenim oružjem sa roditeljima od strane pripadnika hrvatske vojske 16.11.1991. u njihovoj porodičnoj kući u Borovom Naselju, na teritoriji koju su kontrolisale hrvatske snage. Najstarija žrtva je bio Ilija Vorkapić, star 93 godine, koji je ubijen sa suprugom i oni su se dugo vremena vodili kao nestala lica.
Коментари
Постави коментар