Bivši lideri albanske terorističke formacije pod nazivom "Oslobodilačka vojska Kosova (OVK)" Hašim Tači, Jakup Krasnići, Kadri Veselji i Redžep Seljimi proglašeni su krivim za ratne zločine na području Kosova i Metohije kao i na severu Albanije tokom 1998. i 1999. godine, nakon suđenja u Hagu pred Specijalizovanim većima. Tači je kao kaznu dobio 15 godina zatvora za ratni zločin protivzakonitog lišenja slobode, 4 godine za ratni zločin surovo postupanje, 20 godina za ratni zločin mučenja i 23 godine za ratni zločin ubistva.
„Ovaj panel vas osuđuje na jedinstvenu kaznu zatvora od 25 godina, u koju se uračunava vreme koje ste proveli u pritvoru“, rekao je Tačiju predsedavajući sudskog panela Čarls Smit.
I Jakup Krasnići je dobio jedinstvenu kaznu od 25 godina, dok je Kadri Veselji osuđen na 18 godina, a Redžep Seljimi 13 godina.
Oni su osuđeni za stravične zločine - surove likvidacije, mučenja, zlostavljanja, silovanja i nečovečna postupanja prema građanima srpske, romske, aškalijske i albanske nacionalnosti.
Podsećamo, za vreme albanskog terora i agresije, u periodu od 1998. do 2001. ubijeno je i kidnapovano preko četiri hiljade ljudi, uglavnom srpske nacionalnosti. Među žrtvama su takođe i mnogi Romi, Bošnjaci, Aškalije, Kosovski Egipćani, Albanci. Ubijeno je i kidnapovano najmanje 277-oro dece, dok je više od dve hiljade mališana ranjeno. Stvaranje "Velike Albanije" nikome nije donelo dobro, pa čak ni samim Albancima. Mnogi dečiji životi okrutno su prekinuti voljom velikih moćnika! Vršena su silovanja i zlostavljanja srpskih i nealbanskih žena i devojčica.
Građani Srbije (tadašnje SR Jugoslavije) ubijani su bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost. Predstavnici udruženja Albanaca u Srbiji u više navrata su podsetili da je albanska teroristička formacija OVK odgovorna za ubistvo i kidnapovanje 806 kosovski Albanaca, među kojima je veliki broj žena dece i starijih lica. Ti civili ubijani su od početka 1998. sve do 2005. godine iz različitih razloga: zato što se nisu slagali sa zločinačkom politikom Tačija, Haradinaja, Veseljija i oštro se protivili zločinima nad Srbima, zatim zbog toga što su pokušali da zaštite komšije Srbe od zuluma, zato što su radili u srpskim firmama i ustanovama, zatim zato što su bili u mešovitim brakovima sa pripadnicima drugih nacionalnosti, zbog svedočenja ili pak iz nekih drugih razloga. Mnogi su etiketirani kao "srpski špijuni i izdajice" zbog čega su zatirane čitave porodice uključujući žene i decu poput uglednih porodica Hajra iz Glogovca, Bungu iz Suve Reke, Ibraj iz Đakovice, Krasnići iz Mališeva, Beriša iz Uroševca...
O njima se danas ne govori ni u srpskim ni u albanskim medijima a procenjuje se da je između 20 000 i 50 000 Albanaca prognano sa prostora južne srpske pokrajine od strane OVK terorista koji su mesta šefova logora zamenili političkim funkcijama i ministarskim foteljama.
MUHAREM IBRAJ: UBILI SU MI SINA I PETORO ČLANOVA PORODICE
Jedan od najglasnijih boraca da se pravda i istina saznaju jeste časni i čestiti Muharem Ibraj, Albanac, lojalni građanin SR Jugoslavije kojem su OVK ekstremisti poubijali šestoro članova porodice jer nije želeo da pristupi tzv. OVK i bio je protiv progona Srba. Rođen je i živeo u Đakovici, gde je 18 godina radio u policiji. Iako nije želeo da napusti Kosovo, zbog odbijanja da pristupi OVK morao da je da prebegne u centralnu Srbiju, ali je, kako kaže, njegova porodica platila cenu za to.
– Teroristi OVK su ubili trojicu moje braće, dvojicu bratanaca i na kraju mog sina Kujtima koji je imao samo 16 godina. Njihova tela pronađena su 10 godina kasnije – ispričao je Ibraj za Novosti.
Posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma 11. juna 1999, za njega i njegove bližnje nije više bilo života u Đakovici. Utočište je pronašao u centralnoj Srbiji, dok ostali članovi njegove porodice danas žive rasuti u 11 zemalja.
– Bio sam jedan od rukovodilaca policije u Đakovici. U mojoj porodici su svi bili protiv terora i terorista, protiv širenja mržnje. Uvek smo sa Srbima živeli lepo. Mnogi i danas na Kosovu kukaju za tim vremenom, kažu da su u Miloševićevo vreme mogli da žive i sa jednom penzijom, a danas jedva imaju za hleb. Nije bilo svadbe, praznika ni sahrane, da nismo išli jedni kod drugih. Sve do 1992. Tada su Albanci polako počeli da napuštaju posao u policiji i vojsci. Iako nisu imali drugi, ovaj su napuštali. Sva se nevolja još tada kuvala. Ja nisam hteo da okrenem leđa Srbiji – rekao je Muharem. Nažalost, juna 1999, morao je na silu da napusti kuću i veliko domaćinstvo.
– Tog dana kada sam napustio Đakovicu, u kući sam ostavio 40 članova porodice koji su živeli u zajednici, svi u istom dvorištu: otac, majka, petorica braće, deca i žene. Nisam želeo da odem, ali, 14. juna 1999, to neću nikada zaboraviti, bio je ponedeljak, otišla su dva policajca u grad, kada ih je zaustavio Kfor i pitao za mene. Rekli su im da mi kažu da se javim u stanicu, da je bolje da to uradim sam nego da me oni traže. Tada sam shvatio da moram da odem – priča Ibraj. Nekoliko dana kasnije saznao je da mu je nestao najstariji brat, potom još dvojica, pa njihovi sinovi. Sve teža od teže vesti, a poslednja najstrašnija: da mu je nestao sin Kujtim, pišu Novosti.
– Znali smo da su kidnapovani, ali ne i gde su odvedeni. Najpre su odveli mog najstarijeg brata. Nije se vraćao. Posle dva dana drugi brat je krenuo da ga traži i nije se vratio. Onda je otišao i treći brat, pa bratanac. Niko od njih se nije vratio. Na kraju je od muškaraca samo moj Kujtim ostao kod kuće. Bio je mlad, imao je 16 godina. Otišli su i po njega… Isterali su iz kuća žene i decu, pa su one sa decom, svaka otišla u svoj rod. Opljačkali su naše domove a stvari tovarili u kamione, pa sve naše kuće zapalili… Moju ženu i dva mlađa sina, kao i ženu i decu od jednog brata našao sam u Tutinu i doveo sam ih u Niš. Ovde su bili do 2003. Dve ćerke ostale su mi na KiM, one su tamo bile udate još pre rata. Svi ostali su u inostranstvu, u 11 država – ispričao je Ibraj za Novosti. Ibrajeva porodica je godinama tragala za nestalim članovima, da bi im 2009. godine javili da su njihova tela pronađena. Od šoka, kada je čuo ovu vest, Muharemov otac je doživeo infarkt i preminuo.
– Tela mog sina, braće i sinovaca, pronađena su u šumi kod Đakovice. Moja ćerka je otišla i preuzela ih, ali nije smela da ih sahrani na groblju, nego tu, u šumi. Tek pre pet godina bratanac iz Australije platio je čoveku da ih ekshumira. Kupio je šest grobnica, jer telo jednog brata nije još nađeno. Petoricu je sahrnio na jednom groblju na Kosovu, bez prezimena i bez slika. Nije smeo da ih stavi. Sve vam je jasno, zar ne – naveo je Muharem
HAMZA BRANIO SRBE PA UBIJEN SA SUPRUGOM I DECOM: MIMOZA JE IMALA DEVET A ADELINA SAMO TRI GODINE
Još jedna tragična priča odigrala se 20. avgusta 2001. onda kada se činilo da su se masakri nad nedužnima već stišali. Albanac Hamza Hajra (50) koji je bio policajac u MUP-u Republike Srbije svirepo je ubijen sa svojom suprugom Miradije (45), sinom Dževdetom (22) i dve ćerke - Mimozom (14) i Adelinom (9).
Masakr je uspela da preživi samo Hamzina ćerka Pranvera koja je tom prilikom ranjena. Porodica Hamza je ubijena uveče po povratku sa jedne svadbe. Ekstremisti su ih sačekali a potom izvršili napad vatrenim oružjem na njih. Oni su ubijeni od strane svojih albanskih sunarodnika a glavni motiv je bila činjenica da je ubijeni Hamza bio lojalan srpskim vlastima kao i činjenica da je branio srpske civile od brojnih napada albanskih terorista. Osumnjičeni Bljerim Kičina je 2002. godine priznao ubistva i imenovao još četiri osumnjičena, ali je nekoliko dana kasnije povukao svoju izjavu.
Kičina i Burim Ramadani, Arsim Ramadani, Arben Kičina i Jeton Kičina – svi bivši pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) koji su tokom sukoba devedesetih učestvovali u borbama protiv srpskih snaga bezbednosti i napadima na srpske civile – proglašeni su krivima za ubistva.
Burim Ramadani, Arsim Ramadani i Arben Kičina su osuđeni na 30 godina zatvora, Jeton Kičina na 16 godina, a Bljerim Kičina na 11 godina, piše portal "istinapravda1000.blogspot.com".
Žalba optuženih je odbijena, a čak je i Ustavni sud potvrdio da nije bilo kršenja procedure. Međutim, prošle godine ratni zločinac i predsednik takozvane države "Kosovo" pomilovao je i oslobodio sve ove ubice.
O ubijenom Hamzi svi imaju samo reči hvale! Brojni Srbi koji su poznavali porodicu Hajra, istakli su u više navrata da je Hamza nebrojano puta pomagao svojim komšijama srpske nacionalnosti i pre rata, a kada su započeli teroristički napadi OVK, Hamza je odbio da obuče njihovu uniformu i tako navukao gnev albanskog stanovništva. Sa porodicom Hajra svi su se lepo slagali, njihova deca su bila izuzetno vaspitana i obrazovana. Imali su snove, želje, nadanja...nažalost, zločinci im nisu dozvolili da ih ostvare! Hamza je bio pravi heroj, pravedan, iskren i pošten čovek! Kao lojalan građanin Republike Srbije, nije se ustručavao da stane u zaštitu srpske nejači koja su bila izložena čestim napadima albanskih terorista. Nakon juna 1999. porodica Hajra je ostala da živi na Kosovu ali su živeli izolovano od ostale zajednice. Bili su izloženi zajedljivim pogledima, ogovaranjima i čestim uvredama. Kosovskim Albancima je bilo neshvatljivo što Hamza nije obukao uniformu OVK i što nije uzeo oružje u ruke da ubija civile i svoje dojučerašnje komšije, kao što je velika većina Albanaca činila.
STRAŠAN MASAKR NAD PORODICOM KRASNIĆI U MESTU CRNI LUG
Nedeljnik "NIN" objavio je još 26. septembra 2002. tekst posvećen stradanju albanske porodice Krasnići iz sela Crni Lug (Mališevo) koja je brutalno ubijena 14. aprila 1999. od strane albanskih terorista - pripadnika OVK. Bili su etiketirani kao špijuni, saradnici Srba, izdajnici...među ubijenima je čak 12-oro dece, i ovo predstavlja jedan od najtežih ratnih zločina počinjen od strane albanskih terorista OVK nad građanima SR Jugoslavije.
Kada je odjeknuo rat na Kosovu i Metohiji, mnogi Albanci napustili su selo Crni Lug i okolna sela oko Mališeva. Neki od njih obukli su uniforme zloglasne "OVK", uzeli oružje u ruke i krenuli u krvave pohode - da ubijaju komšije Srbe sa kojima su odrastali, sa kojima su se školovali, sa kojima su radili. U selu su ipak ostali da žive članovi albanske porodice Krasnići, daleko čuvene po poštenju i čistom obrazu. Nisu želeli da napuštaju svoje domove, a još manje da se priključuju agresorskim snagama. Voleli su svoju otadžbinu, zato su ostali da žive u svom selu, na svom kućnom pragu bez ikakvog straha. Važili su članovi ove porodice za velike domaćine, ugledne i gostoljubive ljude koji su vredno radili i pošteno zarađivali novac za sebe i za svoju porodicu.
Nedeljnik "NIN" o stradanju nevinih albanskih civila, lojalnih građana SR Jugoslavije piše sledeće:
"Jedna neobična grobnica leži nasred velike livade u selu Crni Luk. Na četiri nadgrobna spomenika nema nikakvog imena, a seljani ovog mesta od 3000 žitelja reaguju nepoverljivo kad se počnu postavljati pitanja o mrtvima. "Ovde smo sahranili ugljenisane ostatke porodice Krasnići", kaže jedan mladi Albanac, i odmah dodaje odmahujući rukom: "Ali više od toga ne znam."
Dvadeset četvoro Albanaca je postreljano - među kojima je bilo i 13 dece - a njihove kuće su spaljene. No, žrtve nisu sahranjene na groblju junaka koje se nalazi na iskraju sela i na kojem pod morem albanskih zastava počivaju njegovi stanovnici postradali u borbama protiv Srba. Nisu, jer Krasnićijeve su, po svoj prilici, pobili njihovi sunarodnici, a prema zaštićenom svedočenju očevidaca čak i posle dolaska međunarodnih mirovnih snaga Kfora u jugoslovensku pokrajinu Kosovo.
Četiri brata Krasnići važila su za "lojalne srpskom režimu" i radili su u srpskim preduzećima, jedan od njih čak i kao novinar u listu "Jedinstvo" koji izlazi na srpskom jeziku. Pod Miloševićevim režimom uživali su privilegije, a potom je to bila njihova smrtna presuda.
Istrebljenje ove porodice, kao i drugi albanski zločini, mogli su biti brzo zataškani. Jer, otkako su Ujedinjene nacije u julu 1999. Kosovo načinile svojim protektoratom, sa osumnjičenim ratnim zločincima iz redova kosovskih Albanaca postupalo se u svilenim rukavicama. Sada, međutim, više od tri godine posle ulaska NATO-a, međunarodna zajednica najzad se osmelila da se okrene i svojim ondašnjim saveznicima."
Prvi ubijeni član ove porodice bio je Naim Krasnići, star 46 godina. Naim je radio kao šef matične službe u Crnom Lugu. Imenovala ga je srpska administracija. Dana 18.05.1998. godine, oko 10:00 časova, grupa pripadnika OVK je izvela Naima iz kancelarije i pucala u njega iz automatske puške. Naim je izdahnuo na licu mesta.
Tog prolećnog 14. aprila 1999. maskirani zločinci, pripadnici terorističke OVK izvršili su napade na okolna sela, a među njima i na Crni Lug. Zločinci sastavljeni od Albanaca iz susednih sela ali i dobrovoljaca iz Albanije na svirep način poubijali su 26 civila, članova porodice Krasnići. Među ubijenima je bilo dvanaestoro dece. Najmlađa žrtva imala je samo godinu ipo dana. Ubijeni su streljanjem, likvidacijama.U tom masakru u Crnom Lugu ubijeni su Afrim (23), Arta (9), Avni (23), Bali (27), Baškim (14), Blerta (11), Destan (65), Drenuše (5), Elmi (43), Fitim (8), Hilmi (28), Hisni (25), Jehona (11), Jeton (16), Lavdim (12), Liridon (14), Mentor (godinu ipo), Milazim (55), Nedžmedin (45), Remzija (41), Šehida (45), Škurta (6), Veton (14) i Violeta Krasnići (17) kao i Mehmet (53) i Azem Hoti (81).
Teški zločini su počinjeni i na području opštine Suva Reka a razularene bande albanskih terorista, pripadnika OVK u leto 1999. upadali su u kuće i ubijali koga su stigli.
Dana 27. avgusta 1998. godine u selu Klečka kod Lipljana otkriveni tragovi jednog od najvećih zločina koje su počinili teroristi takozvane UČK pod komandom Fatmira Ljimaja.
Posmrtni ostaci 22 srpska civila pronađeni su u peći za kreč, a prema svedočenjima očevidaca mnoge od žrtava su pre pogubljenja mučene i silovane. Pretpostavlja se da je na ovoj lokaciji ubijeno 50 civila srpske i albanske nacionalnosti. U Klečki su od 5. do 18. aprila 1999. godine, prema optužnici, ubijeni Arben Avdilji, Imer Džafići, Šerafedin Ajeti i još šestorica albanskih civila.
Tokom jula 1998, u logoru Lapušnik kod Glogovca godine ubijeni Ermin Emini, Ibruš Hamza, Hizri Hajrizi, Đaban Hoti, Safe Hisenaj, Baškim Rašiti, Lufti Džemšiti, Šukri Zimeri i Hasan Hodža. Navodi se i da je 12. juna 1999. godine u Lapušniku ubijen Ajet Gaši.
U Donjem Nerodimlju kod Uroševca su 12. marta 1999. te godine u Varoš selu kod Uroševca ubijene četiri osobe: Rahim Elezi, Riza Kiki, Faik Reci i Nezir Topojani.
Na lokalitetu Radonjićko Jezero ekshumirani su posmrtni ostaci 39 srpskih, aškalijskih i albanskih civila, među kojima 11 žena i dvoje dece. Sredinom juna 1999. godine u selu Jablanica kod Đakovice ubijen je Nenad Remištar, dok su u julu i avgustu 1998. godine u istom selu ubijeni Skender Kući i Palj Krasnići čiji su ostaci nađeni upravo ovde. Ubijeni su bračni par Frokaj - Tuš i njegova supruga Ilire koji su pre smrti strahovito zlostavljani, te bračni par Tahiraj - Ramiz i njegova supruga Tuše koji su zarobljen i masakrirani. Meštani Suve Reke pamte i Albanca Hajrulu Gašija, kojeg su albanski zločinci streljali jer je bio oženjen Srpkinjom, te njegovog prijatelja Isufa Hodžu. Obojica su likvidirani a tela su nađena u Radonjićkom jezeru.
Albanka Sanije Balaj, stara trideset i tri godine, bila je zaposlena u turističkoj agenciji u Peći a 12.08.1998. zarobili su je naoružani OVK teroristi koju su je zatočili u štab, logor gde je zlostavljana i mučena jer je etiketirana kao "saradnica Srba". Zlostavljao ju je komandant Idriz Gaši koji ju je odveo u obližnju šumu i tako nakon mučenja svirepo ubio. Postoje indicije da je silovana. Posmrtni ostaci su ekshumirani iz masovne grobnice na Radonjićkom jezeru.
Jedan od najstravičnijih zločina počinjen je nad porodicom Tahiraj gde su ubijene - Igbala /39/ i njene dve ćerke Sabaheta /25/ i maloletna Melihate /17/. Igbalu su najpre OVK ekstremisti ranili a nakon toga počinju pretresi njene kuće i svakodnevna zlostavljanja. Tokom leta 1998. su je odveli u nepoznato. Nakon toga zarobljena je Sabaheta koja je bila zatočena u OVK štabu i tamo zlostavljana, možda i silovana. Jednog dana je samo nestala. Njihova tela su ekshumirana iz masovne grobnice na Radonjićkom jezeru. U oktobru 1998. naoružani OVK Albanci zarobili su maloletnu Melihate i odveli je u šumu gde su je zlostavljali i masakrirali hladnim oružjem.
U Bajgori kod Podujeva 30. avgusta 1998. godine, ubijen je Osman Sinani.
Tešku sudbinu doživele su i Albanke - Latife Koljoli (45) i njena trudna ćerka Ruše Koljoli (19) koje su silovali pa masakrirali albanski ekstremisti u leto 1998. jer su proglašene srpskim špijunima. O njihovoj sudbini govorio je istaknuti pokojni patolog i bivši ministar Zoran Stanković.
Za svirepo mučenje i ubijanje majke i ćerke avgusta 1998. u blizini Suve Reke osumnjičeni su pripadnici OVK pod direktnom komandom Haradinaja. Na odeći žrtava na albanskom jeziku je bilo ispisano "srpske k***e". Obdukciju je obavio albanski doktor M. koji, prema rečima dr Stankovića, i danas živi u Prištini. Obe su ubijene iz blizine hicima u glavu iz vatrenog oružja, a majka je imala i zavezanu kesu oko glave zbog koje se gušila. Majka je stravično pretučena, tako što je većina tela u modrim podlivima, naročito po leđima i nogama sa zadnje strane. Obducent je zaključio da su te povrede nastale zamahivanjem teškog tupog predmeta. Ćerka je pre smrti višestruko silovana, a takođe je imala više povreda po telu i licu. Pretpostavlja se da su žene mučene i ubijene pored puta, gde su tela i zatečena.
Ostala je zapamćena surova smrt Albanke Sofije Sopi, koja je mučena do smrti pa streljanu od OVK samo zato jer je bila udata za Srbina. Oboje su odvedeni i masakrirani.
U selu Mirena, opština Lipljan, tokom juna 1999. naoružani albanski ekstremisti izrešetali su oca i njegovog četrnaestogodišnjeg sina u vozilu jer su ih označili kao lojalne srpskim vlastima.
Sredinom jula 1999. naoružani Albanci presreli su i kidnapovali ubili penzionera Eleza Kuklecija /70/ i domaćicu Razu Kukleci /46/, etničke Albance koji su ranije imali pritiske i pretnje. Još se vode kao nestala lica. U Prizrenu je 21. avgusta albanska teroristička OVK ubila Bošnjaka Ramadana Rahmanija, penzionera od 71 godinu, i njegovu suprugu Mevlilu, staru 69 godina, koja je j po nacionalnosti bila Albanka. Identičnu sudbinu su u Peći doživeli Bošnjak Ćamil Šaronjić, i njegova supruga Albanka Nekiba Šaronjić koje su pripadnici OVK poubijali u porodičnoj kući.
U terorističkom napadu početkom avgusta 2000. na porodičnu kuću političara Avnija Salihua, predstavnika LDK partije, u Dragašu, od posledica eksplozije preminula je njegova supruga Ganimete, stara 54 godine. Ova porodica se uvek zalagala za mir i suživot i bili su poštovani među Srbima, Gorancima i Albancima.
Albanski terorsti su zločne činili i na teritoriji Preševa i Bujanovca pa je tako brutalno ubijen Fetah Fetahu, taksista iz Bujanovca, i to 31.07.1999. godine na putu za Gnjilane. Policija je izvršila uviđaj a prema rečima meštana zločin su izvršili albanski teroristi jer je pre toga prevezao srpsku porodicu prognanu od OVK. Označili su ga kao saradnika srpskih vlasti, pratili i ubili.
Teško zlodelo počinjeno je je i 17. januara 2000. kada su albanski teroristi ubili direktora Osnovne škole „Midjeni“ u Muhovcu, Ćemala Mustafu, na putu od sela Đorđevac prema Muhovcu. Bio je to čovek mira, diplomata koji se aktivno uključivao u procese pomirenje i uspostavljanja suživota na ovim prostorima. Pucanj u njega bio je pucanj u mir i u ceo Bujanovac.
Nakon rata preko trideset Albanaca i Albanki likvidirano je zbog svedočenja protiv zloglasnih OVK komandanata. Oni su pred zakonom i Bogom pošteno hteli u Hagu izneti sve šta su videli i čuli zbog čega su istinu i iskrenost platili životima. Serije atentata su izvršena prilikom čega je ubijen veliki broj svedoka u postupcima protiv pripadnika OVK ali i članova njihovih porodica te običnih prolaznika koji nisu imali dodirnih tačaka sa ovim dešavanjima. Njihovi identiteti su planski u saradnji sa kosovskom policijom otkrivano i predočeni javnosti. Sve to je rezultiralo oslobađajućim presudama za brojne albanske krvnike.
MANIPULACIJE BROJEM NESTALIH
Veliki propsti institucija Republike Srbije jeste činjenica da mnogi albanski civili koji su nestali od 1998. do 2001. godine i koji su odvedeni od strane albanskih OVK terorista, nisu zavedeni ni evidentirani u registru nestalih lica koje potražuje naša država. Tako ih albanske vlasti samoproglašene države "Kosovo" vode kao svoje žrtve, uvrstili su ih u spisak i ubrajaju ih kao "žrtve srpske agresije". Nažalost, odsustvo političke volje i tromost srpskih institucija dovele su nas do toga da mnoga imena ubijenih i nestalih građana SRJ - Albanaca, Aškalija, Bošnjaka ali i Srba nisu još uvek evidentirana i uvršetena u postojeće spiskove. I memorijali koji se grade u srpskim opštinama na Kosovu i Metohiji ne obuhvataju nealbance, pa se s pravom pitamo kome se onda njihova smrt pripisuje? Udruženja žrtava broje samo one žrtve čiji su srodnici učlanjeni u ta udruženja i zato država mora formirati vlastitu nezavisnu komisiju i zapisati svako ime, evidentirati svačiju sudbinu i sve građane SRJ jednako tretirati nezavisno od verske i nacionalne pripadnosti.
MOŽE SPOMENIK U BATAJNICI ALI ALBANCIMA UBIJENIM OD OVK
Коментари
Постави коментар