VUKOVAR: MILICA JE ŽENA HEROJ, JEDINA JE PREŽIVELA MASAKR HRVATSKIH SNAGA - DANIMA SE RANJENA SKRIVALA U PODRUMU STRAVE

 

Milica Trajković, Srpkinja iz Vukovara, jedina je preživela noć sa 15. na 16. novembar 1991. godine. Te večeri, pripadnici hrvatskih paravojnih formacija (Zenge) upale su u kuće br. 72. i 74. u Ulici Nikole Demonje (Borovo Naselje) gde su živele srpske porodice. Od 16 civila koji su se skrivali u podrumima, ubijeno je njih 15-oro, od čega sedam žena i četvoro dece. Preživela je jedino Milica Trajković, tada šezdesetogodišnja žena. Iako je ranjena, uspela je sa sakrije u podrumu tako da je hrvatski vojnici ne primete, i tako skrivena ostala je sve do 18.11.1991. dok je pripadnici JNA nisu pronašli i izveli na slobodu. Pružena joj je sva medicinska pomoć a scen iz podruma strave obišle su svet. Najmlađa žrtva bio je Goran Čečavac, dečak od godinu ipo dana koji je ubijen sa majkom i ocem a sa njima su likvidirane i komšije Ana Novaković, Ilinka Milošević i njen desetogodišnji sin Branimir. U kući pored ubijena je porodica Pavlović: Nada, njena majka Miholjka i nadino dvoje dece: Zorica (15) i Zoran Pavlović (17) kao i još četvoro civila koji su se tu skrivali. Među stradalima je i Velimir Trajković, suprug jedine preživele Milice!  

"Noći dugih noževa" simboličan je naziv za seriju ubistava srpskih civila koje su izvršili pripadnici hrvatske paravojske na području Vukovara, neposredno pred ulazak pripadnika JNA u grad u periodu od 15. do 18. novembra 1991.

Zbog poraza na bojnom polju i sve većih vojnih gubitaka, hrvatski paravojnici i "Zenge" po naređenju najviših instanci, krenuli su u "obračun" sa srpskom nejači. Išli su od kuće do kuće i ubijali sve što su zatekli. S obzirom da nisu bili sposobni da se vojnički iskažu na bojištu, hrvatski vojnici su svoju "hrabrost" iskazali nad ženama, decom, starim, nemoćnim i bolesnim osobama. Prema podacima nevladinih organizacija samo u ta tri dana pred ulazak jedinica JNA u Vukovar, hrvatske snage su ubile najmanje četrdeset petoro civila, mada se veruje da je broj ubijenih još veći. Najveća stratišta su bila u Ulici Nikole Demonje gde su zatirane čitave srpske porodice sa malom decom. Hrvatski paravojnici su ih poubijali hladnim oružjem, najčešće sekirom ili pucanjem u glavu iz neposredne blizine. I u dvorištu dečijeg vrtića "Sunce" pronađeno je najmanje petnaestoro leševa srpskih civila koji su zarobljeni, zlostavljani i streljani. Leševi su nalaženi i kod Lučke kapetanije, u dvorištu gradske bolnice, na železničkoj stanici, zatim u Kozaračkoj ulici itd.. Neretko su u tim egzekucijama stradali i hrvatski civili koji su se krili zajedno sa komšijama Srbima. Hrvatske paravojnike nije bilo briga u  koga pucaju, a ovakvi slučajevi su se najčešće dešavali kada bi ubacivali bombe u podrume srpskih kuća.

Rat u Vukovaru, inače je započeo još 1. maja 1991. kada je Hrvat Mijo Geleničar, osvedočeni ustaša, sa nekoliko hitaca usmrtio starca Stevana Inića (65) koji je sa jugoslovenskom zastavom pošao da proslavi 1. maj - veliki jugoslovenski praznik. Već narednog grupa naoružanih hrvatskih policajaca, napala je Borovo Selo sa ciljem da izazovu sukobe i zaplaše srpsko civilno stanovništvo. 

Prva žrtva u samom gradu bio je civil Jovan Jakovljević koji je sa nekoliko hitaca ubijen pred svojom kućom i pred porodicom samo zato što je bio Srbin. Tada počinju masovna ubistva, likvidacije i zlostavljanja. Samo  u proleće i leto 1991. ubijeno je 43-oje srpskih civila, ranjeno i zlostavljano više od dve stotine lica. Do kraja rata ubijeno je najmanje 180 srpskih i nehrvatskih civila.  

KAKO JE MILICA JEDINA USPELA DA PREŽIVI MASAKR 

Milica Trajković, iako ranjena, jedina je uspela da preživi masakr koji su u noći 16.11.1991. izvršili pripadnici paravojnih hrvatskih snaga u Ulici Nikole Demonje u Borovu Naselju. Dve noći i tri dana, Milica je ležala sakrivena u mračnom, vlažnom podrumu čekajući oslobođenje i spas. Tog kobnog dana u Ulici Nikole Demonje br. 74 u Borovom Naselju, na teritoriji pod kontrolom hrvatskih snaga, skrivalo se desetoro rodbinski povezanih civila, članova porodica Pavlović, Trajković, Tošković i Travaš. Svi su sa nestrpljenjem  iščekivali kraj rata i uspostavljanje normalnog života. Kako su svi bili srpske nacionalnosti, nije teško zaključiti kako su ta tri meseca blokade bila izuzetno teška po njih. Pretnje, pritisci, uznemiravanja...sve je to obeležilo život Srba u Vukovaru, na području pod hrvatskom kontrolom. Znajući da u kući nisu bezbedni, dane i noći su provodili u podrumu. U tom podrumu bili su Milica Trajković, njen suprug Velimir, njena ujna Savka Pavić (61), Savkin sin Radoslav (25), te rođaci Nada Pavlović (41), njena majka Miholjka (66) i Nadino dvoje dece - petnaestogodišnja Zorica i sedamnaestogodišnji Zoran. Tu su bili i Nadin suprug Tošo Tošković kao i komšija Milan Travaš. Delili su ovi hrabri ljudi zadnju koru hleba, hranu, vodu, sve namirnice..međusobno su se pomagali i disali kao jedno. Kako bi ko posustao, drugi bi ga tešili i ohrabrivali. Nadala se malena Zorica da će boravak u mračnom podrumu uskoro biti zamenjen boravkom u školskoj klupi, da će fijuci granata uskoro biti zamenjeni osmesima, grajom i druženju sa vršnjacima i prijateljima. Verovali su svi čvrsto da će ratne strahote što pre prestati i da će se svako vratiti svojim obavezama i normalnom životu. Nada je mesece provela strahujući da će joj Zenge mobilisati sina Zorana kao što su često radili sa srpskim civilima koji su im bili "žrtveni mamac". Za sve teške zadatke, Hrvati bi moblilisali srpske dečake i starce te ih slali na prve linije gde su mnogi i izginuli. 

Na svu sreću, Zoran nije prisilno mobilisan. Međutim, zla sudbina je za njega i njegove najbliže imala drugačije planove. Samo dva dana pred ulazak pripadnika JNA u noći 16. novembra 1991. hrvatski vojnici, pripadnici Zbora Narodne Garde, vojnici Mileta Dedakovića Jastreba i drugih hrvatskih komandanata, poklonici ideologije Franje Tuđmana išli su od kuće do kuće i ubijali šta su stigli. Došli su i pred kuću br. 74. Razvalili su kapiju i sa vrata počeli da urlaju i viču.

Autori knjige "Genocid nad Srbima 1941-1945 i 1991/1992" navode kako se sa ulaza u zatvoreni podrum začuo glas nepoznatog čoveka koji je upitao da li ima nekoga u podrumu. Odgovoreno mu je da su tu samo civili nakon čega je hrvatski zločinac ili više njih provalio unutra psujući svima majku četničku, navodi se u knjizi. Zločinac je repetirao je pušku i naredio civilima da odmah napuste podrum. Jedan za drugim, preplašeni civili izlazili su iz podruma. Nada je samo grlila svoju decu strepeći za njihov život.

Pretposlednja je bila Sava Pavić, starica od 62 godine koja je rekla: "Sad ću ja dijete, sad ću". U tom momentu zlikovac je potegao obarač i usmrtio nesrećnu staricu a tom prilikom je ranio i Milicu koja je bila odmah pored, skrivena u mraku. Kako je pala, Milica je  odmah povukla debeo jorgan preko sebe i ostala skrivena. Zločinac je najverovatnije nije primetio te je Milica samo pukom srećom ostala živa. 

Nakon ubistva Savke Pavić (62), u dvorištu porodične kuće Novaković mučki su pobijeni:

• Radoslav Pavić (25) - sin ubijene Savke
• Velimir Trajković  - suprug preživele Milice
• Nada Pavlović (41)
• Zorica Pavlović (15) - Nadina ćerka
• Zoran Pavlović (17) - Nadin sin
• Milojka Pavlović (67) - Nadina majka
• Tošo Tošković (41) - Nadin nevenčani suprug
• Milan Travaš (47) - komšija porodice Pavlović

U knjizi "Genocid nad Srbima 1941-1945 i 1991/1992" navodi se "kako je Zoran Pavlović (17) ubijen udarcima sekirom po glavi dok je Zorici (15) glava bila razbijena tupom stranom sekire a usta puna stakla". Bilo je tragova mučenja, govorili su patolozi. I za Milojku i Nadu autori knjige navode kako su usmrćene tupim predmetom. Nadinog supruga Teodora Tošu Toškovića hrvatski vojnici odveli su iza kuća i tamo ga streljali. Slišajući vrisku i pucnje, Milica nije znala šta se dešava, samo se skrivala i molila Boga da je sačuva u životu. Molila se i za supruga Velimira, ali za njega je nažalost bilo kasno. Njoj su tog dana ubijeni suprug, ujna, brat od ujaka, rođaci, komšije i prijatelji...

Tri dana i dve noći, ova hrabra žena, iako ranjena, nije se usuđivala da izađe iz podrumu i prozbori koju reč. Ležala je skrivena u podrumu sa neizmernom tugom posmatrajući nepomično telo svoje ujne Savke. Plakala je tiho, suzdržavajući se da je slučajno zločinci ne čuju. I tako sve do ulaska pripadnika JNA u Vukovar. 

Kada su pripadnici JNA ušli u ovu ulicu zatekli su jezive prizore. Masakrirani leševi, pobijena deca i starci ležali su po dvorištu...krv je bila rasuta svuda...po zidovima kuće bili su i grafiti i ustaška obeležja, koje su zločinci ostavili pre nego što su otišli. I kada su pripadnici JNA bili uvereni da nema nikoga živog, tihi glas začuo se iz podruma. Bila je to Milica. Iako ranjena i premorena, dala je zadnji atom snage i zamolila za pomoć. Pripadnici JNA izveli je iz podruma pruživši joj odmah prvu pomoć. U podrum je tada zajedno sa vojnicima JNA ušao i Miroslav Pavić, sin ubijene Savke i brat od ujaka ranjene Milice, koji je izneo svoju mrtvu majku Savku iz podruma, navodi se u knjizi. 

Brojni mediji iz Beograda i Novog Sada po oslobođenju grada, informisali su javnost o zločinu koji su počinili hrvatski vojnici - pripadnici Zbora Narodne Garde. Motivi za stravičan zločin su najverovatnije (kako i obično) bili etnička nacionalnost žrtava, gnev zbog gubitaka na vojnom polju, činjenica da su se neki članovi porodica ubijenih borili na strani JNA, lažne optužbe za "petokolonaštvo i radio stanice" ....

U komentaru koji je ostavila komšinica i poznanica ubijenih, stoji da porodica Pavlović danas više nema živih srodnika, kao i da su se ljudi i novinari koji su se tom prilikom okupili onesvešćivali od jezivih prizora. Obdukciju je radio istaknuti patolog Zoran Stanković. U blizini Ulice Nikole Demonje postojao je štab hrvatske vojske gde su se vojnici redovno okupljali, zasedali i donosili odluke te je život srpskih porodica u ovom kraju bio dodatno otežan.

U SUSEDNOJ KUĆI TAKOĐE MASAKR

Ovde tragičnoj priči nije kraj budući da su  isti počinioci istog dana upali i u susednu kuću u Ulici Nikole Demonje br. 72 prilikom čega su poubijali sve koje su zatekli.  

U svojoj kući su ubijeni Miroslav Čečevac (25), njegova supruga Slađana (20) i  njihov sin Goran, koji je imao samo godinu ipo dana. Zajedno sa njima su ubijeni i Ana Novaković (41), Ilinka Milošević (32) i njen sin Branimir, star jedanaest godina koji su se tu privremeno sakrili. Deci je pucano u glavu iz neposredne blizine. Nažalost, u ovoj kući nije bilo preživelih. Brojni tv reporteri i novinari zabeležili su kamerama izvlačenje tela ovih nedužnih civila iz podruma i porodičnih kuća. 

- Upravo sam ja obeležio svako telo i odradio svoj posao tamo profesionalno, i time omogućio da se zločini procesuiraju. Međutim, prećutkuju se zločini nad Srbima, na primer, nad celom porodicom i desetak srpskih civila u Ulici Nikole Demonje. Bilo je indicija koje su govorile o ratnom zločinu. Mi smo imali samo svedoke Srbe koji su ostali u Vukovaru i koji su mogli da govore o tim žrtvama. Kao što je recimo bilo ono obdanište za koje se tvrdilo da ima 40-oro dece, što nije bilo tačno. Ali, smo ipak registrovali da je tu u vrtiću bilo ubijanja nekih ljudi – kao što su Lukić, Vezmar, Uroš Udovičić, koje je pobila grupa Martina Sabljića, Ćibarića, Šipoša i ostalih. Osim toga, potvrđeno je i postojanje ubijenih Srba u ulici Nikole Demonje 72, odnosno 74, gde je bila ubijena cela porodica Čečavac – znači onaj mali, otac i majka. Veliki broj tela nađen je oko bolnice i oko lučke kapetanije.. - istakao je Zoran Stanković, istaknuti srpski patolog, profesor i doktor medicinskih nauka, sanitetski general-major u penziji i aktuelni predsednik koordinacionog centra za jug Srbije. Stanković je prilikom gostovanja u  emisiji "Istorija Srbije iz prvog ugla" o tom slučaju izjavio sledeće:

- Za mene je bilo neshvatljivo da je nečije dete mrtvo, a da njega nema, niti se interesuje za tu decu. Zato smo mi u sredstvima javnog informisanja govorili o malom Čečavcu, o malom Branimiru Miloševiću koji su bili među tom decom.. Međutim, niko se nije javljao. Ono što mi nije nijednog trenutka palo na pamet kao čoveku koji vrši identifikaciju leševa i obradu tih podataka je da su njihovi roditelji mrtvi i ja sam tek kasnije video da su roditelji malog Čečavca mrtvi, da je majka malog Branimira mrtva i oni su bili u neposrednoj blizini. Mi smo tu decu stavili u taj šator, i svako veče kad smo odlazili smo ih pokrivali tim čaršavima u nadi da će neko doći i preuzeti njihova tela. Svo vreme dok smo mi to radili iščekivali smo pojavu njihovih roditelja  i najbližih ali oni nisu došli i mi smo njih sahranili na bugarskom groblju.  - rekao je Stanković.

Stanković je u filmu "Vukovar - poslednji rez" dodao kako se italijanska novinarka Milena Garbaneli zatekla u trenutku kada su izvlačili telo malog Gorana Čečavca i ostalih civila iz podruma njihove porodične kuće. Novinarka Milena je to videla i odmah se obratila medijima rečima: - U ime boga, je li ? Gde su sada međunarodne organizacije? Gde je Amnesty international ? Gde je Vatikan? Tu su samo zaklani civili, ima i dece...nigde ni pasa, nema nikoga..na mom jezuki bih rekla jednostavno šokirana sam, na kraju smo 20. veka a vraćamo se ovakvim delima vekovima unazad. Šokirana zverstvima hrvatskih vojnika o jezivim scenama nasilja informisala je čitav svet a naročito italijansku javnost. 

Tih dana, neposredno pred ulazak pripadnika JNA, hrvatski vojnici su na više lokacija likvidirali veliki broj srpskih civila, a najmanje petnaest je streljano u vrtiću "Sunce" u Borovu Naselju. Na železničkoj stanici u Vukovaru, neposredno pred oslobođenje grada, hrvatski vojnici su streljali Anu Lukić (Hrvaticu udatu za Srbina), Milicu Vračarić (67) i Vidu Jakovljević (67) čijeg supruga Tomislava (63), inače invalida bez noge, su "bojovnici" svirepo ubili dva dana ranije. Sa Milicom Vračarić je rafalima pokošen i njen suprug Dragoljub koji je samo igrom slučaja uspeo da preživi. U Kozaračkoj ulici su pobijeni bračni parovi, starija lica i civili koji su se skrivali po kućama. Prema rečima preživelog Srbina, sve su to radili Mupovcu i prve komšije, naoružani Hrvati. 

 

Večernje Novosti su 1991. preneli i potresnu ispovest osamdesetogodišnje Srpkinje Milke Dubajić iz Vukovara, koja je nakon oslobođenja bila u prihvatnom centru u Šidu: - Njima je bilo ubiti Srbina kao komarca. Čim vide nekog otvara se paljba od više ustaša koje na taj način iskaljuju svoj bes i odanost vrhovništvu. Mogli smo to samo da gledamo i čekamo kada ćemo mi doći na red. O nekakvoj pomoći ili sahranjivanju nesretnog čoveka nije moglo biti ni govora, jer odmah ode tvoja glava. Pune su nam bašte leševa u raspadanju. - ispričala je tada starica medijima.

Zbog zločina nad srpskim civilima u novembru 1991. tačnije zbog toga što su po kućama i skloništima pomenutih naselja zlostavljali i na kraju likvidirali civile srpske nacionalnosti prvostepenim presudama Vojnog suda u Beogradu broj I K-112/92 od 26. juna 1992. i I K-108/92 od 14. jula 1992. godine i drugostepenim Vrhovnog vojnog suda broj II K-259/92 od 29. decembra 1992. i II K- 260/92 od 24. novembra 1993. pravosnažno su osuđeni pripadnici ZNG iz vukovarskih prigradskih naselja Borovo naselje i Borovo Selo: Martin Sablić,  Zoran Šipoš, Nikola Ćibarić, Jure Marušić, Ante Vranjković, Bartol Domazet, Slavko Mađarević, Mirko Filković, Zdenko Štefančić, Mira Dunatov i Damir Sarađen, svi zbog krivičnog dela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva. Međutim, 14. avgusta 1992. tokom razmene u Nemetinu, svi navedeni zločinci su pušteni na slobodu i danas slobodno šetaju, uživaju sva prava i privilegije a mnogi redovno gostuju po hrvatskim televizijama.

GORE DESNO: Ilinka Milošević sa sinom Branimirom i Sava Pavić; DOLE LEVO: Radisav Pavić i telo Gorana Čečavca (foto: "Genocid nad Srbima 1941-1945 i 1991-1992")

Korišićeni izvori: 

dr Smilja Avramov, dr Milorad Ekmečić, Bojana Isaković : "Genocid nad Srbima 1941-1945, 1991/1992"

http://www.slobodan-milosevic.org/documents/reports/Serbian/2-IZV.htm