Na današnji dan, pre tačno 29 godina, započeo je masovni egzodus srpskog stanovništva iz Vukovara. Hrvatski paradržavni organi su metodama nasilja i zastrašivanja proterali na hiljade Srba a započela su zatvaranja u logore, prisilna iseljavanja, zlostavljanja i likvidacije srpskog civilnog stanovništva
Iako je od progona i egzodusa prošlo gotovo tri decenije, Vukovarski Srbi ne mogu zaboraviti sve strahote koje su doživeli i preživeli tog proleća 1991. i od uglavnom od svojih prvih komšija! Strah je i dalje prisutan, scene nasilja, progona i zločina još uvek su žive...rane još uvek nisu zacelile, a čini se da nikada i neće. Progon Srba iz Vukovara bio je prvi slučaj nasilnog progona jedne etničke grupe u modernoj Evropi, prvi slučaj egzodusa nakon Drugog svetskog rata. Fotografije nepreglednih kolona srpskih izbeglica obišle su svet..
1. maja 1991. pala je prva žrtva u Vukovaru. Penzioner Stevan Inić (63) ubijen je svirepo i mučki na svom kućnom pragu u Bršadinu. Stevana je hicima iz vatrenog oružja ubio komšija Hrvat Mihajlo Mijo Gelenčir i to iz šovinističkih pobuda i mržnje. Razlog je bio taj što je nesrećni čovek nosio jugoslovensku zastavu na Prvomajski uranak u obližnju šumu Đergaj. Gelenčir je kasnije učestvovao i u progonu i zastrašivanju srpskog stanovništva u Bršadinu i okolnim selima a proslavio se i po pljačkama srpskih kuća i objekata u vlasništvu Srba. Stevan je ubijen kao penzioner i kao nenaoružani civil samo jer je bio srpske nacionalnosti. U mladosti je oženio Hrvaticu, bio je zaposlen u zemljoradničkoj zadruzi a posle je radio kao kondukter u Jugoslovenskim Železnicama. Do 1986. je bio predsednik SUBNOR-a za Bršadin. Voleo je ljude i imao je prijatelje svih vera i nacija. Ostao je upamćen kao pošten, gostoljubiv i velikodušan čovek a u tom duhu je vaspitavao i svoju decu. -"Svake godine dolazim sa porodicom na ovu službu Božju i uvek nam se misli vraćaju na događaje tih ratnih devedesetih. Emocije su uvek prisutne i izražene, ali sam i srećan što se naše žrtve ne zaboravljaju i što se na ovaj način čuje i za njih. Kao potomku jedne od žrtava ovo mi puno znači, a evo, došli su i moji sinovi iz Engleske da se zajedno sa mnom prisete moga oca i njihovog dede – rekao je na obeležavanju stradanja Bršadinaca sin ubijenog Inića, koji se takođe zove Stevan.
Podsećamo, hrvatske paravojne i paradržavne strukture, uz blagoslov balkanskog kasapina Franje Tuđmana, započeli su tog 1. maja 1991. etničko čišćenje srpskog, rusinskog i nehrvatskog stanovništva sa područja grada Vukovara ali i čitave Istočne Slavonije. U jutarnjim časovima 1. maja 1991, četiri hrvatska policajca ušla su u Borovo Selo u pokušaju da skinu i zapale zastavu SFRJ koja se vijorila na prostorijama mesne zajednice a umesto nje postave šahovnicu, zastavu zloglasne NDH.
Već 2. maja 1991. grupa pijanih hrvatskih policajaca naoružani dugim cevima, izvršili su napad na Borovo Selo sa ciljem da proteraju, zaplaše ili pak istrebe Srbe. Borovo Selo je 1991. gotovo u potpunosti bilo naseljeno Srbima. Grupa terorista, došla je tog 2. maja 1991. u Borovo Selo samo sa jednom namerom - da izazovu sukobe! Došli su na tuđi prag da proteruju, ubijaju i zlostavljaju civilno stanovništvo što su i sami priznali dok su se drali i pretili lokalnom stanovništvu. Povampirene ustaše i crnokošuljaši sa dugim cevima došli su tog prolećnog, sunčanog dana kako bi započeli etničko čišćenje, a što im je naređeno sa viših instanci vlasti. Odmah su započeli sa pucanjem po srpskim kućama i civilnim objektima.
"Mi smo radili u kući, začili smo galamu i viku. Vidjeli smo sa prozora u daljini grupu Hrvata, bili su naoružani..pjevali su ustaške pjesme, veličali su Antu Pavelića i Maksa Luburića. Prijetili su i vikali, vređali su srpski narod. Hrvati su nedeljama ranije prijetili da će doći u Borovo Selo i sravniti ga. Sakrili smo se u strahu da nas neko ne vidi. Pucali su po srpskim kućama. Vikali su "Selite se četnici, ovo je Hrvatska. Nema mjesta za Srbe i ostale. Čuli smo kako viču "Ivo, pucaj u srpske kuće" pa onda "Stipo, samo rokaj", Joso, samo hrabro". Ne štedite municiju, pucajte po četnicima i četnikušama. Svi smo se uplašili." - ispričala je svoju ispovest Srpkinja iz Borova Sela, koja je ubrzo nakon ovog događaja bila primorana da napusti svoje ognjište.
Tih dana započelo je miniranje srpskih lokala, inače organizovano je u režiji militantne stranke HDZ, kojom su rukovodili lokalni moćnici: Tomislav Merčep i Blago Zadro. Cilj delovanja HDZ bio je etničko čišćenje Srba iz Vukovara, po nalogu centrale HDZ iz Zagreba.
"Hrvati su došli na naš kućni prag. Pucali su, drali su se i prijetili Srbima. Moguće da su bili u alkoholisanom stanju ili pod uticajem nekih narkotika. Rekli su kako nas neće biti, da neće kokoš ostati. Valjda su zato i došli da nas pobiju sve. Nijedan od njih nije bio iz Borova Sela, svi došli sa raznih mjesta na naš kučni prag." - ispričao je svoje doživljaje o tragičnom 2. maju 1991. meštanin Borova Sela.
"Tog 2. maja 1991. započeli su zločini i otvorene prijetnje. Samo dan ranije zaklan je jedan starac. On se zvao Stevan Inić. Bio je pravoslavac i Jugosloven. Ubio ga je jedan ustaša. Narednog dana policajci su došli i pucali po narodu. Istjerani smo iz svojih domova. Uzeli smo samo najnužnije stvari, neko čak ni to..i u zbjegovima smo bježali preko Dunava. Prećeno nam je da se iselimo. Minirali su srpske kuće i lokale. Bacali bombe u dvorišta Srba. Mnogi su dobili otkaze...kolone izbjeglica su bježale u Srbiju preko Dunava, to je i kamerom zabilježeno.". - zabeleženo je u izjavi srpskog prognanika iz Borova Sela.
Tokom ratne 1991. na području Vukovara je ubijeno i nestalo 120 civila srpske nacionalnosti. Čak 43-oje ljudi je ubijeno u proleće i leto 1991. kada nije bilo nikakvih ratnih sukoba. Istovremeno, do jeseni i početka borbi nije ubijen NIJEDAN hrvatski civil. Hrvatski vojnici i policajci su odvodili srpske civile sa radnih mesta, iz porodičnih domova, sa ulica i gradskih trgova na tzv. "informativne razgovore" sa kojih se mnogi nikada nisu vratili. U gradu je postojalo i nekoliko logora gde su zatvarani srpski civili i zarobljenici koji su tamo mučeni, zlostavljani, silovani i ubijeni. Procenjuje se da je osim civila, ubijeno i preko stotinu srpskih branilaca koji su likvidirani kao ratni zarobljenici u logorima, što je protivno Ženevskoj konvenciji i takođe se smatra ratnim zločinom. Posmrtni ostaci mnogih Srba su nađeni u Dunavu i po masovnim grobnicama a do danas niko nije procesuiran za ove strašne zločine.
Prva žrtva u samom gradu Vukovaru je bio Srbin Jovan Jakoljević koji je brutalno ubijen 29. juna 1991. na tadašnjem Trgu Slavije, a današnjem Vatikanskom trgu. Prebijanja i zlostavljanja srpskog i nehrvatskog stanovništva postali su svakodnevica.
Dana 18. novembra 1991. vojnici Jugoslovenske Narodne Armije su oslobodili Vukovar omogućivši tako da se preko 30 000 Srba i Rusina, prognanih u proleće i leto 1991. vrate na svoja ogništa.
"Šta da vam kažem...Hrvati su nas iz rodnog Vukovara protjerali još u maju 1991. Vršeni su užasni pritisci da se iselimo. Nismo smeli na ulicu izići od straha. Bilo je pljuvanja, vređanja, nastraja ali smo izdržavali verujući da će se stvari promeniti. Onda su noću palili lokale i kuće, nama su gađali kamenicama više puta prozore i terali nas da se iselimo. Prebegao sam sa ženom, ćerkom i njeno dvoje dece, uzeli smo ono malo stvari i krenuli u nepoznato. Uvek sam bio u Vukovaru, to je moj grad a sada sam prognan od komšija sa kojima sam pio kafu i živio. Izbjegli smo u Šid, tamo smo čekali da se stvari primire, slušali smo vesti i to kako mnoge naše komšije srpske nacionalnosti stradaju. Hrvati su ih klali, streljali, nalazili su ih po Dunavu tako da je izbjeglištvo možda i bolje od onoga šta nas je čekala. Hvala jugoslovenskoj narodnoj armiji i svim hrabrim ljudima što su oslobodili Vukovar i omogućili da se mi izbeglice vratimo u svoje domove" - reči su starine Novaka, koji je bio primoran napustiti svoje ognjište.
"Izbjegla sam 31.07.1991. iz Vukovara. Puškama i mitraljezima smo najureni od Tuđmanovih i merčepovih zločinaca koji su željeli da zatru sve što je srpsko. Stalno su nam dobacivali "Vukovar će vam biti novi Jasenovac". U maju je nekoliko hrvatskih policajaca došlo u Borovo, došli da nas pobiju, svi su bili pijani, pjevali su ustaške pesme, sigurno su htjeli i da siluju, govorili su da će da nas sravne, da neće pile ostati..tako su vikali, naši civili, uzeli puške pa uspeli da odbrane Borovo tada od tih zlikovaca. Sa dve torbe i dvoje djece sam pobjegla preko Dunava na čamcu za Srbiju, postali smo stranci u svom Vukovaru za jednu noć. U Srbiji su nas divno prihvatili, ali to nije bilo to. Posle smo čuli da su naše komšije Hrvati odmah isti dan ušli u našu kuću i pokrali sve što se moglo pokrasti. A bili smo dobri prije rata, kao jedno, davali smo im sve što treba, i ispratili nas a posle su veličali ustaštvo. Nedugo posle su Hrvati minirali i pravoslavnu crkvu. Drago mi je što je Vukovar oslobođen, teško je gledati sve ove razrušene domove i zgrade, ali to će se obnoviti a šta je sa ljudskim životima koje su Tuđmanove horde pogasile? To se ne može vratiti" - ispričala je svoju potresnu priču A. iz Borova Naselja tokom oslobođenja Vukovara 18.11.1991. Ona je sa svojom porodicom izbegla krajem jula 1991.
Nažalost, period mira nije dugo trajao. Takozvanom "mirnom reintegracijom" započeo je teror nad Vukovarskim Srbima koji traje i danas. Ponovo su mnogi Srbi doživeli egzodus. Nastavljene su pljačke, napadi na civile pa čak i ubistva povratnika. Prema podacima mnogih istraživanja, Srbi u Vukovaru su jedna od najugroženijih lokalnih zajednica u Evropi. Njima se negira i jezik kao i druga osnovna ljudska prava. Trebalo bi 2. maj uvrstiti u jedan od značajnih istorijskih datuma kada bi se obeležavao egzodus Srba iz Vukovara, koji je baš poput akcije "Bljesak" i "Oluja" bio jednako bolan i strašan po stanovništvo Istočne Slavonije.
Izvor: Alo dnevne novine: O OVOJ VELIKOJ POBEDI SE MALO ZNA
Vikipedija : Sukob u Borovom Selu
 |
Pravoslavna crkva Prenosa moštiju Svetog Nikole, Vukovar, Hrvatska
Izgrađena 1732-1737, minirana i zapaljena u noći između 18. i 19. rujna 1991.
|
Iako je od progona i egzodusa prošlo gotovo tri decenije, Vukovarski Srbi ne mogu zaboraviti sve strahote koje su doživeli i preživeli tog proleća 1991. i od uglavnom od svojih prvih komšija! Strah je i dalje prisutan, scene nasilja, progona i zločina još uvek su žive...rane još uvek nisu zacelile, a čini se da nikada i neće. Progon Srba iz Vukovara bio je prvi slučaj nasilnog progona jedne etničke grupe u modernoj Evropi, prvi slučaj egzodusa nakon Drugog svetskog rata. Fotografije nepreglednih kolona srpskih izbeglica obišle su svet..
1. maja 1991. pala je prva žrtva u Vukovaru. Penzioner Stevan Inić (63) ubijen je svirepo i mučki na svom kućnom pragu u Bršadinu. Stevana je hicima iz vatrenog oružja ubio komšija Hrvat Mihajlo Mijo Gelenčir i to iz šovinističkih pobuda i mržnje. Razlog je bio taj što je nesrećni čovek nosio jugoslovensku zastavu na Prvomajski uranak u obližnju šumu Đergaj. Gelenčir je kasnije učestvovao i u progonu i zastrašivanju srpskog stanovništva u Bršadinu i okolnim selima a proslavio se i po pljačkama srpskih kuća i objekata u vlasništvu Srba. Stevan je ubijen kao penzioner i kao nenaoružani civil samo jer je bio srpske nacionalnosti. U mladosti je oženio Hrvaticu, bio je zaposlen u zemljoradničkoj zadruzi a posle je radio kao kondukter u Jugoslovenskim Železnicama. Do 1986. je bio predsednik SUBNOR-a za Bršadin. Voleo je ljude i imao je prijatelje svih vera i nacija. Ostao je upamćen kao pošten, gostoljubiv i velikodušan čovek a u tom duhu je vaspitavao i svoju decu. -"Svake godine dolazim sa porodicom na ovu službu Božju i uvek nam se misli vraćaju na događaje tih ratnih devedesetih. Emocije su uvek prisutne i izražene, ali sam i srećan što se naše žrtve ne zaboravljaju i što se na ovaj način čuje i za njih. Kao potomku jedne od žrtava ovo mi puno znači, a evo, došli su i moji sinovi iz Engleske da se zajedno sa mnom prisete moga oca i njihovog dede – rekao je na obeležavanju stradanja Bršadinaca sin ubijenog Inića, koji se takođe zove Stevan.
Podsećamo, hrvatske paravojne i paradržavne strukture, uz blagoslov balkanskog kasapina Franje Tuđmana, započeli su tog 1. maja 1991. etničko čišćenje srpskog, rusinskog i nehrvatskog stanovništva sa područja grada Vukovara ali i čitave Istočne Slavonije. U jutarnjim časovima 1. maja 1991, četiri hrvatska policajca ušla su u Borovo Selo u pokušaju da skinu i zapale zastavu SFRJ koja se vijorila na prostorijama mesne zajednice a umesto nje postave šahovnicu, zastavu zloglasne NDH.
Već 2. maja 1991. grupa pijanih hrvatskih policajaca naoružani dugim cevima, izvršili su napad na Borovo Selo sa ciljem da proteraju, zaplaše ili pak istrebe Srbe. Borovo Selo je 1991. gotovo u potpunosti bilo naseljeno Srbima. Grupa terorista, došla je tog 2. maja 1991. u Borovo Selo samo sa jednom namerom - da izazovu sukobe! Došli su na tuđi prag da proteruju, ubijaju i zlostavljaju civilno stanovništvo što su i sami priznali dok su se drali i pretili lokalnom stanovništvu. Povampirene ustaše i crnokošuljaši sa dugim cevima došli su tog prolećnog, sunčanog dana kako bi započeli etničko čišćenje, a što im je naređeno sa viših instanci vlasti. Odmah su započeli sa pucanjem po srpskim kućama i civilnim objektima.
Srpski mediji navode kako je tog dana 2. maja 1991. godine u Borovo selo je stigao anoniman poziv u kome je saopšteno da će selo biti napadnuto tog dana. Poziv je stigao od strane HDZ-a, pun pretnji, i bio je upućivan mnogo puta pre, zbog čega ga Srbi iz Borova Sela nisu shvatili toliko ozbiljno. Ono što je dalo srpskim stražama signal za uzbunu bio je incident koji se odigrao u jednom od dva autobusa, punih hrvatskih policajaca, koji su prilazili selu. Naime, komandant napada na Borovo selo, Stipe Bošnjak, rekao je policajcima da idu na vežbu.
Kada im je rekao pravi razlog dolaska u Borovo Selo i pritom izdao naredbu da pucaju u sve što se kreće, jedan od hrvatskih policajaca, čija je sestra bila udata u Borovu selu, se pobunio i odbio da izvrši ovakvu naredbu. Stipe Bošnjak je ubio tog policajca i njegov leš izbacio iz autobusa. Ovakav prizor, gde dva autobusa sa navučenim zavesama prelaze prugu, ulaze u selo (Crepulje) i pritom tačno u 11 časova i 55 minuta iz jednog autobusa biva izbačen leš jednog pripadnika MUP-a Republike Hrvatske, bio je više nego dovoljan signal sakrivenim srpskim stražama da oglase uzbunu i spremno dočekaju hrvatske policajce, navode srpski mediji.
Hrvatski teroristi su se brzo snašli i pucajući na sve što se kretalo uspeli doći do zgrade Mesne zajednice i ambulante. Tom prilikom su ubili stražara ispred mesne zajednice, starca od šezdeset godina sa velikom dioptrijom, koji nije stigao ni pušku da skine sa ramena. U ambulanti je komandant napada na Borovo selo Stipe Bošnjak tokom borbi uzeo za taoce pacijente među kojima je bilo dosta dece. Njegov zamenik Darko Majdanić je za taoca uzeo ćerku vlasnika diskoteke „Marakana“ i pretio da će je ubiti ukoliko Srbi ne obustave vatru, objavili su srpski mediji.
"Mi smo radili u kući, začili smo galamu i viku. Vidjeli smo sa prozora u daljini grupu Hrvata, bili su naoružani..pjevali su ustaške pjesme, veličali su Antu Pavelića i Maksa Luburića. Prijetili su i vikali, vređali su srpski narod. Hrvati su nedeljama ranije prijetili da će doći u Borovo Selo i sravniti ga. Sakrili smo se u strahu da nas neko ne vidi. Pucali su po srpskim kućama. Vikali su "Selite se četnici, ovo je Hrvatska. Nema mjesta za Srbe i ostale. Čuli smo kako viču "Ivo, pucaj u srpske kuće" pa onda "Stipo, samo rokaj", Joso, samo hrabro". Ne štedite municiju, pucajte po četnicima i četnikušama. Svi smo se uplašili." - ispričala je svoju ispovest Srpkinja iz Borova Sela, koja je ubrzo nakon ovog događaja bila primorana da napusti svoje ognjište.
Tih dana započelo je miniranje srpskih lokala, inače organizovano je u režiji militantne stranke HDZ, kojom su rukovodili lokalni moćnici: Tomislav Merčep i Blago Zadro. Cilj delovanja HDZ bio je etničko čišćenje Srba iz Vukovara, po nalogu centrale HDZ iz Zagreba.
"Hrvati su došli na naš kućni prag. Pucali su, drali su se i prijetili Srbima. Moguće da su bili u alkoholisanom stanju ili pod uticajem nekih narkotika. Rekli su kako nas neće biti, da neće kokoš ostati. Valjda su zato i došli da nas pobiju sve. Nijedan od njih nije bio iz Borova Sela, svi došli sa raznih mjesta na naš kučni prag." - ispričao je svoje doživljaje o tragičnom 2. maju 1991. meštanin Borova Sela.
"Tog 2. maja 1991. započeli su zločini i otvorene prijetnje. Samo dan ranije zaklan je jedan starac. On se zvao Stevan Inić. Bio je pravoslavac i Jugosloven. Ubio ga je jedan ustaša. Narednog dana policajci su došli i pucali po narodu. Istjerani smo iz svojih domova. Uzeli smo samo najnužnije stvari, neko čak ni to..i u zbjegovima smo bježali preko Dunava. Prećeno nam je da se iselimo. Minirali su srpske kuće i lokale. Bacali bombe u dvorišta Srba. Mnogi su dobili otkaze...kolone izbjeglica su bježale u Srbiju preko Dunava, to je i kamerom zabilježeno.". - zabeleženo je u izjavi srpskog prognanika iz Borova Sela.
Tokom ratne 1991. na području Vukovara je ubijeno i nestalo 120 civila srpske nacionalnosti. Čak 43-oje ljudi je ubijeno u proleće i leto 1991. kada nije bilo nikakvih ratnih sukoba. Istovremeno, do jeseni i početka borbi nije ubijen NIJEDAN hrvatski civil. Hrvatski vojnici i policajci su odvodili srpske civile sa radnih mesta, iz porodičnih domova, sa ulica i gradskih trgova na tzv. "informativne razgovore" sa kojih se mnogi nikada nisu vratili. U gradu je postojalo i nekoliko logora gde su zatvarani srpski civili i zarobljenici koji su tamo mučeni, zlostavljani, silovani i ubijeni. Procenjuje se da je osim civila, ubijeno i preko stotinu srpskih branilaca koji su likvidirani kao ratni zarobljenici u logorima, što je protivno Ženevskoj konvenciji i takođe se smatra ratnim zločinom. Posmrtni ostaci mnogih Srba su nađeni u Dunavu i po masovnim grobnicama a do danas niko nije procesuiran za ove strašne zločine.
Prva žrtva u samom gradu Vukovaru je bio Srbin Jovan Jakoljević koji je brutalno ubijen 29. juna 1991. na tadašnjem Trgu Slavije, a današnjem Vatikanskom trgu. Prebijanja i zlostavljanja srpskog i nehrvatskog stanovništva postali su svakodnevica.
Dana 18. novembra 1991. vojnici Jugoslovenske Narodne Armije su oslobodili Vukovar omogućivši tako da se preko 30 000 Srba i Rusina, prognanih u proleće i leto 1991. vrate na svoja ogništa.
"Šta da vam kažem...Hrvati su nas iz rodnog Vukovara protjerali još u maju 1991. Vršeni su užasni pritisci da se iselimo. Nismo smeli na ulicu izići od straha. Bilo je pljuvanja, vređanja, nastraja ali smo izdržavali verujući da će se stvari promeniti. Onda su noću palili lokale i kuće, nama su gađali kamenicama više puta prozore i terali nas da se iselimo. Prebegao sam sa ženom, ćerkom i njeno dvoje dece, uzeli smo ono malo stvari i krenuli u nepoznato. Uvek sam bio u Vukovaru, to je moj grad a sada sam prognan od komšija sa kojima sam pio kafu i živio. Izbjegli smo u Šid, tamo smo čekali da se stvari primire, slušali smo vesti i to kako mnoge naše komšije srpske nacionalnosti stradaju. Hrvati su ih klali, streljali, nalazili su ih po Dunavu tako da je izbjeglištvo možda i bolje od onoga šta nas je čekala. Hvala jugoslovenskoj narodnoj armiji i svim hrabrim ljudima što su oslobodili Vukovar i omogućili da se mi izbeglice vratimo u svoje domove" - reči su starine Novaka, koji je bio primoran napustiti svoje ognjište.
"Izbjegla sam 31.07.1991. iz Vukovara. Puškama i mitraljezima smo najureni od Tuđmanovih i merčepovih zločinaca koji su željeli da zatru sve što je srpsko. Stalno su nam dobacivali "Vukovar će vam biti novi Jasenovac". U maju je nekoliko hrvatskih policajaca došlo u Borovo, došli da nas pobiju, svi su bili pijani, pjevali su ustaške pesme, sigurno su htjeli i da siluju, govorili su da će da nas sravne, da neće pile ostati..tako su vikali, naši civili, uzeli puške pa uspeli da odbrane Borovo tada od tih zlikovaca. Sa dve torbe i dvoje djece sam pobjegla preko Dunava na čamcu za Srbiju, postali smo stranci u svom Vukovaru za jednu noć. U Srbiji su nas divno prihvatili, ali to nije bilo to. Posle smo čuli da su naše komšije Hrvati odmah isti dan ušli u našu kuću i pokrali sve što se moglo pokrasti. A bili smo dobri prije rata, kao jedno, davali smo im sve što treba, i ispratili nas a posle su veličali ustaštvo. Nedugo posle su Hrvati minirali i pravoslavnu crkvu. Drago mi je što je Vukovar oslobođen, teško je gledati sve ove razrušene domove i zgrade, ali to će se obnoviti a šta je sa ljudskim životima koje su Tuđmanove horde pogasile? To se ne može vratiti" - ispričala je svoju potresnu priču A. iz Borova Naselja tokom oslobođenja Vukovara 18.11.1991. Ona je sa svojom porodicom izbegla krajem jula 1991.
Nažalost, period mira nije dugo trajao. Takozvanom "mirnom reintegracijom" započeo je teror nad Vukovarskim Srbima koji traje i danas. Ponovo su mnogi Srbi doživeli egzodus. Nastavljene su pljačke, napadi na civile pa čak i ubistva povratnika. Prema podacima mnogih istraživanja, Srbi u Vukovaru su jedna od najugroženijih lokalnih zajednica u Evropi. Njima se negira i jezik kao i druga osnovna ljudska prava. Trebalo bi 2. maj uvrstiti u jedan od značajnih istorijskih datuma kada bi se obeležavao egzodus Srba iz Vukovara, koji je baš poput akcije "Bljesak" i "Oluja" bio jednako bolan i strašan po stanovništvo Istočne Slavonije.
Izvor: Alo dnevne novine: O OVOJ VELIKOJ POBEDI SE MALO ZNA
Vikipedija : Sukob u Borovom Selu
Коментари
Постави коментар