“Oluja” je izvršena uprkos činjenicama da je ta oblast bila pod zaštitom UN, pod nazivom sektori “Jug” i “Sever”, i da su predstavnici RSK prethodnog dana u Ženevi i Beogradu prihvatili predlog međunarodne zajednice o mirnom rešenju sukoba. Nisu samo Srbi bili žrtve hrvatskih vojnika za vreme ove zločinačke akcije, već su pripadnici hrvatske vojske ubijali i Muslimane, Rome, Čehe i Hrvate. Procene govore kako je tokom akcije "Oluja", ubijeno najmanje trideset civila hrvatske nacionalnosti. Oni su uglavnom stradali zbog toga što su etiketirani kao "izdajnici" ali i zbog toga što su hrabro stali pred ustaške krvoloke kako bi zaštitili komšije Srbe. Neki su ubijeni zato što su bili u mešovitim brakovima sa Srbima ili su izginuli tokom neselektivnog granatiranja srpskih i mešovitih sela i izbegličkih kolona od strane pripadnika oružanih snaga Republike Hrvatske.
8. avgusta 1995. godine, četvrtog dana hrvatske agresije pod nazivom Oluja na zapadne delove RSK-a, tj. na UNPA sektore Jug i Sever, počinjen je stravičan masakr u Dvoru na Uni. Prema podacima "Veritasa", Hrvati su, i po hrvatskim i po srpskim izvorima, ušli u Dvor u popodnevnim časovima 7. avgusta, a zločin se dogodio 8. avgusta oko 14.30 časova. Dvanaest hrvatskih vojnika upalo u bolnicu prilikom čega su na svirep način streljali devetoro starijih civila. Žrtve su štićenici Doma penzionera i pacijenti Psihijatrije iz Petrinje. Među ubijenima je bila i Hrvatica Terezija Ružak. Terezija je rođena 27. septembra 1923. u Petrinji gde je i živela. Bila je , Veritas je došao do saznanja da je Terezija Ružak, rođena Petrinjka, koja je kao hendikepirana osoba, još pre rata, dospela u Dom penzionera u rodnom gradu. Zajedno sa ostalim pacijentima je evakuisana 4. avgusta 1995. godine, na kraju prvog dana hrvatske agresije, zbog njihove bezbednosti na najbezbednije mesto u tom trenutku u sektoru Sjever, a to je upravo Dvor na Uni, kao najudaljeniji od linije fronta, kojeg od Republike Srpske dijeli samo Una, a u blizini je i most koji vodi u Novi Grad (Bosan ski Novi), odnosno Republiku Srpsku. I objekat u koji su smešteni nalazio se u neposrednoj blizini zaštitnih snaga UN-a. Nažalost, svi su ipak strahovito pobijeni od strane hrvatskih vojnika a za masakr do danas niko nije odgovarao.
Ivanka Rodić, Hrvatica rodom iz Otočca, živela je sa suprugom i sinom u Crevarskoj Strani, nedaleko od Vrginmosta. Tog 4. avgusta 1995. godine, u ranu zoru Simo Rodić nije gubio vreme. Kad je čuo u svojoj Crevarskoj strani prve artiljerijske udare daleko prema Glini, na brzinu je u automobil potrpao trogodišnjeg Luku, suprugu i tetku u i među prvima krenuo na put. Verovao je da će biti brži od hrvatskih granata. A samo nekoliko kilometara dalje, u Vrginmostu, pokosila ih je prva koja je pala u centar gradića, gde je 1991. živelo 93,6 odsto Srba. Simo je bio Srbin, a njegova supruga Ivanka Hrvatica. - Zaustavili smo se u centru Vrginmosta, nešto pre šest ujutro, i u trenu sam čuo taj zlokobni zvuk. Nisam ni shvatio da dolazi prva granata, a još manje da će biti naša. Samo što sam stao, zaslepio me njen blesak. Udarila je u prednji deo auta. Mene je bacila nekoliko metara, a ženu je s prvog sedišta izbacilo mrtvu. Mali Luka i tetka na zadnjem sedištu bili su neozleđeni - priseća se Simo prvog dana "Oluje".
Puna dva sata ležao je ranjen na putu. Niko se nije usudio da mu priđe jer su granate padale tako precizno da su pogađale belu liniju po sredini puta. Njegovo zapomaganje čuo je Dušan Džakula, vozač saniteta, koji mu je i pružio prvu pomoć i odvezao ga u improvizovanu bolnicu u jednom kamenolomu kod Vojnića, a odatle u Topusko, koje je već bilo preplavljeno izbeglicama. Već sledećeg dana u bolnici nikog nije bilo, a njih nekoliko nepokretnih ranjenika su izneli u park i ostavili. Bolnicu je napustio posle dva meseca, na štakama, uprkos upozorenjima lekara. Ivanka Rodić je ubijena u 37-oj godini života a za ovaj zločin do danas niko od hrvatskih vojnika nije procesuiran. Po ulasku hrvatske vojske u Knin i srpska sela, mnogi hrvatski civili su bili izloženi strahovitom nasilju i zlostavljanju od strane hrvatske vojske. Oni su ih tukli i maltretirali nazivajući ih "izdajnicima" zbog toga što 1991. nisu napustili svoja ognjišta i poslušali Tuđmanove naredbe, već su odlučili da ostanu sa komšijama Srbima na svojim ognjištima i zajedno dele sudbinu. Nevladine organizacije su zabeležile mnogobrojne napade hrvatskih vojnika na hrvatske civile tokom i nakon Oluje, a neke žene su i seksualno bile zlostavljane.
- Kad je HV došla u Kistanje, nisam bio ovdje, već sam se sklonio ... Medutim, moja kuća svjedoci o tome da je mjesto uništeno namjerno i organizirano, jer je ona ostala, što je netko iz postrojbe koja je tu bi/a znao. Vidite, ništa nije uništeno, jedino je netko u njoj pucao i u ormaru, gdje se bio sklonio, ubio mog psa ... Što da vam, inace, kažem o prilikama danas ovdje. Vidite, samo ja imam struju, nema vode, trgovine, autobusa ... samo pustoš... « kazao je 5. jula 1996. aktivistima HHO, Ivica Katalenić, Hrvat oženjen Srpkinjom, koji od 1948. godine živi u Kistanju. Prilikom narednih susreta, Ivica i njegova žena Desa, žalili su se kako ih naseljeni Hrvati sve češće i oštrije napadaju, preteći im. Govore im da je za njih najbolji izlaz odlazak. Kad su saznali da je Ivica Hrvat i da je za vreme rata živeo, kako mu govore "S četnicima i da je oženjen četnikušom", stanje se bitno pogoršalo.
U selu Srb kod Donjeg Lapca, grupa hrvatskih vojnika je 5. avgusta 1995. zlostavljala pa živu zapalila staricu Mandu Ciganović. Manda je po nacionalnosti bila Hrvatica i imala je preko 80 godina. Manda je imala slomnjenu nogu a hrvatski vojnicu su nakon pljačke zapalili staricu sa sve kućom. U svojoj kući su tokom napada hrvatske vojske 1995. mučeni pa masakrirani i penzioneri Dana (65) i Neđo (60) koji su bili hrvatske nacionalnosti.
Po ulasku hrvatske vojske u Knin 7. avgusta 1995. grupa pijanih hrvatskih vojnika provalila je u porodični dom hrvatske porodice Jelić. U kući su se tada nalazili Ivan (90) i njegova supruga Ana (88) koji su bili teško pokretni i koji su čitav rat proveli u Kninu. Nisu želeli da pođu sa izbegličkim kolonama smatrajući da im niko neće nauditi s obzirom da su oboje hrvatske nacionalnosti. Pijani pripadnici HV-a su lomili i rasturali sve po stanu, pljačkali imovinu a nakon brojnih uvreda ubili su Anu i Ivana čije su posmrtne ostatke ubrzo pronašli humanitarci
Na kućnom pragu u okolini Petrinje tragičnog 6. avgusta 1995. stradali su i supružnici Ivo (72) i Milka Marković (71), Hrvati po nacionalnosti koji su štitili i pomogali Srbima. Dva dana kasnije život je izgubio i Ante Didović (36) čija je jedina krivica bila to što je čitav život proveo uz Srbe i otvoreno se protivio tuđmanovom zločinačkom režimu. U Dvoru je 8. avgusta 1995. hrvatska vojska zverski ubila Hrvata Slavka Bašteka (45) čiji su posmrtni ostaci identifikovani 2009. u Zagrebu zajedno sa još 19 civila. I starica Manda, Hrvatica po nacionalnosti, masakrirana je prilikom ulaska hrvatske vojske u njeno selo. Imala je preko sedamdeset godina i teško se kretala. Лончаревић Марица, рођена 1925. године у Боровцу код Сиска, живјела у Стрмену код Костајнице. Убијена у селу Стрмен за вријеме акције „Олуја“. Хрватица.КЛОБУЧАР ЈОСИП син Стеве, рођен 1950. године у Доњем Селишту, Глина, Хрват по националности, радио у болници у Глини као шнајдер/кројач. Дана 04.08.1995, првог дана „Олује“, особље болнице је добило наредбу да болницу селе на неку другу локацију. У аутомобилу су били Јосип Клобучар, Никола Зракић и Драган Медић. На путу од Глине до Драготине, око 10:35 сати, хрватски авион је гранатирао цесту којом су се кретали и једна граната је погодила њихово возило. Јосипа је разнијела граната и на мјесту је остао мртав, Никола је задобио теже повреде и преломе, а Драган је опаљен по лицу и задобио лакше повреде. Јосипови посмртни остаци су покопани на Новом гробљу у Глини. У току 2012. године, Јосипова породица, која је за вријеме рата живјела у Загребу, пронашла је његове посмртне остатке и сахранила их на Католичком гробљу у Глини. (Извор: Стојан Еремија)
U neselektivnom granatiranju srpskih i mešovitih sela ubijeno i ranjeno mnogo civila, srpske i hrvatske nacionalnosti, uključujući i nekoliko dece.
Prema podacima DIC VERITAS-a, tokom akcije "Oluja" ubijeno je i stradalo 1872 građana srpske nacionalnosti, među kojima su tri četvrtine bili stariji od 60 godina. Među ubijenima su 552 žene i dvanaestoro dece. Prema saopštenju Veritasa, među žrtvama 552 ubijene žene, čak četiri petine su bile starije od 60 godina, što predstavlja jedan od “crnih” rekorda građanskog rata devedesetih prošlog veka na prostorima prethodne Jugoslavije. “Oluja” je izvršena uprkos činjenicama da je ta oblast bila pod zaštitom UN, pod nazivom sektori “Jug” i “Sever”, i da su predstavnici RSK prethodnog dana u Ženevi i Beogradu prihvatili predlog međunarodne zajednice o mirnom rešenju sukoba. U VERITAS-ovom spisku nestalih još se nalazi 1.770 lica srpske nacinalnosti koji su nestali u periodu 1991–1995. na području Hrvatske i bivše RSK. Među nestalima je 1.275 civila, od čega 493 žene. VERITAS raspolaže pouzdanim podacima za još 163 registrovana grobna mjesta u kojima se nalaze neidentifikovani posmrtni ostaci smrtno stradalih Srba na pomenutom području i u istom periodu, koji i dvadesetčetiri godine po prestanku rata, isključivo zbog opstrukcije hrvatske strane, čekaju na ekshumacije.
Najmlađa žrtva akcije "Oluja" je bila dvomesečna beba Andrijana Škorić, koja je stradala u izbegličkoj koloni u kojoj su se Škorići našli usled progona iz rodne Gline. Najstarija žrtva je bila Dragica Zorić, starica od 99 godina koja je ubijena od strane muslimanskih vojnika, pripadnika tzv. Armije BiH u Donjem Žirovcu a koja je nakon toga bačena u masovnu grobnicu.
Коментари
Постави коментар