SMRT JASMINE UZELAC (14) - SEĆANJE NA RANO PREKINUTO DETINSTVO I UGAŠENE SNOVE

Za stanovnike Gospića septembar i oktobar su najtužniji meseci u godini koji sve građane podsećaju na progone, masovne zločine i užase koje rat donosi. Bez ikakve zadrške može se reći da Gospić predstavlja najveće stratište srpskog naroda.

Najmasovniji zločini u ovom kraju su počinjeni upravo početkom oktobra 1991. godine kada pripadnici hrvatske vojske i policije započinju sa sistemskim i organizovanim likvidacijama srpskih civila. Nedužni ljudi su izvođeni iz vlastitih kuća i stanova pa  ubijani na različite načine i na različitim lokacijama. Među ubijenima je bilo i nekoliko civila hrvatske nacionalnosti koji su likvidirani zato što su bili u mešanim brakovima, zato što su se otvoreno protivili zločinačkom režimu Franje Tuđmana ili zato što su stali u odbranu svojih komšija Srba. Svoje poštenje i dobrotu platili su životima...Drugi talas nasilja usledio je u septembru 1993. tokom akcije "Medački Džep" kada je popaljeno nekoliko srpskih sela a svirepo ubijeno blizu devedeset civila. Meštani Gospića stradali su i tokom akcije "Oluja" u avgustu 1995.

Jasminka Uzelac imala je samo dvanaest godina kada je počeo rat u njenom kraju. Živela je sa roditeljima u selu Medak a otac Đuro činio je te 1991. sve kako bi zaštitio svoju porodicu od nasilja i ratnih trauma koje su tada bile realnost. Uprkos neprestanom granatiranju i užasnim vestima koje su se brzinom svetlosti širile gospićkim krajem, porodica Uzelac je odolevala strahu i uspevala da funkcioniše, bar onoliko koliko su tadašnji uslovi dozvoljavali. Skrivanje u podrumima, odjekivanje granata i metaka, učestale uzbune bile su Jasminina svakodnevica! Život u skloništima bio je težak za sve, a naročito za decu čija je bezbrižna igra tako naglo prekinuta i zamenjena sakrivanjem u podrumima punim vlage, strahom i neizvesnošću. Nikome od njih nije bilo jasno zašto se nastava više ne odvija normalno, zašto se deca više ne mogu viđati i družiti sa svojim vršnjacima kao ranije. 

Vladao je veliki strah a smrt se osećala u vazduhu. I Jasmina je baš poput sve ostale dece imala snove i planove, volela je školu i bila je uzoran đak, vredna i poslušna, omiljena u društvu...U tim trenucima niko nije znao šta nosi dan, a šta noć...ljudi su se teško snalazili, neretko suočeni sa nestankom hrane, vode, struje i osnovnih namirnica..Svi su se nadali da će ti užasi vrlo brzo biti okončani a da će se život ubrzo vratiti u normalu. 

Jasmina i njena porodica čekali su da se ratni pakao završi pa da svi nastave svoje živote normalno, da sve bude baš kao i pre te zlokobne 1991. godine. Nažalost, to se nije dogodilo.. 

Bilans nasilja i stradanja dobija novu dimenziju 1993. kada u okviru akcije "Medački džep" biva napadnuto nekoliko srpskih sela koja su potom pretvorena u pepeo. Hrvatska vojska je nakon ulaska u svako od tih nebranjena sela ostavljala za sobom pustoš: popaljene kuće, masakrirana tela starih i nemoćnih, leševe životinja...“Nisam našao znakove, ni ljudi, niti životinja, u nekoliko sela kojima smo danas prošli, razaranje je bilo sistematsko i namerno”, napisao je u svom izveštaju komadant UNPROFOR-a francuski general Žan Kot nakon što je obišao sva ta srpska sela. Ono što nije spaljeno bilo je zasipano granatama i mecima. Tako i Medak, mesto gde nije bilo nikakvih vojnih formacija niti borbenih dejstava. Artiljerijski napadi na Medak imali su za cilj terorisanje srpskog stanovništva i bili su usmereni isključivo na civile, svedočili su predstavnici UNPROFOR-a. 

Jedna od takvih zločinačkih granata par meseci pre početka ove akcije pala je nedaleko od kuće porodice Uzelac, neposredno blizu pravoslavne crkve. Razorna moć granate oštetila je veći broj objekata a nažalost i trajno prekinula jednu mladost, jedno detinjstvo, jedan život...Jasmina Uzelac ubijena je okrutno u 14-oj godini života, slobodno možemo reći na svom kućnom pragu. Nije dočekala kraj rata, nije dočekala slobodu....za njom su ostale nepročitane knjige, neispisane sveske, neostvareni snovi... 

Kome su bile krive njene mlade godine? Kome su bili krivi njeni bezbrižni, dečiji snovi ? Kome je i zašto devojčica, učenica osnovne škole predstavljala pretnju? - Pitanja su koja i danas progone ožalošćenu porodicu ali i sve Srbe gospićkog kraja. Na ova pitanja još uvek nema odgovora. Sa Jasminom je tog dana u smrt otišao i njen komšija Jovo Potrebić /39/ dok je više lica zadobile teže povrede od razornih projektila hrvatske vojske. 

Danas bi Jasmina imala 41-u godinu, završila bi škole i fakultet, bavila bi se poslom koji voli, putovala bi, družila bi se sa prijateljima, uživala bi u životu..I Jasmina bi poput svojih vršnjaka koji su imali tu sreću da prežive, stvorila svoj dom, imala bi svoju porodicu, uživala bi danas u zagrljaju svoje dece....Nažalost, zločinačka ruka i pakosno oko puno mržnje prekinuli su te snove i planove u svega nekoliko minuta. Jedna porodica ostala je trajno zavijena u crno a na ubijenu devojčicu podsećaju drage uspomene i zajedničke fotografije - porodične i one iz školskih dana. Ostao je samo nasmejani lik devojčice na hladnom mermernom spomeniku da nas večno opominje i pita - Zašto ?  

Ova tragedija najavila je talas bola i patnje koji je usledio samo par meseci kasnije sa akcijom smrti i istrebljenja kodnog naziva "Medački džep".

 

Iako se vrlo lako može utvrditi sa kojih položaja je ispaljena granata, ko je naredio granatiranje i koja hrvatska vojna formacija je delovala na tom položaju, još uvek ništa nije učinjeno po tom pitanju. Republika Hrvatska štiti svoje zločince a nadležne institucije odbijaju da pokrenu postupak i istraže ovaj strašni, svirepi zločin. O stradanju ove nedužne devojčice mediji i portali u RH, kako srpski tako i oni hrvatski, nikada se nisu udostojili da napišu niti jedno slovo! Nisu našli za shodno da objave bilo kakav članak u znak sećanja ne nevino prekinutu mladost, da zatraže pravdu, da podsete javnost na ovu tragediju...Ćute i predstavnici srpskog naroda iako bi prvi trebali o tome da govore. Novinarima su svih ovih godina bile preče mnogo apsurdnije i banalnije priče i izveštaji od jednog okrutno ugašenog dečijeg života. Tako je i danas. 

Nadamo se da će u budućnosti, neki mnogo stručniji i upućeniji ljudi iz sveta novinarstva posvetiti više pažnje ovoj nemerljivoj tragediji i napisati kvalitetnije tekstove i članke posvećene Jasminki i drugim žrtvama i tako otrgnuti od zaborava sve ove tužne događaje i godišnjice.

Te granate nisu ispaljene slučajno niti su zalutale u Medak, već su hrvatski vojnici svesno i planski gađali srpska sela i civilne objekte - sa namerom da ubiju! To je činjenica koja je baš svima jasna i koju je nemoguće negirati, opovrgnuti i promeniti.

U Gospiću je u oktobru 1991. godine, prema Veritasovim podacima, ubijeno najmanje 124 lica srpske nacionalnosti, među kojima i 38 žena. Među likvidiranima su i deset bračnih parova i četiri para po jednog roditelja i deteta. Do sada su pronađeni i sahranjeni posmrtni ostaci 50 likvidiranih, dok se za ostalih 74-oro još uvek traga.

Sa likvidacijama srpskih civila bio je upoznat celi politički, vojni i policijski vrh hrvatske države. A nakon što su pripadnici JNA, krajem decembra iste godine, pronašli 24 pougljenisana leša srpskih civila u zoni razdvajanja sukobljenih strana, upoznati su, preko poznatih svetskih medija i humanitarnih organizacija, i predstavnici Međunarodne zajednice, pod čijim “pritiskom” je tadašnji predsjednik RH Franjo Tuđman naredio istragu o tim likvidacijama. Iako su prikupljeni dokazi ukazivali na naredbodavce i izvršioce tih ubistava, slučaj je vrlo brzo stavljen ad acta, a tijela ubijenih su iz primarnih premeštani u sekundarne grobnice.

Drugi talas nasilja za meštane Gospićkih sela usledio je 9. septembra 1993. u akciji koju je hrvatska vojska nazvala "Medački džep". U tom svirepom, krvavom piru masakrirano je 88 srpskih civila, među kojima i 17 žena i jedno dete. Čak 26-oro ljudi bilo je starije od šezdeset godina. U zločinu nad stanovništvom podvelebitskih sela Počitelja, Čitluka i Divosela, u okolini Gospića, koja su bila pod zaštitom UNPROFOR-a, gotovo da nije bilo preživelih. Žene su silovane pa ubijene, ljudi su strahovito mučeni - nabijani na kolac, živi paljeni, odsecane su im glave, ruke, noge....

Među žrtvama su bile i dve Hrvatice - Štefica i Ankica koje su pripadnici hrvatske vojske okrutno ubili "jer su bile udate za Srbe". Treći talas nasilja usledio je tokom akcije "Oluja" u avgustu 1995. kada je ubijeno desetine civila, mahom starih i nepokretnih osoba, a hiljade poslato u izgnanstvo. 

Na crnom spisku ubijenih Srba nalazi se više od tri stotine dece - novorođenčadi, devojčica, dečaka, mladića i devojaka starosti do 18 godina koja su ubijena, stradala i nestala u napadima hrvatske vojske u selima i gradovima od Like, Korduna, Banije, preko Posavine, Bosanske Krajine, Hercegovine sve do Baranje, Zapadne i Istočne Slavonije. Do danas još uvek niko nije pokrenuo inicijativu da se u Srbiji podigne spomen obeležje u znak sećanja na najmlađe stradalnike rata u Hrvatskoj i zato nas ne treba čuditi zašto su ove sudbine potpuno zaboravljene i prećutane. Čvrsto verujemo i nadamo se da će neko u budućnosti napokon pokrenuti ovakvu inicijativu i da će stradanje ove nedužne dece napokon biti otrgnuto od zaborava. Naše žrtve su zaslužile da ih se sećamo, da spominjemo njihova imena i pamtimo njihove likove, da govorimo o njihovim tragičnim sudbinama i dostojantveno obeležavamo ove datume. Zato je neophodno podići spomen obeležje posvećeno deci stradaloj tokom hrvatskog terora i odabrati jedan dan u godini (možda upravo 1. maj kada je najviše dece i stradalo tokom operacije "Bljesak") kada bi smo se prisećali dečijih žrtava čije je živote prekinula jedna zločinačka politika vođena fašističkim idejama i obnovi NDH.