Imala je 23 godine kada je počeo rat u njenom gradu, u njenom Vukovaru. Zvala se Nada Samardžija. Bila je Srpkinja po nacionalnosti, a pravoslavka po veroispovesti. Mada veliki broj građana Vukovara nije o tome ozbiljno razmišljao, niti se o tome mnogo vodilo računa, etnička pripadnost postala je 1991. godine veoma važna odrednica od koje je neretko zavisio život. Vukovar je bio poznat po najvećem broju mešovitih brakova, po suživotu i međusobnoj toleranciji između mnogobrojnih nacionalnih manjina. Ovaj mir i kulturno šarenilo koje je bilo i ostalo simbol Jugoslavije i civilizacijskih vrednosti postojau značajno ugroženi sa izbijanjem rata u Vukovaru.
Za Hrvate svi Srbi, pa i najbliže komšije, te 1991. odjednom postaju "uljezi, otpadnici, nepoželjni gosti", nazivali su ih pogrdno "četnicima, agresorima, okupatorima". Zločinačka propaganda Franje Tuđmana učinila je svoje i uspela je da ubedi Hrvate kako su Srbi "loši i zli" i kako je došlo vreme za obnovu Nezavisne Države Hrvatske gde ne bi bilo mesta za druge narode, naročito ne Srbe. Tako pripadnici srpskog naroda preko noći postaju stranci u sopstvenom gradu.
Rat u Vukovaru započeo je 1. maja 1991. kada je Mijo Geleničar, ekstremni HDZ-ovac i nacionalista, sa nekoliko hitaca usmrtio starca Stevana Inića (65) koji je sa jugoslovenskom zastavom pošao da proslavi 1. maj - veliki jugoslovenski praznik. Već narednog grupa naoružanih Hrvata iz različitih delova Hrvatske, napala je Borovo Selo, mesto sa 95% srpskog stanovništva. Došli su na tuđi kućni prag sa ciljem da ubiju, siluju, proteraju..pokušali su da na glavnu zgradu postave zastavu NDH a potom su otvorili vatru po srpskim kućama i civilima koji su se tamo krili..bilo je mnogo žrtava.
Prva žrtva u samom gradu bio je civil Jovan Jakovljević koji je sa nekoliko hitaca ubijen pred svojom kućom i pred porodicom samo zato što je bio Srbin. Reč je o civilu, vrlo uglednom i poštenom čoveku. Tada počinju masovna ubistva, likvidacije i zlostavljanja. Samo u proleće i leto 1991. ubijeno je 43-oje srpskih civila, ranjeno i zlostavljano više od dve stotine lica a nasilno prognano 20 000 lica srpske, mađarske, rusinske, ukrajinske nacionalnosti kao i lica iz mešanih brakova. Minirano je više desetina lokala pod vlasništvom Srba, kao i stotine srpskih kuća. Kolektivni centri u Šidu i Apatinu bili su premali da prime toliki broj izgladenih prognanika. U istom periodu, dakle sve do početka oružanog sukoba u Vukovaru (do 25. avgusta 1991) nije ubijen nijedan civil hrvatske nacionalnosti, nije oštećena ni zapaljena nijedna kuća ili objekat pod vlasništvom Hrvata.
Nada Samardžija bila je jedna od onih pripadnika srpskog naroda koji su ostali u Vukovaru. I čvrsto je verovali da joj komšije neće nauditi. A zašto bi ? Nada je bila omiljena u društvu, družila se i sa Srbima i Hrvatima, Rusinima, ljude nikada nije delila po veri i naciji. Takvi su bili i njeni roditelji, vrlo ugledni i pošteni ljudi koje je voleo čitav Vukovar a i šira regija. Imali su prijatelje i poznanike u mnogim gradovima biše Jugoslavije. O ovoj poštenoj familiji i danas svi pričaju sa punim poštovanjem i uvažavanjem. Život u Vukovaru postao je težak i nesnošljiv za Srbe, postao je to najveći logor za srpsko stanovništvo, pisali su domaći i strani mediji. Bilo im je zabranjeno kretanje, teško su dolazili do osnovnih namirnica, hrane i vode a pritisci i zlostavljanja bili su svakodnevna pojava. U ranu jesen kada je oslobođen jedan deo grada i kada je regularna vojska JNA preuzela kontrolu nad tim naseljem, civilno stanovništvo tog kraja moglo je da predahne. Bilo je tu i Srba, i Hrvata, Rusina, Ukrajinaca..Međutim, period mira nije dugo potrajao.
Naredba glavnokomandujućeg hrvatske vojske glasila je "Počisti sve, sravni sa zemljom, da ništa srpsko ne ostane". Tada je počeo sveopšti napad na srpske kuće i naselja. Hrvatski vojnici su nemilosrdno tukli iz sveg mogućeg naoružanja i u tom paklenom napadu ubijen je veliki broj civila i branilaca grada. Nada je toga dana sedela u kući, doručkovala, popila kafu ne sluteći da će joj to biti poslednja u životu. Bila je rana jesen, a vreme promenljivo, sivo, tmurno i hladno..kao da je slutilo na nesreću! Tek bi se poneki zračak sunca prelomio kroz guste oblake, kiša bi nakratko padala pa stala..i tako u krug.
Iz ručnog bacača je pogođena kuća Samardžija a jedan od šrapnela je prošao kroz prozor i pogodio Nadu u glavu usled čega je preminula na licu mesta. Zločinačko artiljerijsko zrno prekinulo je u jednoj sekundi sve planove, želje i snove ove mlade devojke. Ubijena je samo nekoliko dana pred svoj rođendan. Plakalo je nebo tog jesenjeg dana...plakale su klupe u parku na kojima nekada sedela, plakale su staze i ulice kojima je prolazila, plakale su breze i vrbe, plakali su i Dunav i Vuka, plakalo je sve...sa suzama neutešne porodice i prijatelja, stapala se kiša koja je tih dana neprestano padala...šok i neverica zavladali su čitavim naseljem.
Od bola i očaja otac Milan nije mogao prozboriti ni reči. "Kome je i zašto moja ćerka bila kriva?" pitao se unesrećeni otac. Kome su bile krive njene mlade godine, njena mladost i dobrota ? - pitanje je koje su svi postavljali ali odgovora nije bilo. Nada je bila veoma zrela devojka za svoje godine, vrlo talentovana i druželjubiva osoba, vredna, pažljiva i odgovorna..
Vrlo brzo utvrđeno je da meci, bombe i granate nisu slučajno ispaljeni na ove kuće već da su lokalni Hrvati civili tzv. peta kolona dojavljivali hrvatskoj paravojsci koje kuće i položaje da gađaju. Tako su dojučerašnje komšije i poznanici odigrali jednu od najsramnijih uloga u životu saučestvujući u ovom monstruoznom zločinu.
Pokušavajući da operu svoj prljavi obraz i koliko toliko opravdaju zločin, neki Hrvati su otišli korak dalje te su nakon rata pokušali Nadinog oca Milana da optuže za "mučenje hrvatskih vojnika". Besramne laži šokirale su sve. Bolesnim umovima nije bilo dovoljno što su jednu porodicu zavili u crno, što su roditelje ostavili bez deteta već su svoje planove nastavili da realizuju i u miru.
Cilj im je bio da zagorčaju život ovog hrabrog i čestitog čoveka Milana Samardžije a u tim pričama i lagarijama učestvovali su čak i neki Nadini školski drugovi i drugarice. Sud je vrlo brzo odbacio ove apsurdne optužbe a Milana proglasio nevinim čime su hrvatski zločinci i zločinke još jednom uhvaćeni u lažima.
Bol za ubijenim detetom nikada nije prošla niti može proći. Nada danas živi u sećanjima svojih najbližih, u uspomenama prijatelja i prijateljica, komšija i poznanika. Zajedničke ekskurzije, putovanja, druženja ostala su svetla tačka jednog vremena koje se nikada više neće vratiti. Kakav smo zaboravan narod svedoči i činjenica da se Nadino ime nikada nije našlo ni u jednoj kolumni, novinskom članku ili na nekom internet portalu. Šturi podaci (ime, prezime, mesto rođenja i smrti, datum rođenja i smrti) na spisku uvaženog DIC VERITAS-a jedino su što običan svet može saznati o tragičnoj sudbini ove mlade devojke kada ukuca njeno ime na google pretraživaču. Iako imamo stotine medija, mali broj njih se svih godina setio da objavi koji tekst o srpskim žrtava ubijenim i stradalim u Vukovaru ! I retki tekstovi koji se objave uglavnom su vezani za smrt osoba stradalih u leto 1991. godine, dok ostali civili (žene, starci, deca) postoje samo kao bezimeni brojevi. Žive u sećanjima bliže porodice ali šira javnost za njih ne zna. Često se i umanjuje broj ubijenih Srba u Vukovaru, te možemo čuti o "40 stradalih Srba", dok zapravo ukupan broj ubijenih srpskih civila, žrtava ratnog zločina prelazi tamnu broju od dve stotine.
Smrt ove nedužne mlade devojke svima nam mora služiti kao opomena da se zlo više nikada i nikome više ne ponovi.
Коментари
Постави коментар