UBISTVO DEČAKA RADOMIRA (15) NA TRAKTORU - ZLOČIN BEZ KAZNE

 Tragični 22. septembar 1991. samo je jedan u nizu datuma kojeg se Srbi iz Ravnih Kotara sećaju sa velikom tugom. Tada je u selu Vrana na mučki i svirep način ubijen Radomir Tepša (15), dečak srpske nacionalnosti, i to dok je vozio traktor kako bi namirio stoku. Zločinci, mahom komšije iz susednih sela, nikada nisu odgovarali za počinjeni zločin

 

Septembar 1991.  - svaki dan je isti kao i prethodni, hladan, siv i težak. Jedini uspeh zadarskih Srba je preživeti noć. Dan se nekako i pregura -  malo se radi, malo se gleda televizija, sluša radio a najviše se čeka u četiri zida..pa dan nekako i prođe...ali najteže je kada padne noć. San neće na oči, a dušu i telo obuzmu strah i strepnja...teško je jer upravo po noći, naoružani crnokošuljaši upadaju u srpske stanove i  čine svakakva zverstva. Tuku, maltretiraju, pljačkaju, iživljavaju se nad Srbima a najgore je kada ih privedu na tzv. informativne razgovore. Sa takvih razgovora, mali broj Srba se vratio živ. Slično je stanje i u srpskim selima - strah je sveprisutan ali se živeti mora. 

Tako je i srpska porodica Tepša iz Vrane vredno radila od jutra do mraka kako bi zadovoljili svoje egzistencijalne potrebe. Mladi Radomir je od malena bio naviknut na takvu svakodnevicu i neprestano je pomagao roditeljima obavljajući nekada čak i najteže seoske poslove. U Vrani su Hrvati i Srbi do rata živeli u dobrim i korektnim odnosima, međusobno su se poštovali i pomagali. Slavili su se praznici i blagdani, ali situacija u tom kraju počinje da se menja još 1990. kada prve iskre rata počinju da se osećaju u vazduhu. Te 1991. rat je stigao i u Ravne Kotare, a srpsko stanovništvo Vrane u strahu za sopstvene živote i vlastitu bezbednost biva primorano da napusti svoje kuće i imanja. Privremeno sklonište mnogi su pronašli u okolnim, većinski srpskim selima. Izloženi svakodnevnim pretnjama i zastrašivanjima, nisu imali drugu opciju nego da se sklone dok se stanje ne primiri.

Porodica Tepša izbegla je iz Vrane u Donju Jagodnju. Najednom su postali stranci u sopstvenom selu! Za Hrvate svi Srbi, pa i najbliže komšije su odjednom postali nepoželjni, nazivali su ih pogrdno "četnicima, agresorima, okupatorima". Zločinačka propaganda Franje Tuđmana učinila je svoje i uspela je da ubedi Hrvate kako su Srbi "loši i zli" i kako je došlo vreme za obnovu Nezavisne Države Hrvatske. 

Sa druge strane, Srbi su živeli u konstantnom strahu i zebnji budući da su znali kako su prošli njihovi preci 1941. i 1942. i kakve su zulume doživeli od strana ustaša. Strahovali su da bi i njih vrlo brzo mogla stići ista sudbina. U proleće i leto 1991. zaista i počinju prva ubistva i likvidacije srpskog stanovništva u tom kraju, ali i svuda po Hrvatskoj. Prve žrtve na području Zadra i Ravnih Kotara upravo su bili Srbi.

Radomir je bio izuzetno vredno i vaspitano dete. I u tim najtežim danima rata bio je tu za svoju porodicu, rođake i komšije. Vredno i uzorno dete, svima je služio kao primer! Tako je mladi Radomir sa svega 15 ipo godina svakoga dana iz Donje Jagodnje odlazio traktorom do sela Vrane da nahrani svoju i stoku ostalih izbeglih Srba, piše DIC Veritas u tekstu iz 2014. godine. To je nažalost i jedini tekst napisan o ovoj tragediji nemerljivih razmera, jer su novinarima iz Srbije kao i Hrvatske, čini se, mnogo preče i važnije apsurdni i banalni događaji od stradanja dece tokom poslednjeg rata. Dolazio je da obiđe imanja i kuće, preuredi, pospremi, obavi po koji posao da bi  se onda vraćao nazad. Nije mu bilo teško niti naporno.

Međutim, pomračeni umovi su u nedužnom dečaku videli "pretnju slobodnoj hrvatskoj državi" te su odlučili da ga likvidiraju. 

Pakosne oči prepune zla i mržnje prema svemu što je srpsko, izabrale su svoju metu i odlučile da svoj bolesni plan sprovedu u delo. Danima budno prateći trasu kojom se dečak kreće, zločinci, komšije Hrvati, pažljivo su odmeravali svaki milimetar čekajući pogodnu priliku da na put postave protivtenkovsku minu na put. 

Nedužno dete krenulo je rano ujutro 22. septembra da nahrani stoku, obiđe kuće i imanje, da pospremi i sredi ako šta treba. Ni slutio nije da neko budno prati svaki njegov korak..i najednom eksplozija, prasak, urlik....zločinci su uspeli u svom naumu! Ubili su nedužno dete na najsvirepiji način. Jadna porodica čitav dan je čekala da se mladi Radomir vrati kući. Nikome nije bilo jasno zašto se toliko zadržao. Tragična vest o smrti dečaka potresla je sve, jecaji su se prelomili Jagodnjom..tih dana plakali su čitavi Ravni Kotari. Jedina krivica petnaestogodišnjeg dečaka bila je njegova srpska  nacionalnost.  

A porodica Tepša jedna od najkulturnijih i najpoštenijih familija. Nikome se nikada nisu zamerili, gledali su svoja posla i sa svima su bili u korektnim odnosima. Politika ih nije zanimala, ljude nikada nisu delili po veri i naciji, već samo i isključivo kakav je ko čovek. Pomagali su svakome koliko su mogli i uvek su bili tu za sve. U tom duhu su vaspitavali i svoju decu. Zato su i bili poštovani i voljeni od komšija. 

Tu nesreći nije bio kraj. Tokom 1991. nastavljena su ubistva srpskog civilnog stanovništva a zločini svoj vrhunac postižu u januaru 1993. tokom akcije "Maslenica" kada je ubijeno 348 meštana srpske nacionalnosti, među kojima 68 civila. Tada je na kućnom pragu okrutno ubijen i Dušan Tepša, mladić od samo 22 godine. Na području zadarske regije do kraja rata ubijeno je 128 civila srpske nacionalnosti, među kojima i dvanaestoro dece. 

Ubice dečaka nikada nisu procesuirane niti osuđene. I danas sigurno žive kao slobodni građani. Sebe verovatno nazivaju "ponosnim hrvatskim braniteljima" ponosni na svoje "ratne uspehe". Zar može uspeh biti ubijanje civila - dece, starih i nemoćnih, silovanje, etničko čišćenje, paljenje kuća, razaranje crkava ? - pita se civilizovan svet svaki put kada se u Hrvatskoj slave "Maslenica", "Oluja", "Bljesak", "Medački Džep"... Zločince niko ni ne tereti, niti ih okrivljuje za bilo šta. Valjda za hrvatske sudove srpska deca nisu deca a srpske žrtve nisu žrtve. Valjda je po njima dozvoljeno ubijati Srbe, pljačkati njihovu imovinu...

Država Hrvatska je 2018. donela devet odluka kojima se odbija ustavna tužba srodnika ubijenih Srba za naknadu štete, navodno zbog zastarelosti. Među njima odbijena je i tužba porodice Tepša. Hrvatske institucije odbile su da porodici nedužnog dečaka isplate odštetu i reparaciju, a istovremno odbijaju i da kazne i procesuiraju zločince koji su u ime hrvatskog naroda ubili ovo nedužno dete. 

Da su mu zločinci dozvolili, Radomir bi danas imao 45 godina, bio bi zreo čovek a rata bi se sećao samo kao ružne uspomene. Uživao bi na svom imanju u Vrani, u  igri sa svojom decom, u lepotama Ravnih Kotara. Družio bi se sa komšijama i prijateljima, vredno bi radio za dobrobit svoje porodice, putovao bi, uživao...nažalost, sve su to pomračeni umovi  u jednom trenu prekinuli..

Na crnom spisku ubijenih Srba nalazi se više od tri stotine dece - novorođenčadi, devojčica, dečaka, mladića i devojaka starosti do 18 godina koja su ubijena, stradala i nestala u napadima hrvatske vojske u selima i gradovima od Like, Korduna, Banije, preko Posavine, Bosanske Krajine, Hercegovine sve do Baranje, Zapadne i Istočne Slavonije. 

Korišćen izvor: DIC Veritas (2014): Saopštenje povodom hapšenja i procesuranja Žarković Mirka

http://www.veritas.org.rs/veritas-29-01-2014-saopstenje-povodom-hapsenja-i-procesuranja-zarkovic-mirka/