Sa tugom i bolom sećamo se 11. oktobra 1991. - dana kada su u Vukovaru na svirep način ugašena tri života. Starina Golub Marčeta, njegova supruga Milica Marčeta (64) i njena majka Anđa Akik (87) ubijeni su u svojoj porodičnoj kući u Borovom Naselju samo što su bili Srbi i pravoslavci. Nije im dozvoljeno da svoje penzionerske dane provedu u miru, šetnjama pokraj Dunava i Vuke, u kafi i druženju sa prijateljima, u igri sa unucima...
Bio je to period kada su Srbi već uveliko ubijani u Vukovaru, kada su mistično nestajali i kada su odvođeni na tzv. informativne razgovore sa kojih se mnogi nikada nisu vratili. Rat u Vukovaru započeo je 1. maja 1991. kada je Mijo Geleničar, osvedočeni ustaša, sa nekoliko hitaca usmrtio starca Stevana Inića (65) koji je sa jugoslovenskom zastavom pošao da proslavi 1. maj - veliki jugoslovenski praznik. Već narednog grupa pripitih crnokošuljaša i povampirenih ustaša kako su sebe nazivali, napala je Borovo Selo, mesto sa 99% srpskog stanovništva. Došli su na tuđi kućni prag sa ciljem da ubiju, siluju, proteraju..pokušali su da na glavnu zgradu postave zastavu NDH a potom su otvorili vatru po srpskim kućama i civilima koji su se tamo krili..bilo je mnogo žrtava.
Prva žrtva u samom gradu bio je civil Jovan Jakovljević koji je sa nekoliko hitaca ubijen pred svojom kućom i pred porodicom samo zato što je bio Srbin. Reč je o civilu, vrlo uglednom i poštenom čoveku. Tada počinju masovna ubistva, likvidacije i zlostavljanja. Samo u proleće i leto 1991. ubijeno je tridesetak srpskih civila, ranjeno i zlostavljano više od dve stotine lica a nasilno prognano 20 000 lica srpske, mađarske, rusinske, ukrajinske nacionalnosti kao i lica iz mešanih brakova. Minirano je više desetina lokala pod vlasništvom Srba, kao i stotine srpskih kuća. Kolektivni centri u Šidu i Apatinu bili su premali da prime toliki broj izgladenih prognanika. U istom periodu, dakle sve do početka oružanog sukoba u Vukovaru (do 25. avgusta 1991) nije ubijen nijedan civil hrvatske nacionalnosti, nije oštećena ni zapaljena nijedna kuća ili objekat pod vlasništvom Hrvata.
Ovi nedužni ljudi odlučili su da ostanu u svom gradu i uprkos opasnosti koja im je pretila. Verovali su da im niko neće nauditi jer čitav život proveli u ovom gradu, poznavali su dosta ljudi i nikada se nikome nisu zamerali. Međutim, zveri u ljudskom obliku - hrvatski vojnici su upali tog oktobarskog dana u dom Goluba Marčeta i nakon zlostavljanja poubijali ove nedužne ljude.
Da u otkrivanju sudbina nestalih i likvidiranih Srba u Vukovaru ne treba posustati, jer uvek se sazna nešto novo, pokazala je i tribina u organizaciji Srpskog kulturnog centra ZVO-a posvećena upravo radu Udruženja „Protiv zaborava“ održana tri dana uoči vidovdanske komemoracije. Na tribini je govorio predsednik vukovarskog ogranka Slobodan Jakovljević koji je prisutne upoznao sa radom udruženja i aktivnostima kojima se udruženje bavi.
Na tribini su prisutni imali priliku da pogledaju sedam reportaža o ubijenim Srbima pre i tokom rata u Vukovaru koje je pre tri godine snimila TV produkcija ZVO-a i koje su u isto vreme objavljene u „Izvoru“. Nakon projekcije potrebu da sa prisutnima podeli priču o tragičnoj sudbini članova svoje porodice imao je i Saša Marčeta iz Pačetina.
- Tokom rata 1991. godine ubijen je moj deda, njegova žena i njegova tašta. Jedanaestog oktobra 1991. godine, negde oko šest časova uveče, u dvorište moga dede došlo je pet pripadnika ZNG-a. Kada su ga našli ispitivali su ga i nakon toga svirepo premlatili i svo troje ubili. Dedu su zamotali u tepih i zajedno sa ostalo dvoje bacili u podrum u kom su se oni i skrivali. Kuću su zapalili, a sutradan ili prekosutradan su ponovo došli stavili ih u najlonske vreće i uz njih stavili i njihove lične karte i preneli ih u masovnu grobnicu na stadionu „Sloge“ u Vukovaru. Pronađeni su nakon pada Vukovara i odnešeni na Komunalac gde je obdukciju izvršio dr Zoran Stanković. Tada smo i mi bili na prepoznavanju. Nakon toga smo ih sahranili u Vukovaru, a devedeset druge ili treće, ne sećam se, preneli smo ih u selo Borovo gde počivaju i danas, ispričao je Saša priču koju, kako je sam rekao nikada nije javno i pred toliko ljudi ispričao.
To što znaju ili ne znaju sudbinu svojih najmilijih možda i nije najgore što je zadesilo ove ljude jer su zbog nastojanja da dobiju makar kakvu satisfakciju doživeli nova poniženja. Mnogi su tužili državu, ali su svi sporove izgubili i sada su suočeni sa plaćanjem velikih iznosa sudskih troškova.
- I ja sam se obratio jednom advokatu, poslao sam mu moju priču i on me nakon nekoliko dana nazvao i rekao da od toga nema ništa. Rekao je, dete moje nosi to kući i nemoj više nikada nikome da pokazuješ jer ćeš zbog toga imati silnih problema. To ne može da se dobije, izgubićete sud i platićete silne trošove. S obzirom da sam znao kako su prošli ljudi koji su pre mene pokušali da tuže državu odustao sam jer novca da teram pravdu do kraja nemam. Hrvati su dobili makar nekakvu i materijalnu i ljudsku satisfakciju, a mi ništa. Šta više, ovo pričam prvi put nakon dvadeset i četiri godine i nisam siguran da me sutra na ulici neće neko zaustaviti i šikanirati, zvati telefonom i pretiti. Ni dan danas se zbog svega ne osećam sigurnim. Takođe, ne verujem ni da će za te zločine ikada iko odgovarati, razočarano je konstatovao Saša.
Imena ovih nedužnih žrtava našla su se prošle godine i na spomeniku Franjevačkog samostana koji je navodno podignut za "sve žrtve Vukovara". Na tom spomeniku su uklesana i imena hrvatskih vojnika i civila a njegova funkcija je vrlo brzo otkrivena. Naime, gradonačelnik Vukovara i mnogobrojni hrvatski političari u više navrata su napomenuli kako su sve te žrtve čija su imena uklesana na spomenik zapravo ubijene od "velikosrpskog agresora" što predstavlja vrhunac nepoštovanja ubijenih Srba i vređanje porodica srpskih žrtava. Dakle spomenik ima za cilj da srpske žrtve predstavi kao hrvatske što je zgrozilo porodice ubijenih. Ivan Penava i ostali hrvatski političari vrlo dobro znaju da su i Golub Marčeta, Milica Marčeta i Anđa Akik baš kao i stotinu Srba čija su imena bez dozvole uklesana na taj spomenik, zapravo žrtve hrvatskog terora i zločinačke politike Franje Tuđmana i Merčepa koja je imala za cilj istrebljenje srpskog stanovništva iz Slavonije! Umesto što vređaju žrtve, pametnije bi im bilo da se poklone ubijenima i da upute reči utehe i izvinjenja svim porodicama srpskih žrtava a bilo bi i od koristi da izvrše pritisak na institucije kako bi se ubice Srba procesuirale i privele pravdi.
Tokom ratne 1991. na području Vukovara je ubijeno i nestalo 350 građana srpske nacionalnosti, među kojima i veliki broj žena, staraca i dece. U logorima i nakon zarobljavanja ubijeno je likvidirano je mnogo ratnih zarobljenika. Najmlađa registrovana žrtva je imala godinu ipo dana, dok je najstarija imala 93 godine. Posmrtni ostaci mnogih civila do danas nisu pronađeni
Novosti.hr
Коментари
Постави коментар