VUKOVARSKI HRVAT SINIŠA JE MEĐU PRVIMA USTAO PROTIV TUĐMANOVIH TERORISTA! POGINUO JE BRANEĆI CIVILE I SVOJ GRAD

Zašto ljudi u Srbiji i Hrvatskoj ne znaju za ime Siniše Fota, vukovarskog Hrvata, koji je poginuo braneći nejač i civile od tuđmanovih i merčepovih ekstremista? 

Zašto nijedna ulica u Srbiji i Hrvatskoj ne nosi ime po ovom istinskom heroju koji je svojim delima i idejom slobode i čovečnosti, svoje ime večno upisao u istoriju? 

Zašto do danas nije podignuto nikakvo spomen obeležje ovom skromnom, ali  istovremeno i velikom čoveku koji je žrtvovao svoj život za slobodu, mir i prave ljudske vrednosti ?!

Nametnuti građanski rat iznedrio je mnogobrojne heroje a među njima je svakako bio i Siniša Fot,  komandir četvrte čete TO Petrova Gora koja je  bila u sastavu Teritorijalne obrane, pod zapovedništvom JNA. Hrvat po nacionalnosti, Jugosloven po opredeljenju, Siniša je među prvima ustao protiv fašizma. Nisu svi Hrvati bili za ideologiju ubijanja, silovanja i etničkog čišćenja kakvu je zagovarao režim iz Zagreba. Činjenica je da je velika većina Hrvata te 1991. uzela oružje u ruke, obukla ustaške uniforme i krenula u krvavi pohod protiv dojučerašnjih komšija Srba. Oni drugi su pak ćutali, nemo posmatrali i podržavali zlo koje se širilo iz Zagreba, a tek retki poput velikog Siniše digli su svoj glas protiv Tuđmanovog režima.

Nije Siniša želeo da ubija svoje komšije Srbe, nije želeo da učestvuje u stvaranju nove Nezavisne Države Hrvatske, nije želeo da stvara novi Jasenovac, novo Jastrebarsko, novo Jadovno...bio je odlučan u svojoj borbi da sačuva mir i suživot. Bio je predstavnik svih onih poštenih Vukovaraca koji nisu želeli rat, koji su bili za suživot, međusobnu toleranciju i prave ljudske vrednosti. Siniša i njegov brat Darko prvi su stali u odbranu svog grada, u odbranu svojih komšija i nejači - nemoćnih civila, žena, dece i staraca.

Hrabri Siniša nije mogao mirno da gleda kako tuđmanovi ekstremisti ubijaju i terorišu nedužan narod. Teško mu je padala svaka vest o smrti bilo kog čoveka, naročito civila. Zato je odlučio da se do smrti bori za mir i slobodu. Stao je u zaštitu svog grada i svog naroda, onako kako niko to nije umeo. 

Njegov saborac Dušan Jakšić pričao je o braći Fot samo u superlativu - o njihovoj nesebičnoj želji da pomognu ugroženom narodu i neustrašivoj borbi protiv zla.

- Siniša i brat mu Darko Fot su bili jedni od onih koji su bili za Jugoslaviju i koji su bili na svim protesnim mitinzima, protiv HDZ-a, za opstanak bivše Jugoslavije. Svim silama su se za to borili. Oni su živili u našem kraju i priključili su se nama. Kao borac je bio izuzetan. Takav borac, to se može samo kažem, u Rambo filmovima da se vidi kol'ko ima želje i kol'ko... energije. A zašto je tako? Verovatno zato što su ga baš bili uhapsili Zengovci i mučili, strpali bili u zatvoru. Ali pošto je Hrvat - ga pustili ali su ga prvo mučili toliko da su mu čak i ključnu kost polomili. I posle toga, kad je izašao iz zatvora, verovatno zbog svega što su mu uradili, okrenuo se protiv njih i bio tako istrajan borac i pre svega, bio je veliki patriota. Brat mu Darko teško bio ranjen, al' ostao je živ. Sada živi u Novom Sadu - svedočio je njegov saborac, takođe heroj odbrane Vukovara.

Iako je bio komandir čete, nikada nije sebe stavljao u prvi plan, bio je heroj kakav se ne može više roditi..težio je baš skladno svojim uverenjima da se ne ističe u odnosu na druge, da bude jednak sa svim drugim borcima. U svaku borbu kretao je prvi, nije to bio neki podrumski komandir već iskreni borac, istrajan u svojim idejama i principima. Bio je primer svima na bojnom polju, kako vojnicima tako i civilima čiji su životi bili itekako ugroženi u tom strašnom periodu. 

Bio je pravičan, pošten a nikako osvetoljubiv. Često se pitao šta se desilo vukovarskim Hrvatima te se u njima rodila tolika mržnja i poriv za ubijanjem. Ljude nikada nije delio po veri i naciji a za takvu Jugoslaviju, za takav Vukovar se i borio. 

Njegovo ime je simbol junaštva i hrabrosti i zlatnim slovima će ostati upisano u istoriji. To je bio junak sa jasnom vizijom i sa jasnim principima! Siniša je bio skroman i običan čovek iz naroda kojem su ljudi itekako verovali. Bio je hrabar, pravi vođa, genije! Nema tog bojnog polja kojeg bi se uplašio, nema tog događaja i zadatka koji bi ga zabrinuo i poljuljao njegovo samopouzdanje. Bio je neustrašiv i uvek spreman za akciju, baš kao i njegov brat Darko i naravno svi drugi borci i heroji. Jedini cilj im je bio da zaštite tu decu, te majke i nedužan narod koji su zaista bili na ivici istrebljenja.

Slike te preplašene dece i civila bile su Siniši, baš kao i svim ostalim borcima glavna vodilja koja ih je motivisala da se bore i dalje, da ne odustaju i da odbrane grad od zla koje se nad njim nadvilo. O tome u prilog govori i činjenica da je veliki broj civilnog stanovništva po oslobođenju Vukovara pitalo za Sinišu, a vest o njegovoj  smrti mnoge je potresla. Tugovali su svi, suze za herojem bile su dovoljan dokaz njegove čovečnosti i humanosti.

Siniše Fota prisetio se i njegov saborac, Aleksandar S. Raković, još jedan veliki heroj odbrane Jugoslavije koji je u Vukovaru ranjen.

- Kao redovan vojnik koji je bio učesnik oružanih sukoba u Vukovaru i na tom prostoru sam se našao od 23.08.1991. godine, mogu da posvedočim da sam bio pripadnik JNA, jedine regularne oružane formacije na prostoru SFR Jugoslavije, i da su naređenja bila jasna. Imali smo zadatak da izvedemo iz grada Vukovara jedinice JNA, koje su bile blokirane u kasarni od strane paravojnih jedinica koje su nosile jasne oznake NDH nacističke tvorevine iz Drugog svetskog rata i slovo “U” na uniformama, i omogućimo bezbedan život lokalnom stanovništvu. Napominjem da je jedinica kojoj sam pripadao ostvarila saradnju sa zvaničnom Teritorijalnom odbranom grada Vukovara i jedinicom kojom je komandovao Hrvat Siniša Fot. Od Siniše Fota sam imao saznanja da su se već događala ubistva i progoni u gradu na nacionalnoj osnovi, tačnije rečeno, Hrvati iz paravojnih formacija su ubijali i proganjali Srbe i jedan deo Hrvata za koje su znali da podržavaju opstanak Jugoslavije. U tadašnjoj jedinici JNA, kojoj sam pripadao, bili su Hrvati, Srbi, muslimani, Slovenci, Albanci, Crnogorci, Makedonci itd… Naređenje starešina bilo je jasno, da sa izvađenim zatvaračima iz mitraljeza i topova na tenkovima bez municije, u mirnodopskoj formaciji, ulazimo u grad Vukovar, odlazimo do kasarne i izvodimo iz grada vojnike JNA na koje su već izvršile oružani napad paravojne formacije sa ustaškim obeležjima.

Umesto bezbednog prolaza kroz grad 14. septembra 1991. paravojne formacije su izvršile napad na tenkovsku kolonu u ulici Proleterskoj gde su pogodili zoljama dva komandna tenka prvog i drugog voda i oštetili u manjem obimu komandni tenk trećeg voda kojim sam ja upravljao. Samo zahvaljujući TO jedinici, kojom je komandovao Hrvat Siniša Fot, nad pripadnicima regularne vojske nije izvršen masakar kao što je se dogodilo kasnije u Tuzli i Sarajevu. Posle tog događaja i ranjavanja više vojnika i pogibije jednoga, tenkovi se naoružavaju i tog dana stižemo do barikade napravljene na pružnom prelazu. Narednog 15. septembra posada tenka kojoj pripadam prolazi barikade i izvršava uspešan proboj linije fronta kroz minsko polje bez podrške pešadije Teritorijalne odbrane grada Vukovara i omogućava deblokadu vojnika JNA u Vukovarskoj kasarni. Tog dana sam i ranjen. - stoji u pismu Aleksandra Rakovića, ratnog vojnog invalida, koji je objavio portal Koreni.

Siniša je poginuo 2. oktobra 1991. tokom jedne od najžešćih borbi. Položio je svoj život za otadžbinu, za zemlju i narod koji je najviše voleo. Iako je prošlo 29 godina kako nas je ovaj heroj napustio, njegove ideje, njegova borba - istrajnost, odlučnost i nepokolebljivost su ono što nam je ostavio u amanet, da učimo i sledimo njegov primer u svakom trenutku i u svako doba.

SEĆANJE NA HEROJE - NAŠA DUŽNOST

Glorifikacija ratnih zločinaca je danas veoma izražena pojava u hrvatskom društvu i ona predstavlja ozbiljnu pretnju po sve buduće generacije i naraštaje. Sistem vrednosti je tamo načisto poremećen, te nas ne treba čuditi što se za imena Siniše Fota, Josipa Reihla Kira, Blaženke Slabak i ostalih svetlih primera hrvatske istorije ne želi znati. Umesto ovih velikih ljudi i humanista, mesto u javnoj sferi dobili su ratni zločinci.

Baš kao što je jedna starica iz Osijeka rekla, "u Hrvatskoj ko god je u periodu od 1991. do 1995. ubio dete, zaklao staricu ili porušio crkvu proglašen je herojem i velikim "braniteljem". Nažalost, ova tvrdnja je vrlo bliska istini.

Pravi heroji na koje bi hrvatski narod trebao biti ponosan poput Siniše Fota, uopšte se ne pominju. Njihova junačka dela se prikrivaju, prećutkuju i zataškavaju ali se zato neprestano govori o  Branimiru Glavašu, Tomislavu Merčepu, Blagu Zadri, Nikoli Ćibariću, Zdenku Štefančiću, Rudolfu Perešinu, Franji Tuđmani kao nekakvim herojima koji su "zadužili hrvatski narod". 

Ne može biti napretka i prosperiteta u društvu koje vojnim uspesima naziva ubijanje civila, logore gde su silovane i mučene Srpkinje, akcije gde su ubijana deca, uništavanje verskih i kulturnih objekata, masovne grobnice.. 

Nikako ne može biti heroj onaj ko je naređivao, ko je ubijao, proterivao, pljačkao, zlostavljao...kako je moguće pomisliti da se silovanjem išta branilo?! Ratnim zločincima je mesto na deponiji istorije a ne u školskim udžbenicima i televiziji!

Dok se takve persone veličaju i glorifikuju, dok se po njima nazivaju ulice i trgovi, dok im se podižu spomenici, statue i biste teško da bi se moglo očekivati da hrvatsko društvo prođe katarzu i oslobodi se okova kojima je vezano pune tri decenije. 

ZAŠTO SRBIJA ĆUTI ?

Ostaje nejasno zašto se o herojskom podvigu Vukovarca Siniše Fota danas uopše ne govori u Srbiji ? Zašto ovaj čovek koji bi trebao biti primer svim narodima nema prikladno spomen obeležje?

Pred to spomen obeležje trebali bi se održavati istorijski časovi kako bi i generacije koje dolaze naučile važne životne lekcije, od toga šta znači biti heroj i voleti svoj grad, svoju zemlju i svoj narod do smrti. To spomen obeležje, koje će nekada, nadamo se, biti izgrađeno biće most pomirenja i mesto ponosa i slave. 

Pričajmo o Siniši, pišimo o njegovom herojstvu u knjigama, snimajmo o tome filmove, serije, dokumentarne emisije...nazovimo po njemu trgove, ulice, ustanove...nemojmo dozvoliti da zaborav pokrije sve ono što vredi, sačuvajmo sećanje!

Korišćeni izvori: Koreni: "Da nam bude jasnije - U Vukovaru se branila Jugoslavija"