VUKOVAR (1991): STRELJANJE BRAČNOG PARA VRAČARIĆ - MILICA UBIJENA, DRAGOLJUB TEŠKO RANJEN

Poslednjih dana pred oslobođenje Vukovara, pripadnici hrvatske paravojske i Zbora Narodne Garde streljali su više desetina srpskih civila u znak odmazde zbog vojnih gubitaka. Taj kobni 18. novembar 1991. nikada neće moći da zaboravi Živojin Vračarić, bivši odbojkaški reprezentativac. I dok su mnogi Srbi tada proslavljali oslobođenje, izlazak iz logora i prestanak višemesečnog pakla kojim su bili izloženi od strane hrvatskih agresora, Živojin je bio suočen sa najstrašnijim traumama. Tragao je za telom majke koja je streljana, dok su se istovremeno lekari borili za život njegovog oca koji je tom prilikom teško ranjen. 

Milica Vračarić (1924) i njen suprug Dragoljub (1923) žrtve su stravičnog ratnog zločina u gradu Vukovaru. Oboje su streljani - Milica je ubijena na mestu, a Dragoljub je teško ranjen.

Bivši jugoslovenski odbojkaški reprezentativac Živojin Vračarić ispričao je medijima kako se sa roditeljima više puta čuo telefonom iz Beograda i predlagao im da i oni napuste Borovo naselje i sklone se u Trpinju ili u Borovo, samo da odu iz tog grotla.

- Otac to nije prihvatio. Mama je bila bolešljiva pa se plašio kako će do lekova, šta će sa penzijom, tipično razmišljanje starijih ljudi i tako su ostali tamo. Ostali su sa svojim komšijama sa kojima su se družili - ispričao je Živojin za medije. 

Vračarići su 15. novembra 1991. otišli u zgradu Borovo Komerca gde su pronašli sklonište i tu su prvu noć proveli mirno. Niko ih nije dirao, a sutradan su ih legitimisali i njih i komšije sa kojima su došli.  Vračariće su odveli u trpezariju u kojoj ih je dočekao jedan čovek u civilu naoružan pištoljem, a drugi je bio u uniformi i naoružan kalašnjikovom. - Isprave je od njih tražio Martin Sabljić koji je među dokumentima koje je uzeo od oca našao i slike mene i sestre. Pretres su izvršili Nikola Čibarić i Ivan Bartol. Pomenuti Čibarić strpao ih je u nekakav automobil i naredio vozaču da ih vozi do železničke stanice u Borovu naselju. Stali su na glavnoj ulici naspram železničke stanice (tada se ta ulica zvala Karla Marksa, a danas ulica Blage Zadre op.a.). Mama je htela da ponese ćebe, a on im je odgovorio da tamo gde idu da im deka neće trebati. Znači sve je to smišljeno rađeno. - ispričao je Živojin medijima.

Dragoljub Vračarić je od 1991. do 2006. godine nekoliko puta na hrvatskim i srpskim sudovima svedočio da je u suprugu i njega pucao Nikola Ćibarić, pripadnik Hrvatske vojske takođe iz Borovog naselja.

- Ja sam se okrenuo i u tome trenutku vidio da je Ćibarić napravio dva koraka unazad i repetirao – napunio oružje i istog trena rafalnom paljbom sa leva u desno pokosio mene i suprugu… Kada sam se uvjerio da je ubojica otišao, ja sam ustao, pogledao suprugu, kontrolišući puls ustanovio da je mrtva, izjavio je Dragoljub Vračarić pred vojnim istražiteljima u Beogradu 20. decembra 1991. godine, mesec dana nakon događaja.

Vračarić je umro 2008. u domu za stara lica nedaleko od Vukovara, dok Ćibarić danas živi u Varaždinskim Toplicama, malom gradu na severozapadu Hrvatske.  

Ćibarić je devet meseci proveo u zatvoru nakon što je osuđen pred Vojnim sudom u Beogradu nakon što je priznao ubistvo pet civila iz Borovog naselja, među kojima je bila i Milica Vračarić. U avgustu 1992. razmenjen je za srpske zarobljenike. 

Dan pre Miličinog ubistva, 15. novembra 1991. godine, Vračarići su došli u veliko sklonište „Obućara“, postavljeno od strane hrvatskih vlasti u kompleksu fabrike obuće Borovo. Grad je bio pred padom kada je komšija pozvao Dragoljuba Vračarića da se upute u „Obućaru”.

Vračarićima je 16. novembra oko 16 sati prišao Martin Sablić. Dragoljub i Milica ga nisu poznavali, ali su od komšija čuli da je on jedan od komandujućih u skloništu.

Njihovom komšiji hrvatske nacionalnosti Sablić je vratio lična dokumenta, dok je supružnicima srpske nacionalnosti rekao da se upute u trpezariju. Tamo su ih po Sablićevoj naredbi pretresli njegovi zamenici, Nikola Ćibarić i Bartol Domazet. Uzeli su im 52 hiljade jugoslovenskih dinara, 100 nemačkih maraka i Miličine lekove za dijabetes.

Prema Dragoljubovom iskazu istražiteljima u Beogradu, isto veče im je Ćibarić naredio da pokupe svoje stvari i da ga prate, jer ih, kako je rekao, vodi u drugo sklonište.

Nakon oko 500 metara vožnje automobilom, vozač je na Ćibarićev zahtev stao preko puta železničke stanice u Borovom naselju. Prešli su železničku prugu peške, nakon čega ih je Ćibarić zaustavio na obližnjoj autobuskoj stanici i pucao im u leđa.

Nakon nekog vremena, teško povređeni Dragoljub je došao svesti, proverio stanje svoje supruge i utvrdio da je mrtva. Krenuo je ka kući i usput naišao na vojnike Jugoslovenske narodne armije koji su mu pružili prvu pomoć.

Prebačen je u bolnicu u Somboru, u Srbiji, gde je imao dve operacije. Medicinski karton pokazuje da mu je jedan metak prošao kroz vilicu i desno oko, dok su dva ostala u telu.

Posle jednomesečnog oporavka, u Beogradu je dao navedeni iskaz. Iako su decenijama Nikola Ćibarić i on živeli u Borovom naselju, čoveka kog je optužio da ga je teško ranio i ubio njegovu ženu nije lično poznavao. Kao ubicu ga je prepoznao na video snimku tokom svedočenja.

Iskazi Ćibarića i ostalih hrvatskih vojnika pokazuju da su Milica i Dragoljub postali „sumnjivi“ za vreme pretresa u skloništu „Obućara“. Uz novac, u Dragoljubovoj futroli za naočare pronađen je natpis na ćirilici. Ćibarić je vojnim istražiteljima rekao da su pronašli srpski slogan sa četiri slova „S“, koji se smatrao simbolom srpskog nacionalizma. Vračarić je pokušao da im objasni da na futroli zapravo piše SSSR na ruskoj ćirilici, i da je to poklon koji mu je sin Živojin, bivši odbojkaški reprezentativac, doneo iz Rusije.

Drugi predmet koji je zapao vojnicima za oko bila je Živojinova fotografija u očevom novčaniku. Na slici je imao bradu, koja se poistovećivala sa četnicima, srpskim nacionalističkim pokretom iz Drugog svetskog rata. Ćibarić je u svom priznanju vojnom istražnom sudiji u Beogradu 15. januara 1992. naveo tačnu lokaciju ubistva, iznevši pritom detalje kojih se nije setio ni Dragoljub Vračarić.

Pre nego što je u njih ispalio šest do sedam metaka, Milica ga je pitala: „Sine, nećeš nas valjda ubiti?“

Ćibarić joj je odgovorio: „Gospođo, moram vas ubiti.“

Iako je priznao zločin, Ćibarić je od prvog iskaza do kraja suđenja tvrdio da je to bila direktna naredba zapovednika skloništa, Martina Sablića. „Njih sam ubio jer sam se plašio da ako odbijem da izvršim taj zadatak da će mene strijeljati“, rekao je Ćibarić vojnom sudiji u Beogradu.

Dragoljubov sin Živojin dao je sličan odgovor: Nakon rata otac je živio u Vukovaru i nije želio probleme. Nismo o tome puno pričali, ali mi je rekao da je Ćibarić ubio mamu. Samo mi je tražio da mu obećam da neću ništa poduzimati dok je on živ, rekao je BIRN-u Živojin, koji je sedam dana nakon ubistva pronašao i pokopao telo svoje majke. Dragoljub Vračarić je preminuo 2008. godine. Dve godine nakon njegove smrti, predstavnici političkog vrha Hrvatske i Srbije čuli su priču o ubistvu Milice Vračarić.

Živojin Vračarić je bio u grupi članova porodica civilnih žrtava rata koji su se 2010. godine u Vukovaru sastali sa hrvatskom premijerkom Jadrankom Kosor, predsednicima Srbije i Hrvatske Ivom Josipovićem i Borisom Tadićem i njihovim savetnicima. Od kraja rata, bila je to najozbiljnija inicijativa dve države da razmene informacije o ubijenima i nestalima, kao i o potencijalnim počiniteljima zločina.

„Kad je došao red na mene, rekao sam im da je moja priča najjednostavnija“,  prepričao nam je Vračarić sadržaj razgovora. „Kazao sam im da je za razliku od iskaza drugih predstavnika žrtava u ovom slučaju poznat počinitelj. Onda sam im rekao Ćibarićevo ime“, kaže Živojin, koji je još najmanje tri puta na sličnim sastancima predstavnicima hrvatskih vlasti otvoreno govorio o ubistvu svoje majke.

„Predsjednik Ivo Josipović pozvao nas je na sastanak u svoj ured. Tamo sam mu predao svjedočenje svoga oca i rekao da se nadam da će nešto poduzeti“, dodaje Živojin.