SEĆANJE NA UBIJENU SRPSKU DECU TOKOM RATA U HRVATSKOJ I POSAVINI (1991-1995)

Danas bi i oni bili uspešni i porodični ljudi. Bili bi ponos svojih sela, gradova, regija..bili bi uspešni sportisti, arhitekte, profesori, učitelji, možda čak i političari...brinuli bi za dobrobit svoga naroda i svoje kulture. Imali bi danas svoje porodice, dočekivali bi praznike sa svojom decom i uživali u svim čarima koje mladost i život donose. Nažalost, to im nije dozvoljeno. Zla politika i ratni užasi prekinuli su njihova detinjstva na najbrutalniji način. Na području Slavonije, Korduna, Like, Dalmacije, Banije i ostalih krajeva Hrvatske, kao i na području bosanske Posavine, bosanske Krajine i Hercegovine, u napadima hrvatske vojske ugašena su najmanje 303 dečija života. Na crnom spisku ubijene dece najbrojniji su stradalnici srpske nacionalnosti, mada su tokom hrvatske agresije na SFRJ stradali i mališani muslimanske, rusinske, mađarske, romske, ukrajinske, pa čak i hrvatske nacionalnosti.  Preko dve hiljade mališana teško je i lakše ranjeno. Najmlađa registrovana žrtva bila je dvomesečna beba Andrijana Škorić koja smrtno stradala tokom zločinačke akcije "Oluja" samo nekoliko sati nakon nasilnog progona iz rodne Gline. Hrvatska vojska je odgovorna i za smrt najmanje šest trudnica čija deca nisu stigla ugledati svetlost dana. 

Aleksandra Zec je svojom mučeničkom smrću upisala svoje ime u istoriju srpskog naroda. Ova dvanaestogodišnja devojčica postala je  simbol stradanja dece tokom građanskih ratova. Iako je žarko želela da u budućnosti postane poznata i popularna, to se nažalost i obistinilo. Ali ne onako kako je ona htela. Za njeno ime čulo se širom sveta i to ne zbog toga što je široke mase zadivila svojom umetnošću - pisanjem, naukom, glumom, muzikom...Nažalost, postala je poznata po svojoj tragičnoj smrti. Ubijena je hladnog, zimskog 7. decembra 1991. u Zagrebu, zajedno sa majkom i ocem. Na njihova vrata te zlokobne noći zakucali su naoružani pripadnici hrvatske vojske i policije a nakon kraće rasprave ubili su njenog oca Mihajla samo zato što je Srbin. Aleksandru i njenu majku Mariju (inače Hrvaticu po nacionalnosti), hrvatski vojnici su zarobili i odvezli ih na vrh planine Medvednice. Obučena u pidžamu, Aleksandra je samo plakala i molila za milost. Tu su ih zavezali i zapušili im usta prljavim krpama. Pucali su im u potiljak i zakopali su ih u jamu.

Aleksandra je bila učenica osnovne škole "August Šeno". Odličan i uzoran đak sa svim peticama. Bila je veoma talentovana, interesovale su je različite oblasti i nauke. Imala je želje i snove..

- Godišnjica njihove smrti čak nam ne pada toliko teško koliko Aleksandrin rođendan 8. decembra. Na taj dan misli koliko bi imala godina, kakva bi bila.  Mislim da je otac ubijen zbog toga što je bio Srbin i što je smatrao da ono što se tada događalo u Hrvatskoj nije u redu. Najviše se kompromitirao kada nije htio staviti šahovnicu na mesnicu u Petrinjskoj gdje je bio poslovođa. Bio je dijete s Kozare, gdje su ustaše pobile strašno puno ljudi, pogotovo iz njegova sela - rekao je pre par godina Dušan Zec, brat ubijene Aleksandre. 

Samo dva meseca ranije, 5. oktobra 1991. u Karlovcu je gotovo identičnu sudbinu doživela i devojčica Danijela Roknić. Bila je nedelja, a svečanom ručku Danijeli, njenim roditeljima Branki i Marku, pridružili su se i danijelina tetka Dragica Ninković i baka Anka. Odjednom se začula pucnjava u dvorištu Roknića, usled čega su popucala sva stakla na kući. Žene su se sklonile ispod kuhinjskog stola, zbijene jedna pored druge. Pas koji je u dvorištu lajao odmah je ubijen. U kuću Roknića upadaju hrvatski vojnici, pripadnici ZNG sa maskirnim uniformama. Domaćini prepoznaju svoje komšije braću: Željka i Marjana Gojaka. Marko Roknić čuvši pucnjavu, silazio je u prizemlje kuće a naoružani zločinci su ga uhvatili i odmah ispalili nekoliko hica u njega. U tom trenutku su zapucali i na nedužnu Danijelu, koja je drhtala od straha. Majka Branka, inače Hrvatica po nacionalnosti, je odmah pritrčala, stavila ćerku u krilo  pokušavajući da joj pomogne. Molila je zločince da pozovu hitnu pomoć jer je Danijela još davala znake života, ali su oni uz cinične osmehe to odbili. Jedan od pripadnika ZNG je hteo i Branku Roknić da upuca, ali je Željko Gojak to sprečio rekavši svom kolegi: "Pusti je... neka pati sada! To joj je kazna što se udala za Srbina“. 

Danijela je umrla u najtežim mukama. Imala je samo četrnaest godina. Kada je počeo rat u Hrvatskoj na nagovor oca Marka, Danijela i njen brat su počeli da pišu dnevnik a uveče bi svoje impresije čitali pred roditeljima. Samo dan pre ubistva Danijela je zapisala sledeće:

- Volila bih da sam se rodila u neko drugo vrijeme i na nekom drugom mjestu. Pred očima su mi samo mrtvačke glave!“

Danijela Roknić, 4.10.1991.

U noći između 17. i 18. februara 1992. godine u slavonskom selu Cerna, na putu između gradića Vinkovci i Županja, pripadnici hrvatske vojske upali su u dom srpske porodice Olujić i počinili strašan masakr. Ubijeni su Radomir Olujić, njegova supruga Anica (Hrvatica po nacionalnosti) i njihovo dvoje dece – Milena (16) i Marko (12). Milena Olujić je bila učenica drugog razreda gimnazije, a Marko je pohađao šesti razred osnovne škole. U nedužnu decu i njihove roditelje, zločinci su ispalili 40 hitaca iz vatrenog oružja!

Na radnom stolu u dnevnom boravku policija je pronašla svesku u koju je Milena napisala svoj poslednji školski zadatak, samo nekoliko sati pre nego što će biti ubijena. U radu je pisala kako "ponekad lutamo i ne znamo gdje ćemo stić"”, kako su razočaranja u životu česta i da je i sama imala dosta takvih trenutaka.  O sebi je napisala da nije pesimista i da pokušava na svet gledati lepšim očima iako je imala "dosta tužnih trenutaka". – U ljude još uvijek vjerujem iako i to zna biti velika iluzija i ljudi znaju biti zli, ali vjeru još nisam izgubila i to mi je drago”, piše pri kraju poslednjeg rada, a u zadnjoj rečenici kaže kako je ljubav i razumevanje najvažnije i treba “čvrsto biti na zemlji i ne pokolebati se pred ničim. – zapisala je ove reči Milena u noći pre nego što će biti ubijena.

PODRUM STRAVE I UŽASA

Masakr u Ulici Nikole Demonje u Borovom Naselju preživela je jedino Milena Trajković koja je ranjena provela dva dana skrivajući se u mračnom podrumu. Tog 16. novembra 1991. pripadnici Zbora Narodne Garde uleteli su u dvorište i pod pretnjom oružjem naterali civile da jedan po jedan izađu iz njega. Najviše informacija o ovom  zločinu objavljeno je u knjizi „Genocid nad Srbima 1941-1945 i 1991-1992“ čiji su autori dr Smilja Avramov, Bojana Isaković i dr Milorad Ekmečić. U toj knjizi navodi se kako su se u podrumu kuće Miloša Novakovića (br. 74) skrivali članovi porodica koje su bile u međusobnom srodstvu: Pavlović, Pavić, Trajković, Tošković i Travaš. Zločinci su Srbima psovali majku četničku a preplašeni civili su izlazili jedan za drugim. Pretposlednja je bila Sava Pavić, starica od 62 godine koja je rekla: "Sad ću ja dijete, sad ću". U tom momentu zlikovac je potegao obarač i usmrtio nesrećnu staricu a tom prilikom je ranio i Milicu koja je bila odmah pored, skrivena u mraku. Kako je pala, Milica je  odmah povukla debeo jorgan preko sebe i ostala skrivena. 

Nakon ubistva Savke Pavić (62), u dvorištu porodične kuće Novaković mučki je ubijeno još osmoro civila, među kojima Zoran (17) i njegova sestra Zorica Pavlović, od 15 godina.

U navedenoj knjizi se navodi "kako je Zoran Pavlović (17) ubijen udarcima sekirom po glavi dok je Zorici (15) glava bila razbijena tupom stranom sekire a usta puna stakla". U kući pored isti zlikovci su ubili Miroslava Čečevca, njegovu suprugu Slađanu i  njihovog sina Gorana, starog svega godinu dana i deset meseci. Zajedno sa njima su ubijeni i Ana Novaković (41), Ilinka Milošević (32) i njen sin Branimir, star deset godina koji su se tu privremeno sakrili. Branimir je usmrćen sa dva projektila iz neposredne blizine.

UBIJENI NA KUĆNOM PRAGU

Za Mirkovce se često kaže da su jedno od najtužnijih sela u Istočnoj Slavoniji a upravo zbog tragične sudbine koju je ovo mesto doživelo tokom rata. U periodu  1991-92 u Mirkovcima je ubijeno 40 meštana srpske nacionalnosti. U jednom od takvih napada hrvatske vojske na ovo selo 17. septembra 1991. ubijeno je troje civila. Napadači nisu poštedeli život devojčice Branislave Golubovac. Imala je nepunih 15 godina kada je okrutno ugašen njen mladi život…U artiljerijskom napadu na mesto Medak kod Gospića, zločinci su prekinuli život devojčice Jasminke Uzelac. Imala je 14 godina.

U Osijeku je juna 1992. hrvatski vojnik ubio devetogodišnju Silviju Selmani, a u mestu Silaš u septembru 1991. hrvatska granata je prekinula život mađarskog dečaka Šandora Bečkeia koji je imao samo 17 godina. Neljudi su u selu Jagodnja u Ravnim Kotarima ubili na spavanju dvanaestogodišnju devojčicu Snježanu Crnobrnju i njenu majku Nevenku, a u granatiranju škole u Karinu ubijene su Nataša Jokić (17) i njena tetka Soka Arčaba. Poklonici tuđmanove zločinačke ideologije proterali su iz Zadra 1991. četvročlanu porodicu Gagić a njihovu imovinu uzurpirali i opljačkali. Nesrećni ljudi su privremeno sklonište potražili u selu Buković ali im zli ljudi ni ovde nisu dali mira. Tokom akcije "Maslenica" ubijeni su glava kuće Milenko Gagić i njegovo dvoje dece - Milena (5) i Milan (7). Preživela je samo milenkova supruga i majka ubijene dece koja je tom prilikom zadobila teške povrede. 

Jeziv i strašan zločin se dogodio i 25. februara 1992. godine u samom centru Daruvara. Jožica Mudri, pripadnik hrvatske vojske došao je tog kobnog dana u kuću Srbina Radeta  Radosavljevića u Daruvaru samo sa jednim ciljem - da ubije. Zlikovac je hicima iz pištolja “TT” usmrtio Radu Radosavljevića, Jovanku Radosavljević i desetogodišnjeg Nenada Radosavljevića, a Dejana Radosavljevića, starog 14 godina, usmrtio je hicima iz pištolja i ubodima kuhinjskim nožem, nakon čega je njihova tela minirao. Čuveni Stipe Šuvar podsetio je javnost kako su u jesen, 1. septembra 1991. godine u mestu Mošćenica kod Siska, pripadnici hrvatske paravojne jedinice "Handžar divizije", pod komandom Ekrema Mandala, ubili su svirepo četiri člana srpske porodice Obradović, među kojima i 12-godišnju Jovanku i 14-godišnjeg Dejana. Dana 19. aprila 1993. u naselju Brezje (grad Sveta Nedelja) u Hrvatskoj, na svirep i okrutan način su ubijena četiri člana srpske porodice Knežević. Ubijene su Natalija Knežević (21), njena petnaestomesečna ćerka Ivona i Natalijini roditelji Danica (58) i Strahinja Knežević (55). Ubica I.Š. - Hrvat po nacionalnosti, došao je u dom Kneževića i zverski pobio nedužne ljude. Nataliju je zadavio dok je malu Ivonu, petnaestomesečnu bebu, usmrtio sekirom u kolevci. Ubica je takođe i Natalijine roditelje masakrirao sekirom

MONSTRUOZNI ZLOČINI TOKOM "OLUJE"

Prema podacima DIC VERITAS-a, tokom akcije "Oluja" ubijeno je i stradalo 1872 građana srpske nacionalnosti, među kojima 552 žene i dvanaestoro dece. Najmlađa žrtva akcije "Oluja" je bila dvomesečna beba Andrijana Škorić, koja je stradala u izbegličkoj koloni u kojoj su se Škorići našli usled progona iz rodne Gline. Milo Vujić imao je samo godinu dana kada je ubijen zajedno sa majkom i ocem u napadu hrvatske vojske na Ključar. Sa svojim dekom brutalno je ubijen i dečak Siniša Dobrić, star 12 godina a u zločinačkom napadu hrvatskih aviona na kolonu srpskih izbeglica na Petrovačkoj cesti ubijeno je jedanaest civila, među kojima i četvoro dece. Ubijeni su Jovica Drča (6), Nevenka Rajić (11), njen brat Žarko Rajić (9) kao i Darko Vuković (13). 

- Samo su monstrumi mogli da bombarduju kolonu prognanih ljudi, žena, starica i dece. U ratu je sve moguće, gađati ciljano neke objekte, boriti se na vatrenoj liniji, ali ne i zasuti bombama nevine i već prognane ljude. Na godišnjicu nas se sete mediji, ali još nisam čuo da se ikada oglasio naš tužilac - ogorčeno je ispričao medijima svoju ispovest Dušan Drča, koji je izgubio sina Jovicu, majku Darinku i sestru od tetke Mirjanu, dok je on sam zbog rana proveo godinu dana u bolnici. - Sama sam, sa patologom, među sagorelim zgužvanim telima prepoznala mog sina Darka (13) po zubićima - rekla Jovanka Vuković. 

Hendikepirani dečak Milenko Korasić (11) ubijen je od strane hrvatske vojske avugsta 1995. u selu Prevršac zajedno s bakom Stojom Matijašević i komšijom Milošem Korasićem u njegovom podrumu. -  Bože, imao je samo 11 godina, bio je hendikepiran, nije čak išao ni u školu, ali je bio neizmjerno dobro i drago dijete. Kome je on smetao? Sve ove godine ne smijem ni da pomislim kroz kakav je pakao prolazio i kako su ga ubili, a ja sam bila daleko da ga zaštitim – rekla je davno medijima neutešna majka Nada. 

OPERACIJA "BLJESAK", NAREDBA JE GLASILA: "NIKO NE SME PREŽIVETI" 

Tokom zločinačke akcije "Bljesak" ubijeno je 283 Srba, od čega 114 civila. Među ubijenima je 13-oro dece a više od 30 000 ljudi je nasilno proterano iz svojih domova. U čišćenju srpskih sela, glavna naredba je glasila da "niko ne sme ostati živ". U napadu na selo Medari ubijeno je 26 civila, među njima jedanaest žena i troje dece. Ubijeni su Gordana  (8) i njen brat Goran Vuković (11), i njihova sestra od strica Dragana (7). Deca su mučena pa masakrirana hladnim oružjem nakon čega je u njih pucano i iz vatrenog oružja. - U jedno sam jutro izgubio dvojicu braće i njihove porodice. Od Rankove porodice niko nije ostao. Zašto su nam djecu pobili, kome su ona smetala? Bilo je rano jutro, djeca su spavala. Sve ovo vrijeme pred očima mi je jedna te ista slika: jesu li uplakana i ustrašena djeca gledala kako im ubijaju roditelje ili su roditelji bespomoćno gledali kako im ubijaju djecu? Ne mogu da izbrišem sliku u kojoj djeca trče mami da ih zagrli i zaštiti. Koji je to monstrum uradio? Ne znam, tražimo istinu za naš gubitak… - ispričao je Radojica Vuković, stric ubijene dece. Danijel Ratković (17) je ubijen pred svojom kućom, a njegovu vršnjakinju Nikolinu Račić je granata usmrtila dok je čitala knjigu. Trogodišnju Unu Tadić su tuđmanovi poklonici ubili sa bakom, a ratni zločinac Rudolf Perešin ubio je brata i sestru - Nemanju (11) i Dajanu Gojić (6) prilikom zločinačkog napada na Bosansku Gradišku. U napadu na Šeovicu ubijene su Branka Krajnović (7), Milka Bosanac (15) i Željka Komlenac (12). 

STRADANJE DECE U BOSANSKOJ POSAVINI I KRAJINI 

Na području bosanske Posavine hrvatska vojska je počinila neke od najstrašnijih zločina od masovnih silovanja i zlostavljanja u logorima, do streljanja i masakriranja srpske nejači. Stotine srpske dece prošlo je kroz zloglasne logore u Bosanskom Brodu, Derventi, Odžaku, Orašju...devojčice su silovane zajedno sa majkama, a mnoge su nakon tortura ubijene ili su izvršile samoubistvo. Marinka Lešić je imala samo 17 godina kada je višestruko silovana i zlostavljana od strane hrvatskih vojnika u Odžaku.

- Јa sam silovana 1992. godine u Odžaku. Silovao me Јozo zvani Koza iz Balegovca. Mizerna je kazna od šest godina To je sasvim malo za ono što smo preživjeli, morao je dobiti veću.. 

Suzana J. je s roditeljima i dve sestre živela na području opštine Odžak sve do 8. maja 1992., kada je Hrvatsko vijeće obrane (HVO) zauzelo taj grad. Život mirne i vesele devojčice srpske nacionalnosti, Suzane uništen je za dve noći 1992. godine. Tada 14-godišnjakinja, silovana je osam puta. Otac joj je odveden i zatvoren u osnovnu školu, dok je ona sa majkom i sestrama bila u kućnom pritvoru u mestu Novi Grad (općina Odžak). Otrgnuta je iz naručja majke 3. jula 1992. godine, zlostavljana i silovana. - Izvukli su mene za kosu. Tukli su me tu i maltretirali. Moja mama se s njima borila i ovi svi ostali. Tu su bile moje mlađe sestre, od 12 i devet godina, njih su isto tukli, i moju babu nepokretnu. Stali su u krug. Ovaj te udari puškom, ovaj te gurne... Nekih pola sata sam se borila s njima. Oni su mene tukli i savladali. Bila sam sva krvava i poderana od batina i kako su me vukli. Ovaj jedan je ušao sa mnom u sobu. Gurnuo me, bacio me, počeo me šamarati i tući. Ja sam ga molila da me ne dira. Poderao je garderobu s mene i uspio me silovati. I onda mi je još prijetio da ne smijem to nikome da kažem, ni policiji, ni nikome, jer ćemo se opet sresti i da će me ubiti, te da će mi ubiti oca, jer zna da je u zatvoru, prisetila se Suzana. Nakon izvesnog vremena videla je kamion pun hrvatskih vojnika a među njima, pojašnjava, bio je i onaj što ju je prethodno silovao. - Mene je izvukao i rekao: ‘Jesam ti rekao da ćemo se ponovno sresti?’ Odveli su mene i snahu u Novo Selo i silovali nas, rekla Suzana, naglašavajući da su je te noći silovala sedmorica vojnika. 

Nada L. svedočila je kako je bila primorana da gleda kako hrvatski vojnik siluje njenu tada maloleltnu šesnaestogodišnju sestru.

- Pokušale smo da zaglavimo vrata od stana, međutim J.Đ. i takozvani Mato su provalili u stan. Postrojili su nas uz viku i galamu. Krenuli da nam naređuju da se skinemo (…) Jozo Đojić je oteo dijete od sestre, bacio ga i uzeo nju za ruku, odveo je u špajz i tu je seksualno zlostavljao. Ja sam to vidjela. Vidjela sam u špajzu šta joj radi. Silovao ju je. Ona ga je odgurivala i svo vreme vrištala - ispričala je ova hrabra žena. Jednako strašnu sudbinu doživela je i devojka Milka Brković (16) koju su hrvatski vojnici zarobili sa majkom u brčanskom naselju Cerik. Obe su satima bile mučene i višestruko silovane nakon čega su likvidirane. Tog dana u selu je ubijeno petnaest civila. Pripadnici hrvatske vojske su u Šamcu ubili preko dve stotine građana srpske i bošnjačke nacionalnosti, među kojima i dvadesetoro dece. Dvogodišnja Dejana Đaković mučki je ubijena sa trudnom majkom Dragicom u dvorištu njihove porodične kuće u selu Batkuša a njihovo monstruozno ubistvo postalo je simbol stradanja srpskog naroda Posavine. U Šamcu su ubijena i deca Emir Ademović (12), Dalibor Pejić (10), Spasa Narandžić (14) i mnogi drugi. U Bosanskom Brodu pripadnici hrvatske vojske su streljali oko sedamdeset romskih civila, izbeglica iz srednjeg Podrinja, među kojima i 26-oro dece. Njihovi posmrtni ostaci su eshumirani 2008. iz jedne masovne i više pojedinačnih grobnica. U Derventskom naselju Čardak, pripadnici hrvatke vojske su ubili 39 civila, među kojima i troje dece. Tokom zločinačke akcije "UNA" ubijena su 54 srpska civila, među kojima i šestoro dece a u Bravnicama je 13. septembra 1995. streljano i zapaljeno osamdesetoro srpskih civila, među kojima i osmoro dece između tri i petnaest godina.

SPOMENIK UBIJENOJ DECI I DALJE NA ČEKANJU

Putem društvenih mreža ali i u javnim diskursima u nekoliko navrata su pokrenute ideje da se u Srbiji podigne spomenik za svu srpsku i nehrvatsku decu koja su ubijena i stradala tokom rata u Hrvatskoj (1991-1995) a da se 1. maj kao datum najmasovnijeg stradanja dece (početak akcije "Bljesak") proglasi Danom sećanja na najmlađe stradalnike.  

Međutim, još uvek ništa nije učinjeno po tom pitanju. Podsećanja radi, u Istočnom Sarajevu je 2018. (dakle 23 godine nakon završetka rata) otkriveno spomen obeležje za 123 dece srpske nacionalnosti koja su ubijena za vreme muslimanske agresije a 11. mart je izabran za dan sećanja i svake godine na ovaj datum se okupi veliki broj građana kako bi uz svečani program odali počast žrtvama. Zašto ovako nešto nije pokrenuto i u Beogradu, Novom Sadu ili nekom drugom gradu u Srbiji kada je reč o stradanju dece tokom građanskog rata u Hrvatskoj, glavno je pitanje za našu savest, odgovornost ali i poštovanje istorije. Jer ko zaboravi prošlost, trebalo bi ozbiljno da se zabrine i za svoju budućnost!

Popis ubijene dece možete videti  OVDE