Milica Borić je majka koja od svih boja na svetu zna samo za crnu budući da od završetka rata u Hrvatskoj 1995. ne skida crninu za svojom ćerkom Vesnom, za svojom mezimicom. Tako počinje najava čuvenog filma "Nek se raspuste straže" koji se bavi sudbinama nestalih srpskih civila za vreme građanskog rata u Hrvatskoj.
Vesna Borić rođena je 6. septembra 1973. u Babinom Potoku a najlepše dane svog života provela je upravo u rodnoj Lici. Bila je vesela i druželjubiva devojka, koju je retko ko mogao videti bez osmeha. Vedar duh i pozitivna energija bili su Vesnini zaštitni znaci. Borići su čuvena familija o kojima svi imaju samo pozitivne reči i pohvale. Vredni, pošteni i gostoljubivi ljudi. Otac Dane čitav život je proveo radeći kako bi svojoj deci obezbedio lagodniji život.
Prema podacima DIC VERITAS-a, tokom akcije "Oluja" ubijeno je i stradalo 1872 građana srpske nacionalnosti, među kojima 552 žene i dvanaestoro dece. Vesna Borić je, nažalost, jedna od tih žrtava ove zločinačke i genocidne akcije hrvatskih vojnih snaga.
Njenu bezbrižnu mladost okrutno je prekinuo rat. Kada se zapucalo u njenom rodnom kraju, Vesna je imala tek 18 godina. Borići su bili prinuđeni neprestano da se kriju po podrumima i skloništima, a svoje ognjište nisu želeli da napuštaju ni po koju cenu. Mnoge njihove komšije srpske nacionalnosti ubijene su u krvavim napadima hrvatskih snaga još sredinom 1991. godine. Iako su bili svesni činjenice da vrlo lako i oni mogu postati žrtve tuđmanovih agresora, Borići su odlučili da ostanu i ne napuštaju svoj dom. Nisu ih sprečile ni kiše granata koje su neprestano tukle po srpskim selima. Borići su živeli su pod konstantnim terorom, u večitom strahu i nezivesnosti, gotovo pet godina. A onda su u avgustu 1995. ipak morali da napuste svoj kućni prag i krenu cestom u nepoznato. Toliko žrtvovanja, toliko patnje i bola da bi na kraju ipak predali dušmanima ono što su godinama gradili, sticali i stvarali.
Bilo je teško ali su meštani Babinog Potoka krenuli stazama egzodusa, verujući da će se brzo vratiti svojim kućama. Za sobom su ostavljali kuće, stvari, fotografije i svoje najdraže uspomene. Krenula je sa kolonom izbeglica i Vesna i to sa vrlo malo stvari tek da spasi živu glavu. Sela je na traktor, posmatrajući nemo i sa suzama u očima svoj rodni dom i svoje selo. Nije znala hoće li se tu ikada više vratiti. A uveravali su ih svi da hoće. Granate hrvatske vojske su padale svuda. Odjekivali su pucnji, topovi, detonacije tog 4. avgusta 1995. na svakom ćošku a preplašeni narod dao se panično u beg.
A onda, u samo jednom trenu nastao je haos. Vrisci, jauci, lomnjava mešali su se sa zvucima artiljerije hrvatskih snaga...i onda muk. Rasuta tela mrtvih i ranjenih a među njima i telo Vesne Borić. Imala je samo 22 godine. Poginula je. Srce mlade devojke prestalo je da kuca nedaleko od sela Plitvički Ljeskovac.
Svoju mrtvu ćerku najpre je pronašla majka Milica, a zatim i otac Dane koji ju je sahranio na Lapačkom groblju. Jauci nesretnih roditelja prolamali su se cestom...čuli su se sve do susednih sela. Neutešni roditelji izgubili su ono najvrednije. Nisu imali ni vremena da sahrane svoje dete, a već su i Milica i Dane morali da beže pred hordama tuđmanovih crnokošuljaša koji su ubijali sve pred sobom.
Ne želeći da ubice skrnave telo njihove mezimice, Dane je odmah po pronalsku Vesninog tela, ćerku sahranio u improvizovanom kovčegu.
Skrhan bolom zbog tragične smrti ćerke očevo srce nije izdržalo. Dane je vrlo brzo u očaju izvršio samoubistvo.
Vesna se dugo nalazila na evidenciji nestalih a majka Milica bezuspešno je pokušavala da sazna gde su pokopani posmrtni ostaci njene mezimice. Iako je znala da je to na Lapačkom groblju, hrvatske vlasti su namerno "minirale" proces identifikacije. Milica se obraćala svim institucijama ali bez većeg uspeha. Tek nakon skoro dve decenije Vesna je dobila dostojanstveno počivalište.
Prema podacima DIC VERITAS-a, tokom akcije "Oluja" ubijeno je i stradalo 1872 građana srpske nacionalnosti, među kojima su tri četvrtine bili stariji od 60 godina. Među ubijenima su 552 žene i dvanaestoro dece. Prema saopštenju Veritasa, među žrtvama 552 ubijene žene, čak četiri petine su bile starije od 60 godina, što predstavlja jedan od “crnih” rekorda građanskog rata devedesetih prošlog veka na prostorima prethodne Jugoslavije. “Oluja” je izvršena uprkos činjenicama da je ta oblast bila pod zaštitom UN, pod nazivom sektori “Jug” i “Sever”, i da su predstavnici RSK prethodnog dana u Ženevi i Beogradu prihvatili predlog međunarodne zajednice o mirnom rešenju sukoba.
Najmlađa žrtva akcije "Oluja" je bila dvomesečna beba Andrijana Škorić, koja je stradala u izbegličkoj koloni u kojoj su se Škorići našli usled progona iz rodne Gline. Najstarija žrtva je bila Dragica Zorić, starica od 99 godina koja je ubijena od strane muslimanskih vojnika, pripadnika tzv. Armije BiH u Donjem Žirovcu a koja je nakon toga bačena u masovnu grobnicu.
U VERITAS-ovom spisku nestalih još se nalazi 1.770 lica srpske nacinalnosti koji su nestali u periodu 1991–1995. na području Hrvatske i bivše RSK. Među nestalima je 1.275 civila, od čega 493 žene. VERITAS raspolaže pouzdanim podacima za još 163 registrovana grobna mjesta u kojima se nalaze neidentifikovani posmrtni ostaci smrtno stradalih Srba na pomenutom području i u istom periodu, koji i dvadesetčetiri godine po prestanku rata, isključivo zbog opstrukcije hrvatske strane, čekaju na ekshumacije.
Коментари
Постави коментар