 |
| FOTO: dr Smilja Avramov, Bojana Isakov: "Genocid nad Srbima" |
Vrtić "Pčelica" u Borovom Naselju predstavlja jedno od najvećih stratišta srpskog naroda na području Vukovara. Upravo ovde su u jesen 1991. dovođeni zarobljeni srpski civili koji su maltretirani, zlostavljani pa svirepo likvidirani. Do danas je uvrđeno da je najmanje petnaest civila ubijeno na ovoj lokaciji, a strahuje se da je broj žrtava možda i veći. Oni su izvođeni iz svojih kuća, stanova ili skloništa, najčešće u okrilju noći, nakon čega su po naređenju vrhovnih komandanata hrvatske paravojske - ubijani. Krivi samo zato što su Srbi i pravoslavci ovi ljudi su pretrpeli strahovite muke pre nego što su ispustili dušu. Među žrtvama koje su okončale život na ovaj i slične načine su civili Jovan Markov, Milan Vezmar, Boško Grbić, Milorad Zorić, Konstantin Lukić, Uroš Nedučić, Čedo Jović, Nikola Vojvodić, Svetislav Vladisavljević, Ljubomir Bolić, Rajko Nunić, Petar Grubišić, Milan Đukić, Milan Silađin i drugi.
U organizaciji Veća srpske nacionalne manjine grada Vukovara, Zajedničkog veća opština i Gradskog odbora Samostalne demokratske srpske stranke Vukovar predstavnici udruženja žrtava već dugi niz godina u parku kod vrtića u Borovu naselju polažu vence za stradale srpske civile. Iako je inicijativa za podizanjem spomen obeležja odavno pokrenuta, lokalne vlasti odbijaju da daju dozvolu za realizaciju ovog projekta.
Jedna od žrtava koja je ubijena na ovoj lokaciji je i Milan Vezmar, civil, penzioner koji je u trenutku ubistva imao 61-u godinu. Bio je izuzetno skroman i dobrodušan čovek, spreman uvek i svakome da pomogne. Sugrađani ga pamte kao velikog prijatelja i poštenu osobu a u tom duhu je vaspitavao i svoju decu. Ljude nikada nije delio po veri i naciji, pomagao je svakome koliko je bio u mogućnosti. Doživeo je strašnu i užasnu sudbinu u novembru 1991. kada je izveden iz skloništa i mučki i svirepo ubijen od strane naoružanih hrvatskih vojnika - mrzitelja svega srpskog, pravoslavnog, jugoslovenskog..
Na osnovu Spisa Vojnog suda u Beogradu Ik.br. 108/92, u kome se pored ostalog nalazi iskazi svedoka, zapisnik o uviđaju sa foto-dokumentacijom i obdukcioni zapisnik za Milana Vezmara a koji je objavljen na sajtu Ministarstva informisanja Srbije (vidi: http://www.slobodan-milosevic.org/documents/reports/Serbian/3-IZV.htm ), navodi se kako su Milana Vezmara 5. novembra 1991. nasilno odveli pripadnici ZNG: Zdenko Štefančić, Mira Dunatov zajedno za drugim pripadnicima ZNG Marenkovićem, Đumićem i Lepenom. Oni su naime su oko 2 časa posle ponoći, izveli civile Milana Vezmara i Milorada Zorića iz skloništa koje se nalazilo u zgradama "BZ" u blizini osnovne škole "Ivan Goran Kovačić" a potom ih odveli u podrum solitera S10/2 u Borovu Naselju, gde su Zorić i Vezmar bili ispitivani i teško zlostavljani. Odvedeni su potom u zloglasno dvorište dečijeg vrtića u Borovu Naselju gde su i likvidirani iz pištolja.
Na jednom parastosu tog tragičnog dana se prisetio i sin ubijenog Milorada koji je novinarima ispričao:
- Moj otac je ubijen ovde 1991.godine. Izveden je iz atomskog skloništa i likvidiran ovde kod vrtića zajedno s grupom od 13 ljudi. Sve znam, nažalost, to mi je veliki teret što sve znam i o izvršiocima i o žrtvama, ali nemam ni materijalnu ni moralnu satisfakciju ni dan danas, ali se borim da to dobijem. Mislim da oni koji vode ovu državu namerno opstruišu proces, ali ne vidim razloga zbog kojeg to čine jer ljudi koji su činili zločine samo su teret ovoj lepoj državi, kaže Zorić.
Zločina nad Milanom i Miloradom prisetio se pre nekoliko godina i čuveni Zoran Stanković:
- Upravo sam ja obeležio svako telo i odradio svoj posao tamo profesionalno, i time omogućio da se zločini procesuiraju. Međutim, prećutkuju se zločini nad Srbima, na primer, nad celom porodicom i desetak srpskih civila u Ulici Nikole Demonje. Bilo je indicija koje su govorile o ratnom zločinu. Mi smo imali samo svedoke Srbe koji su ostali u Vukovaru i koji su mogli da govore o tim žrtvama. Kao što je recimo bilo ono obdanište za koje se tvrdilo da ima 40-oro dece, što nije bilo tačno. Ali, smo ipak registrovali da je tu bilo ubijanja nekih ljudi – kao što su Lukić, Milan Vezmar, Uroš Udovičić, koje je pobila grupa Martina Sabljića, Ćibarića, Šipoša i ostalih. Osim toga, potvrđeno je i postojanje ubijenih Srba u ulici Nikole Demonje 72, odnosno 74, gde je bila ubijena cela porodica Ćećevac – znači onaj mali, otac i majka. Veliki broj tela nađen je oko bolnice i oko lučke kapetanije.. - istakao je Zoran Stanković, istaknuti srpski patolog, profesor i doktor medicinskih nauka, sanitetski general-major u penziji, aktuelni predsednik koordinacionog centra za jug Srbije.
ZLOČINCIMA SUĐENO JOŠ 1992. PA RAZMENJENI
- Prvostepenim presudama Vojnog suda u Beogradu broj I K-112/92 od 26. juna 1992. i I K-108/92 od 14. jula 1992. godine i drugostepenim Vrhovnog vojnog suda broj II K-259/92 od 29. decembra 1992. i II K- 260/92 od 24. novembra 1993. pravosnažno su osuđeni pripadnici ZNG iz vukovarskih prigradskih naselja Borovo naselje i Borovo Selo: Martin Sablić, Zoran Šipoš, Nikola Ćibarić, Jure Marušić, Ante Vranjković, Bartol Domazet, Slavko Mađarević, Mirko Filković, Zdenko Štefančić, Mira Dunatov i Damir Sarađen, svi zbog krivičnog dela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva – šestorica na smrtnu kaznu, a ostali na vremenske od šest do 15 godina zatvora.
Dakle na osnovu ovih činjenica možemo videti da je počiniocima (koji su osim za ova dva slučaja prepoznati i kao počinioci još nekoliko zločina nad srpskim civilima) suđeno pred Vojnim sudom u Beogradu za ratne zločine počinjene nad mnogobrojnim srpskim civilima u Vukovaru. Dakle, suđeno im je na osnovu dokaza ali i na osnovu izjava mnogobrojnih Vukovaraca srpske, rusinske i hrvatske nacionalnosti pri čemu su dotični i osuđeni na zatvorske kazne!
Vojno Tužilaštvo u Beogradu je od februara do jula 1992. vodilo sudski postupak protiv hrvatskih policajaca, paravojnika i civila koji su tokom 1991. počinili ratne zločine nad Srbima. Doneto je na desetine presuda za teška krivična dela. Krajem jula 1992. pokreće se akcija za razmenu zarobljenika po principu "Svi za sve", koja dovodi do potpisivanja sporazuma Vlade SR Jugoslavije i Vlade Hrvatske, a realizuje se 14. avgusta 1992. godine u Nemetinu, kraj Osijeka. Ovu akciju sa srpske strane vodio je premijer SRJ Milan Panić. Osuđenici su pušteni na slobodu i u Hrvatskoj dočekani kao heroji.
SIN TRI DECENIJE ČEKA PRAVDU PA NA KRAJU UHAPŠEN
Vladimir Vezmar, sin ubijenog Milana, je radio u Gradskom poglavarstvu Grada Vukovara. Baš poput i oca njegov otac, reč je o divnom, poštenom, porodičnom i ljubaznom čoveku čija su vrata uvek svakome bila otvorena. Doživeo je Vladimir užasnu tragediju, ali je verovao u sud i pravdu nadajući se da će ubice njegovog oca i njihovi naredbodavci napokon biti uhapšeni i privedeni pravdi. Godinama je čekao bilo kakav poziv, obaveštenje, povratnu informaciju ali ništa. Imaju institucije baš sve - i dokaze, i svedoke, imena, ali jednostavno ćute jer je verovatno takva naredba sa vrha - zaštiti sve počinioce zločina nad Srbima, čekati da svedoci pomru a predmeti zastare! Umesto obaveštenja o hapšenju hrvatskih vojnika, porodica Vezmar je doživela novi šok i novo razočaranje.
Dana 6. decembra 2019. hrvatski policajci su bez ikakvog osnova uhapsili Vladimira Vezmara iz Vukovara zbog sumnje da je navodno učestvovao u zatvaranju i zlostavljanju civilnog stanovništva. Reč je o klasičnoj zameni teza, izmišljotini i propagandi sa ciljem da se zločini relativiziju, hrvatski zločinci zaštite a porodice srpskih žrtava okrive. To je trend koji je u Hrvatskoj prisutan još od Drugog svetskog rata gde se užasni zločini ustaša pokušavaju opravdati i relativizovati dok se časna odbrana partizana pokušava predstaviti kao zločinačka.
Ovaj bolestan trend nastavljen je odmah po završetku rata 1995. gde se godinama kontinuirano radi na glorifikaciji hrvatskih ratnih zločinaca i negiranju užasnih zločina počinjenih u periodu od 1991. do 1995. godine.
Na logično pitanje gde su se do sada krili "dokazi" protiv ljudi koji su baš zato što su im ruke čiste i nisu nikada dospeli ni na jednu listu sumnjivih odlučili da ostanu u svom rodnom gradu, hrvatska vlast ne daje odgovor, konstatuje novinar Večernjih Novosti.
Kada su Srbi pokušali da ukažu na sav besmisao ovih optužbi, vukovarski HDZ je zatražio zabranu rada Demokratskog saveza Srba, uz optužbu da njegovi članovi iznose neistine o ratu devedesetih. Na to je Penavin zamenik, Srbin Srđan Milaković, javno pokazao spisak četrdeset dvoje Srba koji su kao civilne žrtve ubijeni samo julu i avgustu 1991. godine. Prema podacima SNV do kraja 1991. ubijeno je 169 srpskih civila, među kojima je bilo i nekoliko dece. Među ubijenima je i otac uhapšenog Vezmara, koga su hrvatski ekstremisti likvidirali na kućnom pragu.
- Poruka iz ovih događaja sasvim je očigledna: nijedan Srbin se ovde ne sme osećati sigurnim ni 30, ni 50, ni 100 godina posle rata devedesetih godina - kaže Srđan Jeremić, predsednik Zajedničkog veća opština u Vukovaru za Večernje Novosti. - Ukoliko živimo u društvu koje pokušava da relativizuje tragediju Jasenovca, čak i da ospori da su se tamo zločini uopšte dogodili, a to radi i državna televizija, to govori koliko je hrvatsko društvo skrenulo na krajnje radikalni smer i da od Srba pravi dežurne krivce, strahom ih podstičući na odlazak.
Lica koja se predstavljaju kao navodne "žrtve Vladimira Vezmara", žene i muškarci hrvatske nacionalnosti, zapravo nisu nikakve žrtve već ljudi koji su sigurno veoma upućeni u okolnosti ubistva njegovog oca i drugih srpskih civila.
Коментари
Постави коментар