MEĐUNARODNI DAN NESTALE DECE - PREKO 260 SRPSKE DECE JE NESTALO TOKOM RATOVA DEVEDESETIH, ZA MNOGIMA SE JOŠ TRAGA

Danas se u svetu obeležava Međunarodni dan nestale dece a nevladina organizacija Astra upozorava da svake godine u Evropi nestane 200 000 dece i da su najčešći uzroci beg od kuće, što su deca bez pratnje, roditeljske, ali i kriminalne otmice. Mi ćemo se ovom prilikom podsetiti nestale dece srpske i drugih nacionalnosti za vreme ratova devedesetih za kojom se i danas traga.

Ova deca su za vreme ratova ili kidnapovana i otimana iz svojih kuća i stanova te odvođena na nepoznatu lokaciju i likvidirana ili su ubijena od strane neprijateljske vojske a potom su njihova tela uklanjana i zakopavana u masovne grobnice. Mnoge grobnice su pronađene, ali se isto tako za nekim još uvek traga.  

Tokom ratova koji su doveli do sloma SFRJ, nestalo je 260 dece srpske nacionalnosti, a danas se još uvek traga za oko stotinu tela najmlađih stradalnika u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na teritoriji Kosova i Metohije. 

U godinama nakon rata posmrtni ostaci ubijene dece nalaženi su po masovnim i pojedinačnim grobnicama, na skrivenim lokacijama, šumama i deponijama.

Posmrtni ostaci sedmoro članova porodice Vuković identifikovani su 29. marta 2011. u Zagrebu u grupi od 17 žrtava srpske nacionalnosti, u okviru zvanične identifikacije srpskih žrtava iz "Bljeska".  Reč o porodicama dvojice rođene braće. Jednu porodicu činili su Milutin Vuković (1945), njegova supruga Cvijeta (1950) i njihova tada osmogodišnja kćerka Dragana.

Drugu ubijenu porodicu činili su Ranko Vuković (1955), supruga Anđelija (1959) i njihova djeca - osmogodišnja Gordana i jedanaestogodišnji Goran. Vukovići su mučki ubijeni u svojoj kući u selu Medari, rano ujutro 1. maja 1995. godine, u prvom naletu hrvatskih snaga kada su hrvatski vojnici ušli u srpska sela i napravili pokolj. Ubijeni su vatrenim oružjem iz neposredne blizine a neka tela su bila i masakrirana. U akciji "Bljesak" stradalo je ukupno osam članova porodice Vuković, ali osmi član - Zoran, sin Milutinovog i Rankovog brata, koji je nestao kod Okučana, još nije pronađen.

Troje mališana iz porodice Vuković dve decenije su se vodili kao nestali. Preživele sestre Radmila i Mirjana trudile su se na sve načine da pronađu roditelje, sestre, brata i rođake i da ih dostojanstveno sahrane. Nažalost, takvu priliku još uvek nisu dobili rođaci ubijenih civila u Bravnicama na putu Donji Vakuf - Jajce. Hrvatska vojska je presrela 13. septembra 1995. kolonu srpskih civila koja se povlačila. Tada su počinili strašan masakr - ubijen je 81 civil, među kojima i osmoro dece. Za 24-oro se još uvek traga i oni se vode kao nestali. Na tom spisku su i brat i sestra Aleksandar (4) i Vesna Petrić (6) kao i Danijela Janković (17) koji su bili u autobusu kada je on najpre zasut zoljama i mecima pa zapaljen. Hrvatski vojnici ne žele da kažu gde su tela nestalih. 

Na listi nestalih su i dečaci Pero Milanković (18) nestao u julu 1991. na području Osijeka, i Slobodan Poplašen (16), prisilno nestao 15.08.1991. u Virovitici, na području koje su kontrolisale hrvatske snage.

Na listi nestalih su i četvoro Obradovića iz Mošćenice kod Siska: trgovac Pero, žena mu Milja i njihovo dvoje dece - Dejan (14) i Jovanka (12). Odveli su ih naoružani hrvatski vojnici iz porodične kuće i najverovatnije poubijali ali tela, nažalost, još nema. Na to je kroz svoj tekst pod nazivom "Duh Jasenovca u varoši zvanoj Sisak" podsetio i Ratko Dmitrović. On je istakao kako su hrvatski vojnici predvođeni Ekremom Mandalom upali u selo Mošćenica i tamo brutalno likvidirali porodicu trgovca Pere Obradovića a o ovom zločinu više puta je govorio i čuveni Stipe Šuvar.

Tragična je i sudbina srpske porodice Vujić iz Vojišnice koja se od 1995. vodi kao nestala. Srbi sa područja Vojnića su se, bežeći ispred “Oluje” okupili na prevoju Biljeg, odakle su, noću 6-7. avgusta 1995. krenuli preko Petrove Gore prema Topuskom, gde je bila komanda Kordunaškog korpusa. Među izbeglicama je bio i Nedjeljko Vujić (25), iz Vojišnice, sa nevenčanom suprugom Gordanom Bilbijom (20), rođenom u selu Marini kod Sanskog Mosta i njihovom bebom Milom od godinu dana. Nesrećni ljudi su se sklonili su se u jednu kuću u selu Ključar, gde su pronašli privremeno sklonište. U tom trenutku hrvatski vojnici su izvršili napad na srpske civile i ispalili nekoliko granata na ovu kuću koja se potom urušila. U jednom trenu čitava porodica je ugašena! Voljom bezumnika, zlikovaca, fašista..Tražeći istinu i pravdu, porodice ovo dvoje supružnika su u vanparničkom postupku pred sudovima u Vojniću i Prijedoru, pre nekoliko godina uspeli da dobiju potvrdu o smrti Neđeljka i Gordane.

Cvetko Ristić iz Skelana kod Srebrenice još uvek traga za kostima svog brata Miće, koji je bio učenik, civil  i imao je samo 15 godina kada je zarobljen od strane muslimanskih vojnika pod komandom Nasera Orića. Cvetko je tog 16.01.1993. ostao bez cele porodice. Na kućnom pragu ubijeni su mu otac Novak, majka Ivanka, tetka Milenka (63), maloletna sestra Mitra (18), a 15-godišnji brat Mićo je odveden u Srebrenicu. Njegovo telo ni danas nije pronađeno. Niko za ubistvo familije Ristić nije odgovarao. - Video sam oca kako se odnekud vraća kući da bi nešto uzeo iz nje. Ranili su ga, a zatim stavili na konjska kola, koja su Orićevi vojnici potom zapalili. Otac je umro u najstrašnijim mukama. Po podne, kada se borba stišala, u podrumu, odnosno na zgarištu kuće, našao sam sestru i majku. Obe su bile masakrirane. Za Miću ni do danas nisam saznao ništa. Znam da su ga odveli su ga srebrenički muslimani! A kako bih voleo da mu kosti nađem i da ih sahranim pored sestre, majke i oca. Mići je bilo samo petnaest godina a sestri Mitri osamnaest - svedočio je o svom stradanju Cvetko.

Šesnaestomesečni Milun Tešanović, dvanaestogodišnja Danijela, desetogodišnji Dragomir i trinaestogodišnja Slađana Sekulić streljani su početkom juna 1992. u selu Ledići kod Trnova od strane muslimanske vojske. Tada je ubijeno 24 civila, a dve decenije su se vodili kao nestali sve dok njihovi leševi nisu pronađeni u masovnoj grobnici u jednoj jami. Nakon identifikacije sahranjeni su dostojanstveno u porodičnoj grobnici.

Na Kosovu i Metohiji nestalo je 65 dece srpske nacionalnosti, a još uvek se traga za 24-oro mališana.  U napadu albanskih ekstremista na srpsko selo Mušutište kidnapovano je ili zverski pobijeno osamnaeset meštana - civila čija je jedina krivica bila njihova srpska nacionalnost. Najveći broj civila je ubijen ili kidnapovan neposredno nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma i dolaska KFOR-a - 10. juna 1999. Najmlađa žrtva zločina bila je četvorogodišnja devojčica Radmila Živanović koja je oteta sa majkom Svetlanom (44) a njihovi posmrtni ostaci do danas nisu pronađeni i one se nalaze na evidenciji nestalih lica. Na tribini pod nazivom "Stradanje Suvorečana" koju je 2016. godine organizovalo Udruženje porodica kosmetskih stradalnika govorio je i Slavoljub Mitić, koji je u Mušutištu izgubio roditelje i veliki broj rođaka i komšija. On je tom prilikom ispričao da su među 18-oro kidnapovanih bili i Svetlana Živanović i njena ćerka Radmila. "To je bilo dete, četvorogodišnja devojčica..kome je ona smetala? Ostala je kod nas..Svetlana je imala supruga Đorđević Božidara i on je završio na Brezovici, međutim, šta se desilo sa njima to nismo mogli da saznamo u svoj toj gužvi..da li je ostala u našoj crkvenoj mahali ili u Dragićima, susednom selu.." - ispričao je Slavoljub. Po nekim informacijama majka i ćerka su ubijene vatrenim oružjem pa bačene u masovnu grobnicu, ali tela još nisu pronađena.

Još jedan stravičan zločin se dogodio 22. septembra 1998. Tog dana su Boban Matić i njegov sestrić Srećko Blagojević, učenik osnovne škole, pošli iz Rečana u Movljane u posetu rođacima. Međutim, na željenu adresu nikada nisu stigli. Na putu su ih presreli i zaustavili naoružani OVK teroristi koji su ih kidnapovali i ubili. U oktobru iste godine pronađen je Bobanov automobil, marke Lada Riva, pored puta u selu Budakovo. Njihovi posmrtni ostaci do danas nisu pronađeni i oni se nalaze na listi nestalih. Srećko je imao nepunih 13 godina. Tačijevi i Čekuovi razbojnici su 27. marta 1999. u Kosovom Polju zarobili pa mučki ubili devojčicu romske nacionalnosti Ljuljetu Bislimi (15), dok je devojčica Aferdita Kućišta (16), takođe Romkinja, oteta pa masakrirana. Sredinom novembra 1998. u njenu kuću su upali naoružani albanski ekstremisti koji su je nasilno odveli u nepoznatom pravcu. Prema rečima njene porodice, Aferdita je u trenutku otmice bila sama u kući i o njenoj sudbini se ništa nije znalo do 8. decembra 1998. kada je srpska policija pronašla njeno beživotno telo na lokalitetu "Dolina kestenova".  Ubijena je jednim metkom u glavu, a preko očiju je imala povez. U blizini njenog tela nađena je boca sa benzinom a telo je bilo prekriveno drvima. Zamenik komandanta Glavnog štaba za područje Dukađini, Nazmi Brahimaj u svom ratnom dnevniku navodi da „seljani pretpostavljaju da je Aferditu ubio poručnik Idriz“. 

Dragica Božanić iz Orahovca je u jednom danu ostala bez supruga i sina Nemanje koji je imao samo 16 godina. Istovetnu sudbinu doživela je i njena rođaka Danica Kostić kojoj su u napadu na Orahovac 17. jula 1998. kidnapovani suprug Mladen i sin Nebojša, dečak od samo 17 godina. Istog dana otet je i rođak Cvetko Nikolić, star 17 godina.

Dragica Majstorović, majka Ivana Majstorovića (17), otetog pre 22 godina na putu od Kosova Polja do Merdara još uvek ne gubi nadu da će pronaći svoje dete. - Bio bi sada, sigurna sam, dobar čovek. Milorad i ja podizali smo ga na temeljima istinskih ljudskih vrednosti. Da voli i poštuje svakoga, ma kojoj veri i naciji pripadao. Vredno je radio na svom obrazovanju i spremao se za život koji je toliko voleo. Majka koja nije videla smrt deteta, njegovo telo, ni kosti, a ne zna ni gde je ni kuda je, ne sahranjuje ga ni u mislima. Moj Ivan živi sve dok postoji i poslednji tračak nade da ću ga negde, možda, naći. Želim u to da verujem. I ne predajem se do poslednje trunke života.

Ivan Majstorović (17) bio je odličan gimnazijalac. Treću godinu je završio u gimnaziji u Prištini. Tečno je govorio engleski. Nadao se, kada završi gimnaziju, da se upiše na medicinu, koju je savladavao uz majku. Nestao je na putu Kosovo Polje - Merdare, 19. avgusta 1999. godine, pre podne kada su ga oteli albanski ekstremisti.

19. maja 1998. albanski ekstremisti su kidnapovali i ubili šestoro dečaka i mladića, romske i srpske nacionalnosti. Mladi Burim Bejta (16), fizički radnik iz Dolca, je otet sa Ivanom Zarićem (24), Agronom Berišom (16), Nasretom Alijajem (23) i Ukom Redžepijem (42).

U proleće 1. aprila 1999. naoružane horde tzv. Oslobodilačke vojske Kosova upale su u malo selo Crnče kod Istoka i tamo počinili težak zločin. Hicima iz vatrenog oružja na licu mesta su ubijeni mladići Redžep Bajramaj (26) i Mehmet Brojaj (30), dok su kidnapovani Gani Brojaj (33), Sefedin Gavranaj (16) i Agron Kecaj (16). Svih pet mladića su po nacionalnosti bili kosovski Egipćani. Gani, Agron i Sefedin do danas nisu pronađeni i oni se nalaze na evideniciji nestalih lica.

Na evidenciji nestalih punih dvadeset godina nalazila su se i imena petoro Šutakovića: Nedeljka (63) njegove supruge Dare (59), i njihovih sinova Radomana (10) i dvojice starijih sinova Aleksandra (17) i Đorđa (13). Šutakovići su živeli u Ulici Miloša Obilića, blok 3, ulaz 19, u novim zgradama na izlazu iz Đakovice a kidnapovani su početkom juna 1999. od strane albanskih ekstremista. Međutim,  nedavno su u masovnoj grobnici "Bunker" kod Đakovice eshumirani su posmrtni ostaci sedmoro srpskih civila (dve žene, dva muškarca i troje dece) koje su u junu 1999. kidnapovali pa streljali albanski ekstremisti, pripadnici tzv. "OVK".

Albanski ekstremisti su u julu 1999. u Obiliću kidnapovali Romkinju Džemilu Demirović, staru 16 godina, dok su u Prizrenu nestale Marijeta (17) i Samira Kastrati, šestomesečna beba. Bošnjak Džemo Ujkić (16) kidnapovan je sa ocem Bajramom nedaleko od Peći kada su pošli da obiđu svoju vikendicu. Presreli su ih albanski paravojnici u leto 1999. i odveli u nepoznato. Još nisu pronađeni.