DA LI JE GORAN MIKIĆ NEPRAVEDNO OPTUŽEN ? ISTINE I NEISTINE O "40 UBIJENIH VUKOVARSKIH SRBA - DECE I CIVILA"

Fotografije reportera Gorana Mikića iz ratnog Vukovara obišle su čitav svet. One se i danas mogu videti na društvenim mrežama a objavljene su i u knjizi Genocid nad Srbima 1941-1945 i 1991-1992" čiji su autori dr Smilja Avramov, Bojana Isaković i dr Milorad Ekmečić. Zbog neprecizne izjave raznih medija, kako su u vrtiću u Borovom Naselju pronađena tela četrdesetoro srpske dece Goran je bio je izložen strahovitim napadima i optužbama a sav njegov celokupan rad i prikupljeni materijal proglašeni su ništavnim i bezvrednim, te su odbačeni kao propaganda. I danas se i u hrvatskoj i srpskoj javnosti mogu čuti optužbe o "propagandi o 40-oro ubijene srpske dece koju se servirala srpska televizija" a koja je navodno prouzrokovala zločine nad hrvatskim zarobljenim vojnicima. 

Tako su za javnost i medije u Hrvatskoj već trideset godina hrvatski vojnici jedine žrtve rata u Vukovaru, dok su srpske civilne žrtve zapravo izmišljene, one su "plod mašte i propagande".

Goran Mikić postao je simbol "medijskih spinova" i "ratne propagande". Međutim, niko se od profesionalnih novinara i istraživača nije potrudio da sazna celokupnu istinu. Možda neki i jesu saznali ali nisu želeli da je plasiraju u javnost.

Goran Mikić se samo dan nakon demanta njegovih izjava u dnevniku RTS-a, oglasio kako je video i uslikao leševe ubijene srpske dece i civila i kako nikada neće poreći ono čemu je svedočio. Naglasio je kako je više puta naglasio da je video tela dece između 3 i 7 godina, te tela odraslih civila, žena i starijih osoba i da nikada nije tvrdio da su svi ubijeni bili deca, a kamoli bebe. Istakao je kako je u Borovom Naselju ubijeno 40-oro srpskih civila, među kojima je bilo i nekoliko dece.  Kritikovao je domaće medije koje su mu zabranile da govori zbog čega nije dobio priliku da se ispravi i iznese prave informacije. Goran Mikić dao je poslednji intervju 22. novembra 1991. kada je ispričao da nikada neće odustati od onoga što je video i čemu je svedočio: - Demanti i povlačenje "Rojterove vesti" teže su mi pali od svega što sam tamo video i snimio. Nisam mogao ni da spavam, ni da jedem. Sva ta presija posle one emisije na televiziji, roditelji su mi uznemireni. Isred kuće celu noć se neko šetka. Možda nije zbog mene ali ranije se to nije događalo..A zbog čega? Pa nisam ja lud, ne demantujem ono što sam video..Jedino znam da sam sve kazao mojim fotografijama. Slike masakrirane dece nisam doneo ali sam video gomilu beživotnih tela u najlon kesama koje su bile polu-prazne. Slikao sam kese i sa leševima odraslih ljudi. To su svi videli: one su bile ispunjene. Ponovio sam da nisam mogao da slikam jer su mi to dva oficira JNA sa višim činovima zabranila, ali je glavni krivac zapravo bila kiša kuršuma... - ispričao je Mikić. 

U godinama i decenijama nakon tog nemilog događaja, intenzivnim radom i istraživanjem, i srpske i hrvatske nevladine organizacije zaista su utvrdile kako je u periodu od 16. do 18. novembra 1991. ubijeno najmanje 45-oro  civila srpske nacionalnosti. Te civile, ubili su pripadnici hrvatske vojske (Zbora Narodne Garde). Najveća stratišta su bila u Ulici Nikole Demonje gde su zatirane čitave srpske porodice sa malom decom. Hrvatski paravojnici su ih ubijali hladnim oružjem, najčešće sekirom ili pucanjem u glavu iz neposredne blizine. I u dvorištu dečijeg vrtića "Sunce" pronađeno je najmanje petnaestoro leševa srpskih civila koji su zarobljeni, zlostavljani i streljani. Leševi su nalaženi i kod Lučke kapetanije, u dvorištu gradske bolnice, na železničkoj stanici i  u Kozaračkoj ulici. Međutim, ove činjenice nikada nisu dostigle "popularnost" u Srbiji, Hrvatskoj i čitavom svetu kakvu je dostigla vest o "40 ubijene dece".

Postavlja se jasno pitanje: Ako je priča o ubijenoj srpskoj deci laž, čije su onda fotografije koje su obišle svet? Čiji su leševi ispred vrtića u Borovom Naselju, na železničkoj stanici, u podrumu strave u Ulici Nikole Demonje, u Kozaračkoj ulici ?

Hrvatska javnost već 30 godina predočava svom narodu kako se radi o "hrvatskim žrtvama koje su poginule u granatiranju a koje su srpske televizije predstavile ka ubijene Srbe". Ako je to već istina, zašto hrvatski mediji nikada nisu otkrili identitet žrtava sa fotografija i video snimaka?! Odgovor je više nego jasan - reč je o još jednoj u nizu laži hrvatskog tuđmanovog režima koja nema uporište u realnosti. Sve žrtve sa fotografija na navedenim lokacijama koje je uslikao reporter Goran Mikić ali i brojne druge domaće i svetske televizije zaista jesu srpske nacionalnosti. I svima je utvrđen identitet. Da se radi o ubijenim i masakriranim Srbima, potvrdile su i čak i relevantne hrvatske nevladine organizacije. Ubijeni su na području koje su kontrolisale hrvatske snage i to iz neposredne blizine, neki su streljani, neki su zarobljeni mučeni pa likvidirani, a neki su masakrirani hladnim oružjem. 

Međutim, niko nije smogao snage da o tome progovori u javnosti. U Republici Hrvatskoj i dalje postoje ljudi koji veruju da u Vukovaru nije ubijeno nijedno srpsko dete, da u novembru 1991. nije stradao nijedan srpski civil. A podaci svih relevatnih institucija govore kako je više desetina (oko 40) civila srpske nacionalnosti ubijeno samo u tih nekoliko dana pred oslobođenje Vukovara i ulazak jedinica JNA u grad dok ukupan broj srpskih civilnih žrtava od 1. maja 1991. prelazi cifru od 200 ugašenih života. 

 "Noć dugih noževa" simboličan je naziv za seriju ubistava srpskih civila koje su izvršili pripadnici hrvatske paravojske na području Vukovara, neposredno pred ulazak pripadnika JNA u grad u periodu od 15. do 18. novembra 1991. Zbog poraza na bojnom polju i sve većih vojnih gubitaka, hrvatski paravojnici i "Zenge" po naređenju najviših instanci, krenuli su u "obračun" sa srpskom nejači. Išli su od kuće do kuće i ubijali sve što su zatekli. 

Rat u Vukovaru, inače je započeo još 1. maja 1991. kada je Hrvat Mijo Geleničar, osvedočeni ustaša, sa nekoliko hitaca usmrtio starca Stevana Inića (65) koji je sa jugoslovenskom zastavom pošao da proslavi 1. maj - veliki jugoslovenski praznik. Već narednog grupa naoružanih hrvatskih policajaca, napala je Borovo Selo sa ciljem da izazovu sukobe i zaplaše srpsko civilno stanovništvo. 

Prva žrtva u samom gradu bio je civil Jovan Jakovljević koji je sa nekoliko hitaca ubijen pred svojom kućom i pred porodicom samo zato što je bio Srbin. Reč je o civilu, vrlo uglednom i poštenom čoveku. Tada počinju masovna ubistva, likvidacije i zlostavljanja. 

Zbog zločina nad srpskim civilima u novembru 1991. tačnije zbog toga što su po kućama i skloništima pomenutih naselja zlostavljali i na kraju likvidirali civile srpske nacionalnosti prvostepenim presudama Vojnog suda u Beogradu broj I K-112/92 od 26. juna 1992. i I K-108/92 od 14. jula 1992. godine i drugostepenim Vrhovnog vojnog suda broj II K-259/92 od 29. decembra 1992. i II K- 260/92 od 24. novembra 1993. pravosnažno su osuđeni pripadnici ZNG iz vukovarskih prigradskih naselja Borovo naselje i Borovo Selo: Martin Sablić,  Zoran Šipoš, Nikola Ćibarić, Jure Marušić, Ante Vranjković, Bartol Domazet, Slavko Mađarević, Mirko Filković, Zdenko Štefančić, Mira Dunatov i Damir Sarađen, svi zbog krivičnog dela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva. Međutim, 14. avgusta 1992. tokom razmene u Nemetinu, svi navedeni zločinci su pušteni na slobodu i danas slobodno šetaju, uživaju sva prava i privilegije a mnogi redovno gostuju po hrvatskim televizijama.

MASAKR U ULICI NIKOLE DEMONJE

Najveći broj fotografija koje je uslikao Goran Mikić, a koje su prenele brojne jugoslovenske i svetske televizije jesu slike iz Ulice Nikole Demonje u Borovom Naselju gde je hrvatska vojska ubila veći broj civila. Najmlađa žrtva je bio Goran Čečavac, dete od godinu ipo dana.

Milica Trajković, iako ranjena, jedina je uspela da preživi masakr koji su u noći 16.11.1991. izvršili pripadnici paravojnih hrvatskih snaga u Ulici Nikole Demonje u Borovu Naselju. Dve noći i tri dana, Milica je ležala sakrivena u mračnom, vlažnom podrumu čekajući oslobođenje i spas. Tog kobnog dana u Ulici Nikole Demonje br. 74 u Borovom Naselju, na teritoriji pod kontrolom hrvatskih snaga, skrivalo se desetoro rodbinski povezanih civila, članova porodica Pavlović, Trajković, Tošković i Travaš. Svi su sa nestrpljenjem  iščekivali kraj rata i uspostavljanje normalnog života. Kako su svi bili srpske nacionalnosti, nije teško zaključiti kako su ta tri meseca blokade bila izuzetno teška po njih. Pretnje, pritisci, uznemiravanja...sve je to obeležilo život Srba u Vukovaru, na području pod hrvatskom kontrolom. Znajući da u kući nisu bezbedni, dane i noći su provodili u podrumu. U tom podrumu bili su Milica Trajković, njen suprug Velimir, njena ujna Savka Pavić (61), Savkin sin Radoslav (25), te rođaci Nada Pavlović (41), njena majka Miholjka (66) i Nadino dvoje dece - petnaestogodišnja Zorica i sedamnaestogodišnji Zoran. Tu su bili i Nadin suprug Tošo Tošković kao i komšija Milan Travaš. Samo dva dana pred ulazak pripadnika JNA u noći 16. novembra 1991. hrvatski vojnici, pripadnici Zbora Narodne Garde, vojnici Mileta Dedakovića Jastreba i drugih hrvatskih komandanata, poklonici ideologije Franje Tuđmana išli su od kuće do kuće i ubijali šta su stigli. Došli su i pred kuću br. 74. Razvalili su kapiju i sa vrata počeli da urlaju i viču.

Autori knjige "Genocid nad Srbima 1941-1945 i 1991/1992" navode kako se sa ulaza u zatvoreni podrum začuo glas nepoznatog čoveka koji je upitao da li ima nekoga u podrumu. Odgovoreno mu je da su tu samo civili nakon čega je hrvatski vojnik  ili više njih provalio unutra psujući svima majku četničku, navodi se u knjizi. Zločinac je repetirao je pušku i naredio civilima da odmah napuste podrum. Jedan za drugim, preplašeni civili izlazili su iz podruma. Nada je samo grlila svoju decu strepeći za njihov život.

Pretposlednja je bila Sava Pavić, starica od 62 godine koja je rekla: "Sad ću ja dijete, sad ću". U tom momentu zlikovac je potegao obarač i usmrtio nesrećnu staricu a tom prilikom je ranio i Milicu koja je bila odmah pored, skrivena u mraku. Kako je pala, Milica je  odmah povukla debeo jorgan preko sebe i ostala skrivena. Zločinac je najverovatnije nije primetio te je Milica samo pukom srećom ostala živa. 

Nakon ubistva Savke Pavić (62), u dvorištu porodične kuće Novaković mučki su pobijeni:

• Radoslav Pavić (25) - sin ubijene Savke
• Velimir Trajković  - suprug preživele Milice
• Nada Pavlović (41)
• Zorica Pavlović (15) - Nadina ćerka
• Zoran Pavlović (17) - Nadin sin
• Milojka Pavlović (67) - Nadina majka
• Tošo Tošković (41) - Nadin nevenčani suprug
• Milan Travaš (47) - komšija porodice Pavlović

U knjizi "Genocid nad Srbima 1941-1945 i 1991/1992" navodi se "kako je Zoran Pavlović (17) ubijen udarcima sekirom po glavi dok je Zorici (15) glava bila razbijena tupom stranom sekire a usta puna stakla". Bilo je tragova mučenja, govorili su patolozi. I za Milojku i Nadu autori knjige navode kako su usmrćene tupim predmetom. Nadinog supruga Teodora Tošu Toškovića hrvatski vojnici odveli su iza kuća i tamo ga streljali.

Ovde tragičnoj priči nije kraj budući da su  isti počinioci istog dana upali i u susednu kuću u Ulici Nikole Demonje br. 72 prilikom čega su poubijali sve koje su zatekli.  

U svojoj kući su ubijeni Miroslav Čečevac (25), njegova supruga Slađana (20) i  njihov sin Goran, koji je imao samo godinu ipo dana. Zajedno sa njima su ubijeni i Ana Novaković (41), Ilinka Milošević (32) i njen sin Branimir, star jedanaest godina koji su se tu privremeno sakrili. Deci je pucano u glavu iz neposredne blizine. Nažalost, u ovoj kući nije bilo preživelih. Brojni tv reporteri i novinari zabeležili su kamerama izvlačenje tela ovih nedužnih civila iz podruma i porodičnih kuća. 

Slišajući vrisku i pucnje, Milica nije znala šta se dešava, samo se skrivala i molila Boga da je sačuva u životu. Molila se i za supruga Velimira, ali za njega je nažalost bilo kasno. Njoj su tog dana ubijeni suprug, ujna, brat od ujaka, rođaci, komšije i prijatelji...

Tri dana i dve noći, ova hrabra žena, iako ranjena, nije se usuđivala da izađe iz podrumu i prozbori koju reč. Ležala je skrivena u podrumu sa neizmernom tugom posmatrajući nepomično telo svoje ujne Savke. Plakala je tiho, suzdržavajući se da je slučajno zločinci ne čuju. I tako sve do ulaska pripadnika JNA u Vukovar. 

Kada su pripadnici JNA ušli u ovu ulicu zatekli su jezive prizore. Masakrirani leševi, pobijena deca i starci ležali su po dvorištu...krv je bila rasuta svuda...po zidovima kuće bili su i grafiti i ustaška obeležja, koje su zločinci ostavili pre nego što su otišli. I kada su pripadnici JNA bili uvereni da nema nikoga živog, tihi glas začuo se iz podruma. Bila je to Milica. Iako ranjena i premorena, dala je zadnji atom snage i zamolila za pomoć. Pripadnici JNA izveli je iz podruma pruživši joj odmah prvu pomoć. U podrum je tada zajedno sa vojnicima JNA ušao i Miroslav Pavić, sin ubijene Savke i brat od ujaka ranjene Milice, koji je izneo svoju mrtvu majku Savku iz podruma, navodi se u knjizi.  Brojni mediji iz Beograda i Novog Sada po oslobođenju grada, informisali su javnost o zločinu koji su počinili hrvatski vojnici - pripadnici Zbora Narodne Garde. Motivi za stravičan zločin su najverovatnije (kako i obično) bili etnička nacionalnost žrtava, gnev zbog gubitaka na vojnom polju, činjenica da su se neki članovi porodica ubijenih borili na strani JNA, lažne optužbe za "petokolonaštvo i radio stanice" ....

Jedna poznanica ispričala je kako su nesrećni ljudi trpeli pretnje od komšija Hrvata, a izrazili su i negodovanje što hrvatske službe i mediji fasilfikuju njihovu smrt i zloupotrebljavaju njihova imena iako se zna da su zločin počinili upravo pripadnici hrvatske vojske.

U komentaru koji je ostavila druga žena, inače komšinica i poznanica ubijenih, stoji da je porodica Pavlović ubijena sekirama, te da danas više nemaju živih srodnika, kao i da su se ljudi i novinari koji su se tom prilikom okupili onesvešćivali od jezivih prizora. Obdukciju je radio istaknuti patolog Zoran Stanković. U blizini Ulice Nikole Demonje postojao je štab hrvatske vojske gde su se vojnici redovno okupljali, zasedali i donosili odluke te je život srpskih porodica u ovom kraju bio dodatno otežan.

ZORAN STANKOVIĆ: "NAPOTRESNIJE SCENE U VUKOVARU"

- Upravo sam ja obeležio svako telo i odradio svoj posao tamo profesionalno, i time omogućio da se zločini procesuiraju. Međutim, prećutkuju se zločini nad Srbima, na primer, nad celom porodicom i desetak srpskih civila u Ulici Nikole Demonje. Bilo je indicija koje su govorile o ratnom zločinu. Mi smo imali samo svedoke Srbe koji su ostali u Vukovaru i koji su mogli da govore o tim žrtvama. Kao što je recimo bilo ono obdanište za koje se tvrdilo da ima 40-oro dece, što nije bilo tačno. Ali, smo ipak registrovali da je tu u vrtiću bilo ubijanja nekih ljudi – kao što su Lukić, Vezmar, Uroš Udovičić, koje je pobila grupa Martina Sabljića, Ćibarića, Šipoša i ostalih. Osim toga, potvrđeno je i postojanje ubijenih Srba u ulici Nikole Demonje 72, odnosno 74, gde je bila ubijena cela porodica Čečavac – znači onaj mali, otac i majka. Veliki broj tela nađen je oko bolnice i oko lučke kapetanije.. Nije sporno da svako ko je učestvovao u zločinu treba da odgovara, ali zašto ta krivica već jednom ne počne da se utvrđuje imenom i prezimenom. U krajnjem slučaju, zašto se ne ispita uloga i odgovornost tadašnjeg predsednika Predsedništva SFRJ Stjepana Mesića. Morao je znati šta se radi - istakao je Zoran Stanković, istaknuti srpski patolog, profesor i doktor medicinskih nauka, sanitetski general-major u penziji i aktuelni predsednik koordinacionog centra za jug Srbije. Stanković je prilikom gostovanja u  emisiji "Istorija Srbije iz prvog ugla" o tom slučaju izjavio sledeće:

- Za mene je bilo neshvatljivo da je nečije dete mrtvo, a da njega nema, niti se interesuje za tu decu. Zato smo mi u sredstvima javnog informisanja govorili o malom Čečavcu, o malom Branimiru Miloševiću koji su bili među tom decom.. Međutim, niko se nije javljao. Ono što mi nije nijednog trenutka palo na pamet kao čoveku koji vrši identifikaciju leševa i obradu tih podataka je da su njihovi roditelji mrtvi i ja sam tek kasnije video da su roditelji malog Čečavca mrtvi, da je majka malog Branimira mrtva i oni su bili u neposrednoj blizini. Mi smo tu decu stavili u taj šator, i svako veče kad smo odlazili smo ih pokrivali tim čaršavima u nadi da će neko doći i preuzeti njihova tela. Svo vreme dok smo mi to radili iščekivali smo pojavu njihovih roditelja  i najbližih ali oni nisu došli i mi smo njih sahranili na bugarskom groblju.  - rekao je Stanković.

Ono što je posebno interesantno jeste činjenica da se Zoran Stanković pojavio u dokumentarnom filmu "Poslednji rez" koji se bavi ratom u Vukovaru. Zoran je govorio o tome kako je Goran Mikić video leševe porodice Čečavac, i malog Gorana od godinu ipo dana te je zbog toga izneo tezu kakvu je izneo. Međutim, nakon te rečenice, deo kada je Zoran Stanković najverovatnije govorio o ubistvu porodice Čečavac i Pavlović, o povredama koje je konstatovao potpuno je isečen i izbačen iz filma. Umesto toga ubačena je izjava hrvatske doktorke Vesne Bosanac koja govori o stradanju tročlane hrvatske porodice koja je poginula od granata. Sve je odrađeno ciljano i planski sa glavnom namerom da gledaoci pomisle kako je porodica Čečavac zapravo poginula od granate iako je to laž. Autori filma su svesno isekli Stankovićevu izjavu i montirali sve tako da se izostave informacije o zločinima hrvatske vojske nad srpskim porodicama. 

ITALIJANSKA NOVINARKA: "POČINJEN JE STRAŠAN ZLOČIN NAD SRPSKOM DECOM I CIVILIMA"

Milena Gabaneli, istaknuta italijanska novinarka a danas i veoma popularna TV voditeljka, devedesetih godina je posetila Vukovar i lično se uverila u svu patnju koju je srpski narod tada proživljavao. Među prvima je javno progovorila o hrvatskom teroru i stravičnim zločinima pripadnika Zbora Narodne Garde nad srpskim civilnim stanovništvom u ovom gradu na istoku Slavonije. Zbog njenih izjava koje je preneo čitav svet, nastala je opšta panika u Hrvatskoj a mnogi hrvatski političari ni danas joj nisu oprostili što je iznela istinu o raspadu Jugoslavije. I tadašnja direktorka vukovarske bolnice oštro je reagovala napominjući da je Milena rekla previše, te otkrila stvari koje nije smela i koje je Hrvatska prikrivala.

Dok su izvlačili tela ovih ubijenih srpskih civila iz podruma u Borovom Naselju, tu se zatekla i Milena Garbaneli koja je ostala preneražena scenama nasilja, te se odmah obratila medijima rečima: – U ime boga, je li ? Gde su sada međunarodne organizacije? Gde je Amnesty international ? Gde je Vatikan? Tu su samo zaklani civili, ima i dece…nigde ni pasa, nema nikoga..na mom jeziku bih rekla jednostavno šokirana sam, na kraju smo 20. veka a vraćamo se ovakvim delima vekovima unazad.

Milena je ostala preneražena zatečenim prizorima i neprestano pozivala svet da reaguje i zaustavi teror hrvatske vojske. Među leševima bili su i roditelji Radivoja Jakovljevića. Oca Tomislava (1928) koji je bio invalid i koji se kretao pomoću štaka, hrvatski vojnici su mučili i streljali 16.11.1991. u dvorištu vrtića u Borovom Naselju. Majku Vidu (1924) Hrvati su zarobili i streljali na železničkoj stanici u Vukovaru zajedno sa Anom Lukić, Hrvaticom udatom za Srbina, koja je pre likvidacije i silovana. Njihove leševe snimile su brojne srpske televizije a italijanska novinarka Milena Gabaneli nije mogla doći k sebi od scena nasilja koje je gledala. Besramno, hrvatske televizije su fotografije ovih leševa koristile u svojoj propagandi te plasirale javnosti laž kako se radi o „hrvatskim žrtvama koje su pobili zli Srbi“ što je porodice srpskih žrtava dodatno povredilo.

VRTIĆ U BOROVOM NASELjU – MESTO STRAVE I UŽASA

Vrtić „Pčelica“ u Borovom Naselju predstavlja jedno od najvećih stratišta srpskog naroda na području Vukovara. Upravo ovde su u jesen 1991. dovođeni zarobljeni srpski civili koji su maltretirani, zlostavljani pa svirepo likvidirani. Do danas je uvrđeno da je najmanje petnaest civila ubijeno na ovoj lokaciji, a strahuje se da je broj žrtava možda i veći. Oni su izvođeni iz svojih kuća, stanova ili skloništa, najčešće u okrilju noći, nakon čega su po naređenju vrhovnih komandanata hrvatske paravojske – ubijani. Krivi samo zato što su Srbi i pravoslavci ovi ljudi su pretrpeli strahovite muke pre nego što su ispustili dušu. Među žrtvama koje su okončale život na ovaj i slične načine su civili Jovan Markov, Milan Vezmar, Boško Grbić, Milorad Zorić, Konstantin Lukić, Uroš Nedučić, Čedo Jović, Nikola Vojvodić, Svetislav Vladisavljević, Ljubomir Bolić, Rajko Nunić,Petar Grubišić, Milan Đukić, Milan Silađin i drugi.

Dakle, uočavamo da je Goran Mikić ipak govorio istinu kada je izneo činjenicu o ubijenim srpskim civilima u obdaništu u Borovom Naselju što je potvrdio i fotografijama sa lica mesta.

U organizaciji Veća srpske nacionalne manjine grada Vukovara, Zajedničkog veća opština i Gradskog odbora Samostalne demokratske srpske stranke Vukovar predstavnici udruženja žrtava već dugi niz godina u parku kod vrtića u Borovu naselju polažu vence za stradale srpske civile.

– Prema našim informacijama, realan broj je višestruko veći, ali brojni ljudi to se iz straha nikada nisu usudili prijaviti. Dosta Srba, civila, u Vukovaru je ostalo i za vrijeme borbenih akcija, skrivali su se zajedno s Hrvatima u skloništa i podrume, a neki od njih su od tamo odvođeni prema određenim popisima te potom strijeljani kod željezničke stanice i ispred vrtića u Borovu naselju. Sudbina 12 ljudi s popisa od 43, koji su odvedeni iz svojih domova, i danas je nepoznata. Moja priča zapravo je gotovo ista kao i priče ostalih obitelji – istaknuo je Slobodan Jakovljević, sin prve žrtve ubijene u gradu Vukovaru.

Među žrtvama je i Milorad Zorić kojeg su hrvatski vojnici 5.11.1991. nasilno izveli iz skloništa sa grupom od trinaest srpskih civila nakon čega su svi streljani.

– Moj otac je odveden iz atomskog skloništa i likvidiran ovde kod vrtića u Borovom Naselju zajedno s grupom od 13 ljudi. Sve znam o izvršiocima i žrtvama, i to mi je veliki teret. Do danas nemam nikakvu ni materijalnu ni moralnu satisfakciju, ali se borim da je ostvarim. Mislim da oni koji vode ovu državu to namerno opstruišu, ali ne vidim razlog zbog kojeg to čine jer ljudi koji su činili zločine samo su teret ovoj lepoj državi – ispričao je pre nekoliko godina medijima Željko Zorić koji je posmrtne ostatke svog oca pronašao i sahranio 1991. godine.

MASAKR U KOZARAČKOJ ULICI 

Po ulasku pripadnika JNA u Vukovar, 18. novembra 1991. odmah je u Kozaraskoj ulici pronađena grupa leševa. Radilo se o masovnoj likvidaciji a "Večernje Novosti" su o tome odmah sutradan informisale javnost. 

"Juče je na samom kraju Kozaračke ulice u Borovu Naselju kroz koji su oslobodioci već prošli, nađeno devet  izmasakriranih tela ljudi, starih uglavnom preko 60 godina. Oni su tako iskasapljeni da ih je u ovom trenutku nemoguće identifikovati. Reč je o svemu sudeći o  Srbima, ali je sasvim izvesno da je među ubijenima i jedan Hrvat..(..) Jedini greh tog čoveka, koji je kako saznajemo samo nekoliko sati pre smrti večerao kod svog komšije Srbina, bila je nedovoljna odanost vrhovništvu i što su mu sinovi umesto u Zbor Narodne Garde, gde su prisilno hteli da ih odvedi, kao dobrovoljci otišli u redove JNA." - stoji u tekstu objavljenom 19.11.1991. u Večernjim Novostima. 

Na snimku koji su emitovale srpske televizije vidi se pripadnik JNA koji govori o svojim komšijama koje je prepoznao: "Ovo je Ilija Vuković, tu mu je kuća ova porušena, ova ovde...to je ovaj ovde što leži na stomaku, na leđima, to je njegova kuća..on je Srbin. Ova žena što leži ovde do njega, pored ove bake, to je žena od Ilije Vukovića..a ove dve žene ne znam, ne vidim ih po licu..znam za njih troje".  I zaista među identifikovanim civilima ubijenim u Kozaračkoj ulici su Srbin Ilija Vuković (1942), njegova supruga Eugenija Vuković zvana Gena (1950), inače Rusinka po nacionalnosti, zatim Milosav Bulajić (1914), njegova supruga Ilinka Bulajić (1925), Mica Milovanković....

Večernje Novosti su 1991. preneli i potresnu ispovest osamdesetogodišnje Srpkinje Milke Dubajić iz Vukovara, koja je nakon oslobođenja bila u prihvatnom centru u Šidu: - Njima je bilo ubiti Srbina kao komarca. Čim vide nekog otvara se paljba od više ustaša koje na taj način iskaljuju svoj bes i odanost vrhovništvu. Mogli smo to samo da gledamo i čekamo kada ćemo mi doći na red. O nekakvoj pomoći ili sahranjivanju nesretnog čoveka nije moglo biti ni govora, jer odmah ode tvoja glava. Pune su nam bašte leševa u raspadanju. - ispričala je tada starica medijima.

IZVOĐENI IZ SKLONIŠTA I KUĆA PA STRELJANI

Iz skloništa gde se skrivao, početkom novembra nasilno je izveden civil Simo Sireta koji je nakon strahovitog mučenja ubijen. Njegovo beživotno telo sa brojnim povredama i tragovima mučenja, pronađeno je nekoliko dana kasnije. Strašnu sudbinu doživela je Darinka Grujić, rođ. Bandić, rođena 1941. godine. Darinka je bila aktivistkinja Crvenog krsta, a pre rata radila je u Borovu kao referent u službi Planiranja. U drugoj polovini oktobra 1991. godine, Darinka Grujić je bila smenjena sa mesta predsednika CK Borova naselja, zbog svoje srpske nacionalnosti. Na dan 25.10.1991. godine je uhapšena od strane hrvatske vojske i policije nakon čega je odvedena u sklonište Borovo komerca.  Ona je u hrvatskim kazamatima svakodnevno zlostavljana, mučena, maltretirana i ponižavana a nakon razdvajanja od drugih zatvorenika gubi joj se svaki trag, te se opravdano sumnja da je ubijena. 

- Kada je počeo rat Dara nije htela napustiti grad govoreći da ne može ostaviti nemoćne ljude i decu. Optužena je da ima radio-stanicu i odvedena u Borovo komerc gde je svake noći saslušavana. Iz Borovo komerca je odvedena prvo na Borovsku cestu, a zatim na Trpinjsku cestu kod tadašnjeg zapovednika tog dela grada odakle su je dvojica odvezla automobilom. Kada ih je sutradan jedan čovek pitao šta je sa Darom, pokazali su mu rukama da je otišla u nebo. Znam imena i prezimena dvojice koji su je odvezli i ubili, ali neću da ih spominjem javno. Neka to nose na svojoj duši, ispričao je pre nekoliko godina Miloš Grujić koji je istražujući saznao sve detalje tog kobnog dana, ali mu to nije pomoglo da pronađe grobno mesto ubijene supruge.

Iz skloništa su izvedeni i likvidirani i civili Milena Inić, Ratko Inić, i sin Marko, šesnaestogodišnji dečak koji je bio dijabetičar i duševni bolesnik. Bivši jugoslovenski odbojkaški reprezentativac Živojin Vračarić ostao je tokom rata bez majke Milice koju su u novembru 1991. streljali hrvatski vojnici, dok je otac pukom srećom preživeo. Njegovi roditelji su ostali u Borovu naselju gde su i živeli u Bosutskoj ulici. Sa njima se Živojin više puta čuo telefonom iz Beograda i predlagao im da i oni napuste Borovo naselje i sklone se u Trpinju ili u Borovo, samo da odu iz tog grotla.

- Otac to nije prihvatio. Mama je bila bolešljiva pa se plašio kako će do lekova, šta će sa penzijom, tipično razmišljanje starijih ljudi i tako su ostali tamo. Ostali su sa svojim komšijama sa kojima su se družili - ispričao je Živojin za medije. 

Vračarići su 15. novembra 1991. otišli u zgradu Borovo Komerca gde su pronašli sklonište i tu su prvu noć proveli mirno. Niko ih nije dirao, a sutradan su ih legitimisali i njih i komšije sa kojima su došli.  Vračariće su odveli u trpezariju u kojoj ih je dočekao jedan čovek u civilu naoružan pištoljem, a drugi je bio u uniformi i naoružan kalašnjikovom. - Isprave je od njih tražio Martin Sabljić koji je među dokumentima koje je uzeo od oca našao i slike mene i sestre. Pretres su izvršili Nikola Čibarić i Ivan Bartol. Pomenuti Čibarić strpao ih je u nekakav automobil i naredio vozaču da ih vozi do železničke stanice u Borovu naselju. Stali su na glavnoj ulici naspram železničke stanice (tada se ta ulica zvala Karla Marksa, a danas ulica Blage Zadre op.a.). Mama je htela da ponese ćebe, a on im je odgovorio da tamo gde idu da im deka neće trebati. Znači sve je to smišljeno rađeno. Tako da su ih provezli do staze za železničku stanicu, pa su pešice prošli preko pruge pored nadvožnjaka za pešake sve do autobusne stanice koja se nalazila ispred željezničke. Mama ga je pitala kud ih vodi, a on ju je ućutkivao. Onda je tata pitao misli li on to njih da ubije, a ovaj je počeo da viče i njega je ućutkivao, zatim se vratio dva koraka unazad. Tata je čuo kako repetira i okrenuo se. Tada je začuo rafal. Jedan metak mu je prošao ispod vilice i izašao na desno oko. Mama je na mestu ostala mrtva. Ovaj je mislio da ih je pobio i otišao je, ali tata je došao sebi. Dragoljub je odmah ustanovio da je njegova supruga mrtva. Krenuo je prema njihovoj kući i onda je naišao na jugoslovensku vojsku koja ga je prebacila u somborsku bolnicu. - ispričao je Živojin medijima.

Dakle, iz navedenih pasusa uočavamo tezu da je Goran Mikić bio u pravu kada je govorio o:

•  masakriranim Srbima u vrtiću u Borovom Naselju (nevladine organizacije i porodice žrtava potvrdile su da su njihovi najbliži zarobljeni, mučni i likvidirani na ovoj lokaciji samo zato što su bili Srbi)
• Bio je u pravu kada je govorio da su u Borovom Naselju ubijena srpska deca (Porodice i patolozi utvrdili su da su na mučki način hladnim i vatrenim oružjem usmrćeni Goran Čečavac - star godinu dana, Branimir Milošević - 10 godina, Zorica Pavlović - 15 godina, Marko Inić - 15 godina, Zoran Pavlović - 17 godina).
• Bio je približno upravu kada je govorio u ukupnom broj stradalih Srba (Mikić je govorio o 40, a nevladine organizacije su utvrdile da je ubijeno najmanje 45 srpskih civila, na različitim lokacijama u Vukovaru)

Korišićeni izvori: 

dr Smilja Avramov, dr Milorad Ekmečić, Bojana Isaković : "Genocid nad Srbima 1941-1945, 1991/1992"