BOROVO SELO (1991): SEĆANJE NA SVIREPO UBISTVO BRAČNOG PARA RAŠETA - VESELIN I SLAVKA STRADALI NA KUĆNOM PRAGU

 

U organizaciji Veća srpske nacionalne manjine opštine Borovo na mesnom groblju u Borovu danas je održan parastos za žrtve rata postradale u periodu od 1991. do 1996. godine. Parastos su služili borovski sveštenici, protojerej-stavrofor Čedo Lukić i jerej Dragan Serdar.

– Molitvom smo se setili naših meštana koji su tragično izgubili živote tokom rata 1990-ih. Tri decenije je prošlo od kada su se životi ovih porodice nezaustavljivo promenili. Fabričku sirenu koja je pozivala na posao zamenili su rafali i detonacije. Neki od njih prekinuli su živote naših meštana. Gubitak za porodice poginulih je nenadoknadiv – kazao je predsednik Veća Dušan Latas u obraćanju prisutnima.

Tokom ratnih sukoba je ubijeno 74 meštana Borova, i to samo zato što su bili srpske nacionalnosti. Na spomeniku su do sada uklesana 54 imena i prezimena a organizacija je pozvala porodice žrtava čija imena nisu na spomeniku da na to ukažu ukoliko žele. Među žrtvama su bili ljudi oba pola i svih starosnih dobi, ljudi svih struka i zanimanja. Napad na Borovo Selo započeo je još 2. maja 1991. dan nakon svirepog ubistva Stevana Inića, prve žrtve ovog kraja. Naoružani ekstremni Hrvati iz raznih delova Hrvatske došli su u ovo gotovo etnički čisto srpsko selo sa namerom da izazovu incidente, da zaplaše stanovništvo i počine zločine nad civiliam. Borovo je tokom rata žestoko granatirano a hrvatski vojnici su tukli i snajperima po meštanima. Veliki broj kuća i objekata je razoren, a stanovništvo je bilo primorano da napusti svoje domove. Stanovnici Borovog Sela su tokom maja, juna, jula i avgusta 1991. godine bili izloženi užasnim pritiscima, pretnjama, verbalnim i fizičkim napadima a registrovana su i mnoga ubistva. Ljudi su živeli u konstantnom strahu i neizvesnosti. 

Na mermernom spomeniku u Borovu uklesana su i imena bračnog para Rašeta.

Veselin i Slavka Rašeta, bračni par iz Borova Sela, žrtve su strašnog ratnog zločina koji su u noći poslednje nedelje avgusta 1991. počinili pripadnici hrvatske vojske. Proveli su 40 divnih godina živeći u skromnoj kući okruženoj zelenim poljima kukuruza u skladnom suživotu sa komšijama svih vera i nacija. U toj kući okrutno su i ubijeni. Iako su svima i u svakoj prilici pomagali, glavna krivica bila je njihova srpska etnička pripadnost i pravoslavlje kao veroispovest. Samo nekoliko sati nakon što su dali intervju američkim novinarima, supružnici su tragično stradali. Veselin je u trenutku ubistva imao 59, a Slavka 52 godine.

Rašete su odlučno odbile da napuštaju svoj dom. Veselin je bio zaposlen kao menadžer u poznatoj fabrici cipela a Slavka je obavljala sve vrste poljoprivrednih poslova. Bila je izuzetno vredna i pedantna žena. Važili su za velike domaćine, skromne ali poštene i uglednje ljude.

Pod kišom granata i pod budnim okom snajperista, Rašete su ipak nekako odolevale zlu koje ih je okruživalo. Za strane i domaće medije govorili su optimistično, čvrsto verujući da rat neće eskalirati i da im niko neće nauditi. Dan pre nego što će poginuti, njihov dom je posetio američki novinar iz redakcije čuvenog lista "Chicago Tribune". Uz rizik da i sam pogine od hrvatskih granata, novinar je odlučno insistirao da napravi intervju sa ovim ljudima i američkoj javnosti makar malo približi surova dešavanja iz ratom zahvaćene Slavonije.

- Ovde živimo 40 godina, želim da ostanem u svojoj kući. Zavetovali smo se da nećemo napustiti svoje selo, ni ja ni supruga. Neke komšije Srbi izbegle su još u junu u strahu za živote, ali mi ostajemo ovde. Trudili smo se čitav život da steknemo i zaradimo sve ovo - kazao je tada Veselin, vedar i nasmejan čovek, pun duha i uvek spreman za šalu. Rašete nisu imale razloga za sumnju, verovali su da njihovo poljoprivredno selo može nastaviti da se razvija i živi u miru kao ranije.

- Ne znam šta će se desiti u Jugoslaviji, ali Juglaslavija mora ostati Jugoslavija - sigurno i uvereno je govorio Veselin, ispijajući gorku crnu kafu i slatko vino, u svom poslednjem intervjuu, nekoliko sati pred smrt. - Želim da živim u Hrvatskoj, ali da Hrvatska ostane u Jugoslaviji, pogledajte kartu moje voljene Jugoslavije, to je skup republika, baš poput leopardove kože. A na njoj su fleke Srba, u svakom delu naše voljene Jugoslavije možete pronaći Srbe. Moje komšije Hrvati i Slovaci uzeli su puške da brane selo i Jugoslaviju od hrvatskih ekstremista. Neki drugi su se okrenuli protiv nas, jedan komšija mi je pretio da će mi prerezati grkljan zato što sam Srbin - govorio je Veselin, pokazujući nakon toga rupe i oštećenja na zidovima spavaće sobe, koje su nastale usled granatiranja hrvatske vojske. Hrvatski vojnici su neprestano granatirali civilne objekte sa neskrivenom namerom da zbrišu sve što se kreće. I američki novinari su nekoliko puta morali da prekidaju intervju i beže u sklonište budući da je artiljerijska vatra neprestano tukla po Borovu.  

Slavka se novinarima pohvalila partizanskom prošlošću pokazujući relikt iz Drugog svetskog rata. Rašete su podsetile novinare na užasnu prošlost tokom koje je zbog želje za "etnički čistom hrvatskom državom" preko milion Srba izgubilo život. Zato su se i pribojavali stvaranja nove Nezavisne Hrvatske Države. Znali su da ovaj put ne bi ostali živi.  Sam novinar bio je šokiran brutalnošću hrvatske vojske i više puta je morao da pauzira intervju zbog bombi koje su neprestano padale. I u toj neprijatnoj atmosferi nije odustajao od početne namere. 

Veselin je rekao da oprašta komšijama koji su krenuli da ruše zajedničku državu govoreći da bi uvek mogao da živi sa njima ali samo u zajedničkoj državi - Jugoslaviji. Veselin  i Slavka su pripremili večernju gozbu, ne sluteći da će im ona biti poslednja u životu. Samo nekoliko sati nakon intervjua u strahovitom napadu hrvatskih agresora bračni par Rašeta je svirepo ubijen. Razrušena kuća, polomljen nameštaj i beživotna tela zatrpana ispod ruševina...bile su to jezive scene koje očevici nikada ne mogu zaboraviti. Za zločin niko nije procesuiran niti osuđen.

Samo koji dan kasnije, život je umalo izgubila i Srpkinja Mira Oljača i to kada je pošla na sahranu porodice Rašeta. Hrvatski vojnici zasuli su selo i civilne objekte granata usled čega je Mira ranjena.

– Nisam ni stigla do groblja. Hvala Bogu ostala sam živa, ali paralizovana. Leva noga mi je paralizovana kao i delimično desna ruka, ali sam pokretna i dolazim svake godine na ovu komemoraciju – navela je Mira tokom današnje komemoracije svoju potresnu ispovest.

Tokom ratne 1991. na području Vukovara je ubijeno i nestalo 350 građana srpske nacionalnosti, među kojima i veliki broj žena, staraca kao i nekoliko dece. U logorima i nakon zarobljavanja ubijeno je likvidirano je mnogo ratnih zarobljenika. Najmlađa registrovana žrtva je imala godinu ipo dana, dok je najstarija imala 93 godine. Posmrtni ostaci mnogih civila do danas nisu pronađeni.