MIRKOVCI: TRI DECENIJE OD UBISTVA DEVOJČICE BRANISLAVE (15) - KRIVA JER JE BILA SRPKINJA!

Dana 17. septembra navršila se trideset i jedna godina od kako je okrutno ugašeno jedno detinjstvo. Na taj dan 1991. godine u mestu Mirkovci (opština Vinkovci), prestalo je da kuca srce Branislave Golubovac, devojčice od samo petnaest godina. Tek što je počela da živi i upoznaje svet oko sebe, surovi rat i bezumna mržnja ugasili su njene mladalačke snove. Ubijena je od pripadnika hrvatske vojske samo zato što je pripadala drugom narodu. Ovaj dan ostao je urezan crnim slovima u bolnoj istoriji Srba vinkovačkog kraja.

Branislava je živela sa svojom porodicom u mestu Mirkovci, daleko čuvenom slavonskom mestu gde je prema popisu iz 1991. godine, živelo 3233 ljudi. Većinu stanovništva (oko 80%) su činili Srbi i Jugosloveni, a u Mirkovcima su živeli još i Hrvati, Muslimani, Rusini, Mađari i drugi. Suživot u ovom mestu je bio na vrlo visokom nivou, ljudi su živeli u miru i slozi, vredno su radili kako bi sebi i svojim porodicama obezbedili lagodniji život. Kulturno i versko šarenilo nikome nije predstavljalo problem o čemu svedoči i popriličan broj mešovitih brakova u ovom kraju. 

Mirnu svakodnevicu Mirkovaca znatno je poremetio surovi rat koji je izbio 1991. godine. U želji da slome Jugoslaviju, a samim tim i njene osnovne ideale poput tolerancije, suživota, bratstva, jedinstva, režim Franje Tuđmana započinje sa realizacijom stvaranja etnički čiste države u kojoj ne bi bilo mesta za Srbe. Život za Srbe postaje nesnošljiv i težak već u proleće 1991. godine, kada započinju masovna zlostavljanja, maltretiranja, pritisci i uznemiravanja srpskog življa. Miniraju se lokali, društveni objekti, a dešavaju se i prva ubistva. Likvidacije Srba postaju sve učestalija a takva sudbina nije zaobišla ni meštane Mirkovaca. Tokom proleća i leta 1991. godine, ekstremni Hrvati redovno su upadali u kuće Srba, vršili pretrese, maltretirali i zlostavljali stanovništvo. Torture nisu bili pošteđeni čak ni lokalni Hrvati koji su bili u mešovitim brakovima ili su označeni kao "jugoslovenski orijentisani". Već u junu i julu 1991. godine, Mirkovci su više puta napadnuti od strane naoružanih, uniformisanih hrvatskih ekstremista iz raznih krajeva Hrvatske. Ti ljudi su nezvani dolazili na tuđi kućni prag, mučili i maltretirali stanovništvo a dosta srpskih civila je i pobijeno nakon zlostavljanja. Srpski civili su tog leta ubijani na spavanju, dok su radili u svojim kućama ili nakon zarobljavanja zbog čega je stanovništvo bilo prinuđeno da se samoorganizuje kako bi zaštitili vlastite živote i nejač koja je posebno bila ugrožena. 

U Vinkovcima, velikom vojnom uporištu hrvatske paravojske, već su bili formirani i prvi logori i zatvori za Srbe! Sve je vrvelo od naoružanja, mitraljeza, vatrenog i vazdušnog oružja. I tako su započeli prvi artiljerijski napadi na Mirkovce i okolna srpska mesta. Meštani su se najednom našli u okruženju, primorani da dane i noći provode po skloništima i podrumima. To je najteže palo deci, koja nisu najbolje shvatala šta se dešava. Deca su željno iščekivala 1. septembar i početak školske godine, ali druženje sa vršnjacima zamenile su detonacije, eksplozije, zvuci sirena. Školske klupe brzo su zamenjene vlažnim i mračnim podrumima koji su postali glavno mesto svih zbivanja. Svaki izlazak iz podruma predstavljao je rizik po vlastiti život. Mnogi civili su poginuli kada bi pošli da donesu vodu, hranu ili lekove. Dosta njih je ubijeno i tokom trajanja primirja koje hrvatska strana gotovo nikad nije poštovala. Kiše granata padale su po Mirkovcima, gađani su civilni ciljevi, crkva, školska igrališta, bolnica, kuće, zgrade, sve živo.....

Napadači iz Vinkovaca besomučno su uništavali sve redom, kako srpske tako i hrvatske, mađarske, rusinske kuće i objekte....skrivena u skloništu i malena Branislava se nadala što bržem završetku ratnih sukoba verujući da će se nabujale strasti vrlo brzo stišati a život vratiti u normalu. Verovala je da će sve biti isto kao pre, da će se ponovo normalno družiti sa svojim prijateljima, uživati u lepotama svoga kraja i svim čarima koje Slavonija pruža. U ratnoj atmosferi, skromno i u krugu prijatelja, Branislava je 21. juna 1991. godine proslavila svoj petnaesti rođendan. Taj rođendan bitno se razlikovao u odnosu na sve prethodne. Strah i strepnja osećali su se u vazduhu, a život Srba u tom periodu nimalo nije bio lak.

Mirkovčani su i u tom najtežem periodu živeli i disali kao jedno, nezavisno od starosne dobi, etničke pripadnosti, veroispovesti. Delile su se ravnopravno namirnice, hrana..narod se međusobno pomagao. 

Koliko god su se meštani Mirkovaca trudili da jedni drugima olakšaju sumornu svakodnevicu, i odagnaju misle od teške realnosti, priča o ratu je bila neminovna. Ona je bila sveprisutna. Neizvesnost i nesigurnost bili su osećaji zajednički svim meštanima Mirkovaca. Dodatni strah ulivale su i pretnje hrvatskog rukovodstva kako će "Mirkovci biti sravnjeni sa zemljom", "kako ni mačka neće ostati živa kada domobrani uđu u selo", "kako će to biti novi Jasenovac". Sve ove pretnje ulivale su paniku i uznemirenost među lokalno stanovništvo i postojala je velika bojazan da agresori zaista sprovedu svoje ideje u delo. Svaki dan meštana je bio ispunjen crnim mislima a dodatnu tenziju pojačavale su svakodnevne vesti o broju ubijenih i stradalih. Deca Mirkovaca vrlo brzo su sazrela u tom ratnom periodu, a već u tom najranijem periodu odrastanja bila su suočena sa mučnim scenama rata. Tela ubijenih, zapomaganja ranjenih, jecaji majki za izgubljenom decom...sve je to ostavilo traume na decu. Danas su to odrasli ljudi koji vrlo dobro pamte sve trenutke tog užasnog rata.

Svanuo je i crni 17. septembar 1991. godine. Prethodnog dana hrvatska artiljerija nemilosrdno je tukla po Mirkovcima ali i drugim mestima u okolini. Tako je bilo i narednog. Umiru ljudi. Ništa bolje ne prolaze ni Srbi koji su ostali u Vinkovcima. Odvode ih iz stanova i skloništa, muče, ubijaju...

Tog kobnog septembarskog dana hrvatske oružane snage su počinile neoprostiv zločin. Okrutno i bez milosti, prekinut je život jedne mlade devojčice koja tek što je zakoračila u život. Ubijena je voljom zlih i bezumnih ljudi, zarad nekih apstraktnih ideja o novoj NDH, o "čistoj", nezavisnoj državi. 

Zar je to ta demokratija o kojoj je Franjo Tuđman tako često govorio? 

Smrt nedužnog deteta zavila je sve meštane u crno. Preminula je pred očima bolničkog osoblja. Kao civil, kao učenica i kao dete. Od naoružanja je imala samo sveske i olovke. Znali su to vrlo dobro oni koji su pucali ali ih nije bilo briga. U trenu su ugašena sve želje i sanjarenja. Poginulo je i ubijeno još meštana tih dana, uključujući žene i starice. A zločinci nisu dozvoljavali najbližima čak ni da dostojanstveno isprate svoje najbliže, te su i sahrane obavljane najčešće u okrilju noći, tiho i skromno. 

Mirkovci sa pravom nose epitet jednog od najtužnijih sela u Slavoniji. Ovde je u periodu od 1991. do 1992. ubijeno preko 45 meštana, Srba. Tri četvrtine su bili civili, a 1999. narod je bio prinuđen na novi egzodus. O patnji Mirkovčana, baš kao i svih Srba vinkovačkog kraja jako se malo govori i piše. 

Sa željom da se sačuva uspomena na Branislavu Golubovac ali i sećanje na stradanje preko tri stotine srpske dece tokom hrvatske agresije (1991-1995) na području Slavonije, Like, Korduna, Dalmacije, Banije, Posavine i Bosanske Krajine, trebalo bi u Srbiji napokon podići prikladno spomen obeležje posvećeno ovim  anđelima. Iako je još odavno pokrenuta ideja da se realizuje jedan takav veoma važan projekat a da se 1. maj proglasi Danom sećanja na najmlađe stradalnike, do danas ništa nije učinjeno po tom pitanju. Ovo pitanje bi trebalo biti prioritet, a država Srbija bi morala  ispraviti nepravdu dugu tri decenije tako što bi trajnim memorijalom otrgla od zaborava ta prerano ugašena detinjstva. Pred taj spomenik trebali bi dolaziti učenici svih uzrasta, i osnovnih i srednjih škola, te upravo sa tih mesta učiti istoriju sa glavnim ciljem da se ovakva i slična zla više nikada i nikome ne ponove.