TO SU TE RAZLIKE: DOK TOMAŠEVIĆ ODAJE POČAST PORODICI ZEC, PENAVA U VUKOVARU DIŽE TENZIJE I PODSTIČE NOVE PODELE!

Veliki gest je učinio aktuelni gradonačelnik Zagreba Tomislav Tomašević kada je u četvrtak 7. decembra prisustvovao komemoraciji svirepo ubijene srpske porodice Zec. Ovo je dakle presedan, budući da je nakon 30 godina od zločina počinjenog nad srpskom porodicom Zec u Zagrebu, jedan gradonačelnik prestonice Republike Hrvatske odao počast ovim civilima čija je okrutna smrt postala simbol stradanja nevinih u ratu. Ovo je gest vredan svake pohvale i svakog poštovanja na koji bi se svi u regionu trebali ugledati i slediti sličan primer.

Zločin nad porodicom Zec počinjen je u večernjim časovima 7. decembra 1991. u gradu u kojem nije bilo ratnih dejstava. Pripadnici hrvatske policije pod komandom osuđenog ratnog zločinca Tomislava Merčepa, upali su u porodični dom porodice Zec prilikom čega su odmah usmrtili domaćina Mihajla. Patolog je utvrdio da su uzrok smrti bile  prostrelne rane glave i grudnog koša. Zločincima nije bilo dovoljno ni to što su ga usmrtili već su u Mihajlovo beživotno telo ispalili još nekoliko rafala što dovoljno svedoči o mržnji tih ljudi. A onda su za sobom poveli i Mihajlovu suprugu Mariju (inače Hrvaticu) i ćerku Aleksandru, devojčicu od tek dvanaest godina. One su svezane, ugurane u kombi i kasnije te večeri ubijene na smetlištu na Sljemenu. Majka je imala šest rana od metaka a samo na glavi imala je tri prostrijelne rane, pokazaće kasnije izveštaj patologa. Malenoj Aleksandri su zlikovci vezali  ruke a potom joj stavili povez preko očiju. Hrvatski militarci su joj onda u glavu ispalili  nekoliko metaka. Prema rečima jednog od počinilaca Aleksandra je molila svoje ubice da joj poštede život:"Ubili ste mi tatu, nemojte mi ubiti i mamu". Gradonačelnik Tomašević istakao je tokom komemoracije porodici Zec da je to „gest pijeteta prema žrtvama i zalog za budućnost Zagreba, gde niko neće biti diskriminisan po nacionalnoj osnovi, a kamoli da bude izvršen zločin zbog toga“. Upitan o inicijativi Socijaldemokratske partije (SDP) Hrvatske da zagrebački trg ili ulica budu nazvani po 12-godišnjoj Aleksandri Zec, koja je 1991. ubijena sa ocem i majkom, Tomašević je rekao da će sa tom strankom i drugim partnerima u gradu razgovarati o mogućim načinima komemoracije „jedne od najsramnijih epizoda u istoriji grada“. 

Sa druge strane, na drugom kraju Republike Hrvatske, u Istočnoj Slavoniji, u Vukovaru jedan drugi gradonačelnik ima potpuno druge stavove i svetonazore. Reč je o Ivanu Penavi koji je od 2014. godine gradonačelnik Vukovara. Radi se o čoveku koji redovno ispaljuje otrovne strelice prema pripadnicima srpskog naroda, osobi koja je karijeru zasnovala na zapaljivim, nacionalističkim govorima i huškačkoj retorici zbog koje sve veći broj ljudi napušta Vukovar. Svojih ekstremnih stavova se, kako sam ističe, ne stidi i ne želi ih se odreći. Poznat je i po tome što odbija da vrati upotrebu ćiriličnog pisma čime se krši jedno od osnovnih ljudskih prava pripadnicima srpske zajednice. Na njegov račun u nekoliko navrata su kritike uputili i brojne nevladine organizacije kao i predstavnici drugih nacionalnih manjina. 

Osim toga, poznat je i po negiranju srpskih žrtava i relativizaciji i opravdavanju svirepih zločina koje su nad pripadnicima srpskog naroda počinile hrvatske paravojne formacije u Vukovaru. Nevladine organizacije su ga optužile i da je svojom retorikom doprineo sve većem nasilju i brojnim incidentima nad Srbima u ovom gradu.

Moralno bi i ljudski bilo da i Ivan Penava, kao gradonačelnik Vukovara sledi primer svog kolege iz Zagreba i da se pokloni srpskim žrtvama. I ovom gradu su ubijene čitave porodice i to samo zbog toga što su bili Srbi. Samo u jednom danu pripadnici hrvatskih vojnih formacija su na više lokacija, 16. novembra 1991. likvidirale preko četrdeset srpskih civila na području Borova Naselja. Tako su na okrutan način ubijene četiri porodice Inić (majka, otac i maloletni sin), Čečavac (otac, majka i novorođenče), Pavlović (majka, očuh, baka i dvoje maloletne dece) i Milošević (majka i maloletni sin).

Ovi zločini su počinjeni na području pod kontrolom hrvatskog Zbora narodne garde, samo dva dana pred ulazak JNA u Vukovar i to iz odmazde zbog vojnog poraza hrvatske vojske ali i zbog etničke mržnje budući da su članovi ovih porodica trpeli brojne pritiske, pretnje i uznemiravanja. Dodatni razlog za monstruozna ubistva bila je i činjenica da su pojedini članovi ubijenih bili na suprotnoj strani i ratovali kao pripadnici JNA.

Tokom trajanja rata, u Vukovaru je ubijeno preko 400 Srba, od čega su više od polovine bili civili i žrtve ratnog zločina. Rat u Vukovaru, inače je započeo još 1. maja 1991. kada je Hrvat Mijo Geleničar, ekstremni HDZ-vac, sa nekoliko hitaca usmrtio penzionera Stevana Inića (65) koji je sa jugoslovenskom zastavom pošao da proslavi 1. maj - veliki jugoslovenski praznik. Već narednog grupa naoružanih hrvatskih policajaca, napala je Borovo Selo sa ciljem da izazovu sukobe i zaplaše srpsko civilno stanovništvo. Taj napad rezultirao je egzodusom Srba iz Vukovara koji su panično i u strahu za vlastite živote,  u kolonama počeli da napuštaju grad.

Prva žrtva u samom gradu bio je civil Jovan Jakovljević koji je sa nekoliko hitaca ubijen pred svojom kućom i pred porodicom samo zato što je bio Srbin. Reč je o civilu, vrlo uglednom i poštenom čoveku. Tada počinju masovna ubistva, likvidacije i zlostavljanja. Samo  u proleće i leto 1991. ubijeno je 43-oje srpskih civila, ranjeno i zlostavljano više od dve stotine lica. U jesen su ovi zločini poprimili masovni karakter, ljudi su izvođeni iz svojih kuća i skloništa i odvođeni u logore gde su mučeni i likvidirani. Tela mnogih Srba bacana su u Dunav u cilju prikrivanja zločina. Prema podacima nevladinih organizacija samo u ta tri dana pred ulazak jedinica JNA u Vukovar, hrvatske snage su ubile najmanje četrdeset petoro civila, mada se veruje da je broj ubijenih još veći.

Najveća stratišta su bila u Ulici Nikole Demonje, zatim u dvorištu dečijeg vrtića "Sunce", te na Železničkoj stanici, potom u Kozaračkoj ulici, kod Lučke kapetanije, u dvorištu gradske bolnice... Jedan od najmonstruoznijih pokolja počinjen je u noći između 15. i 16. novembra 1991. u Ulici Nikole Demonje pod brojevima 72. i 74. a koja pripada u vukovarskoj gradskoj četvrti Borovo Naselje. 

U blizini Ulice Nikole Demonje još po izbijanju sukoba formiran je štab hrvatske vojske gde su se vojnici redovno okupljali te je život srpskih porodica u ovom kraju bio dodatno otežan. Pretresi, uznemiravanja i maltretiranja Srba su bila česta i redovna pojava. U kući pod brojem 72. krili su se članovi tročlane porodice Čečavac, Milošević i Novaković. U susednoj kući pod brojem 74. skrivali su se članovi porodica Pavlović, Trajković, Pavić i Travaš. Samo dva dana pred ulazak pripadnika JNA u Vukovar, u noći sa 15. na 16. novembar 1991. hrvatski vojnici, pripadnici Zbora Narodne Garde, vojnici Mileta Dedakovića Jastreba, Marka Filkovića ili drugih hrvatskih komandanata, a posve poklonici ideologije Franje Tuđmana išli su od kuće do kuće ubijajući sve šta stignu. 

Najpre su u svojoj kući br. 72 ubijeni Miroslav Čečevac (25), njegova supruga Slađana (20) i  njihov sin Goran, koji je imao samo godinu ipo dana. Zajedno sa njima su ubijeni i Ana Novaković (41), Ilinka Milošević (32) i njen sin Branimir, star jedanaest godina koji su se tu privremeno sakrili. Branimir je usmrćen sa dva projektila koja su mu ispaljena u glavu. Nažalost, u ovoj kući nije bilo preživelih. Brojni TV reporteri i novinari zabeležili su kamerama izvlačenje tela ovih nedužnih civila iz podruma i porodičnih kuća.

Kako je Tanjug javio 01.12.1991. godine, patolozi su ustanovili kako su tela Gorana Čečavca i Branimira Miloševića bila u potpunosti izrešetana i da su imala prostrelne rane svuda po telu, a takođe utvrđeno je da obojica na glavi imaju ulaznu i izlaznu ranu od metka.  

U susednoj kući pod brojem 74. ubijeno je devetoro civila koje su prethodno i mučene pa masakrirane a Milica Trajković, iako ranjena, jedina je uspela da preživi masakr. Dve noći i tri dana, Milica je ležala sakrivena u mračnom, vlažnom podrumu čekajući oslobođenje i spas. U tom podrumu bili su Milica Trajković, njen suprug Velimir (61), njena ujna Savka Pavić (61), Savkin sin Radoslav (25), te rođaci Nada Pavlović (41), njena majka Miholjka (66) i Nadino dvoje dece - petnaestogodišnja Zorica i sedamnaestogodišnji Zoran. Tu su bili i Nadin suprug Teodor Tošo Tošković kao i komšija Milan Travaš. 

Autori knjige "Genocid nad Srbima 1941-1945 i 1991/1992" navode prema svedočenju jedine preživele kako se sa ulaza u zatvoreni podrum začuo glas najpre začuo glas čoveka koji je upitao da li ima nekoga u podrumu. Odgovoreno mu je da su tu samo civili nakon čega je hrvatski zločinac ili više njih provalio unutra psujući svima majku četničku, navodi se u knjizi. Zločinac je repetirao je pušku i naredio civilima da odmah napuste podrum. Jedan za drugim, preplašeni civili izlazili su iz podruma. Nada je samo grlila svoju decu strepeći za njihov život. Zorica i Zoran su do rata aktivno bavili sportom, a najviše su voleli sa društvom da gledaju i prate sportska takmičenja. 

Pretposlednja je bila Sava Pavić, starica od 62 godine koja je rekla: "Sad ću ja dijete, sad ću". U tom momentu zlikovac je potegao obarač i usmrtio nesrećnu staricu a tom prilikom je ranio i Milicu koja je bila odmah pored, skrivena u mraku. Kako je pala, Milica je  odmah povukla debeo jorgan preko sebe i ostala skrivena. Zločinac je najverovatnije nije primetio te je Milica samo pukom srećom ostala živa. U knjizi "Genocid nad Srbima 1941-1945 i 1991/1992" navodi se "kako je Zoran Pavlović (17) ubijen udarcima sekirom po glavi dok je Zorici (15) glava bila razbijena tupom stranom sekire a usta puna stakla". Bilo je tragova mučenja, govorili su patolozi. I za Milojku i Nadu autori knjige navode kako su usmrćene tupim predmetom. Nadinog supruga Teodora Tošu Toškovića hrvatski vojnici odveli su iza kuće i tamo ga streljali. 

Pripadnici JNA izveli su Milicu iz podruma pruživši joj odmah svu neophodnu pomoć. U podrum je tada zajedno sa vojnicima JNA ušao i Miroslav Pavić, sin ubijene Savke i brat od ujaka ranjene Milice, koji je izneo svoju mrtvu majku Savku iz podruma, navodi se u knjizi. Hrvatski izvori i podaci navode kako su sve do 18.11.1991. pripadnici Zbora Narodne Garde držali nekoliko kuća u Ulici Nikole Demonje što jasno svedoči da su ulicu uglavnom naseljenu srpskim življem brzo pretvorili u borbenu liniju, prethodno "očistivši" sve srpsko.

Brojni mediji iz Beograda i Novog Sada po oslobođenju grada, informisali su javnost o zločinu koji su počinili hrvatski vojnici - pripadnici Zbora Narodne Garde. Motivi za stravičan zločin su najverovatnije (kako i obično) bili etnička nacionalnost žrtava, gnev zbog gubitaka na vojnom polju, činjenica da su se neki članovi porodica ubijenih borili na strani JNA, lažne optužbe za "petokolonaštvo i radio stanice" .... muški članovi ovih srpskih porodica odbijali su da obuku agresorske uniforme i da pucaju na svoj narod i civile, kako su to činile gotovo sve komšije hrvatske nacionalnosti zbog čega su vrlo česte trpeli preke poglede ali i pretnje i uvrede. Jedna od otežavajućih okolnosti bila je i činjenica da se brat Miroslava Čečavca u to vreme nalazio na drugoj strani Vukovara budući da je kao pripadnik JNA učestvovao u odbrani civilnog stanovništva hrabro se boreći protiv hrvatskih agresora i terora Zengi.   

Obdukciju ubijenih radio je istaknuti patolog dr Zoran Stanković koji je više puta govorio o ovom strašnom zločinu.

- Upravo sam ja obeležio svako telo i odradio svoj posao tamo profesionalno, i time omogućio da se zločini procesuiraju. Međutim, prećutkuju se zločini nad Srbima, na primer, nad celom porodicom i desetak srpskih civila u Ulici Nikole Demonje. Bilo je indicija koje su govorile o ratnom zločinu. Mi smo imali samo svedoke Srbe koji su ostali u Vukovaru i koji su mogli da govore o tim žrtvama. Ali, smo ipak registrovali da je tu u vrtiću bilo ubijanja nekih ljudi – kao što su Lukić, Vezmar, Uroš Udovičić, koje je pobila grupa Martina Sabljića, Ćibarića, Šipoša i ostalih. Osim toga, potvrđeno je i postojanje ubijenih Srba u ulici Nikole Demonje 72, odnosno 74, gde je bila ubijena cela porodica Čečavac – znači onaj mali, otac i majka. Veliki broj tela nađen je oko bolnice i oko lučke kapetanije.. - istakao je Zoran Stanković, istaknuti srpski patolog, profesor i doktor medicinskih nauka, sanitetski general-major u penziji i predsednik koordinacionog centra za jug Srbije. 

Stanković je prilikom gostovanja u  emisiji "Istorija Srbije iz prvog ugla" o tom slučaju izjavio sledeće:

- Za mene je bilo neshvatljivo da je nečije dete mrtvo, a da njega nema, niti se interesuje za tu decu. Zato smo mi u sredstvima javnog informisanja govorili o malom Čečavcu, o malom Branimiru Miloševiću koji su bili među tom decom.. Međutim, niko se nije javljao. Ono što mi nije nijednog trenutka palo na pamet kao čoveku koji vrši identifikaciju leševa i obradu tih podataka je da su njihovi roditelji mrtvi i ja sam tek kasnije video da su roditelji malog Čečavca mrtvi, da je majka malog Branimira mrtva i oni su bili u neposrednoj blizini. Mi smo tu decu stavili u taj šator, i svako veče kad smo odlazili smo ih pokrivali tim čaršavima u nadi da će neko doći i preuzeti njihova tela. Svo vreme dok smo mi to radili iščekivali smo pojavu njihovih roditelja  i najbližih ali oni nisu došli i mi smo njih sahranili na bugarskom groblju.  - rekao je Stanković.

U komentaru koji je ostavila Srpkinja iz Borovog Naselja, komšinica i poznanica ubijenih, stoji da porodica Pavlović danas više nema živih srodnika, kao i da su se ljudi i novinari koji su se tom prilikom okupili onesvešćivali od jezivih prizora. Ona je na društvenim mrežama napisala: - Mrtva usta ne govore. Porodica Pavlović je sva pobijena, uglavnom sekirama i koliko znam, danas nema živih srodnika koji bi eventualno podneli neku tužbu. Zločin bez kazne! I da najveći monstrumi i psi rata danas su njihovi nacionalni heroji! Tela ovih naših mučenika izvukla je JNA, uz prisustvo velikog broja novinara, TV ekipa, i ljudi iz Borova. Od užasnih prizora, ljudi su padali u nesvest. Mala Zorica najprije je zaklana polomljenom flašom pa dokrajčena sekirom. O ovom užasnom zločinu svedočio je više puta na TV, dr Stanković, naš najpoznatiji patolog, koji tamo na licu mesta nije mogao sakriti užas i suze.

Izveštaj Komisije eksperata SRJ pokazuje kako su u tih nekoliko novembarskih dana 1991. pred ulazak JNA hrvatski paravojnici ubili veći broj civila, streljane i masakrirane žrtve nalažene su na Železničkoj stanici u Vukovaru, u dvorištu dečijeg vrtića "Sunce", ispred skloništa "Borovo Komerca", u Kozaračkoj ulici...U izveštaju se navodi i kako su domaćin Ratko Inić (39), Milena Inić (42) i njihov sin Marko Inić, dečak od 16 godina, svirepo i mučki su ubijeni u noći 16. novembra 1991. godine od strane, hrvatske paravojske - pripadnika Zbora Narodne Garde u Borovom Naselju. Inići su se skrivali u skloništu "Nova obućara" gde su zajedno sa svojim komšijama provodili dane i noći iščekujući kada će se borbena dejstva napokon završiti a život vratiti u normalu. Šesnaestogodišnji Marko bio je duševno bolestan i dijabetičar, što opet nije sprečilo hrvatske vojnike da počine zločin. Na vojnom sudu u Beogradu dokazano je kako je po dogovoru sa komandantom skloništa Martinom Sabljićem, Zoran Šipoš zajedno sa 4-5 gardista i svojom suprugom Jasnom u skloništu "Nova obućara" odabrao 8 muškaraca, civila, među kojima i Ratka i Marka Inića. Oni su izvedeni iz skloništa i streljani.

OBAVEZA PENAVE JE DA SE POKLONI ŽRTVAMA

Osnovno ljudsko, moralno načelo nalaže da se nevinim žrtvama treba pokloniti. Naročito se tako nešto očekuje od ljudi koji obavljaju visoko funkcije poput gradonačelnika. Umesto zapaljive, nacionalističke retorike Ivan Penava bi trebao obići grobove nevinih srpskih žrtava i iskreno se pokloniti njihovim senama, te uputiti reči izvinjenja porodicama ubijenih uz poruku da se takva zla više nikada ne smeju ponoviti. Takva je barem praksa u nekom razvijenom društvu gde je vladaju demokratska pravila i gde se poštuju osnovna ljudska prava. Umesto toga mi godinama slušamo huškačke govore, uvrede, ponižavanja, optužbe, laži, manipulacije. Zašto je Penavi tako teško biti čovek. Ako ne ume, neka potraži savet od Tomislava Tomaševića. Imao bi šta i čuti i naučiti. I upravo su to te ljudske,  moralne i civilizacijske razlike!