" VUKOVAR - Juni 1991. Zovem se Marko i imao sam samo 14 ipo godina kada sam zajedno sa hiljadama drugih Srba i pripadnika drugih nacionalnosti, prinduno prognan, bolje reći proteran iz moga grada, moga Vukovara. To je zločin i etničko čišćenje o kojem se ne govori, koje se prikriva, zataškava, prećutkuje..
Mi Srbi iz Vukovara u potpunosti saosećamo sa žrtvama akcije "Oluja", saosećamo sa patnjom našeg naroda, sa decom koja su u kilometarskim kolonama napuštale svoja sela i svoje gradove, mesta gde su odrasli, gde su se školovali...i to samo jer su bili drugačije nacionalne pripadnosti od progonitelja. Saosećamo sa žrtvama Sarajevskog egzodusa kada su Srbi napuštali svoja vekovna ognjišta 1995. i 1996. a saosećamo i sa našim Slavoncima koji su u proleće 1995. tokom akcije Bljesak u kolonama bežali kako bi sačuvali gole živote.
Saosećamo jer smo mi Vukovarski Srbi isto to doživeli četiri godine ranije kada smo u proleće i leto 1991. bili primorani da napustimo svoja ognjišta i svoje rodne kuće, kada smo morali da kažemo "zbogom" svome rodnom gradu, svojim prijateljima, svojim kućama....preko noći smo postali stranci u sopstvenom gradu. Biti Srbin u Vukovaru već u martu 1991. postao je najveći usud. Bili smo krivi što smo živi! Svako je mogao doći u našu kuću, prebiti nas na mrtvo slovo i slobodno posle prošetati gradom. Jer svakako ne bi bio kažnjen. Možda samo nagrađen!
Imao sam 14 ipo godina kada sam sa majkom i ocem nasilno proteran iz Vukovara, iz svog rodnog grada! Ispraćeni smo kamenicama, pogrdama, pucnjima iz vatrenog oružja...
Mi Srbi iz Vukovara u potpunosti saosećamo sa žrtvama akcije "Oluja", saosećamo sa patnjom našeg naroda, sa decom koja su u kilometarskim kolonama napuštale svoja sela i svoje gradove, mesta gde su odrasli, gde su se školovali...i to samo jer su bili drugačije nacionalne pripadnosti od progonitelja. Saosećamo sa žrtvama Sarajevskog egzodusa kada su Srbi napuštali svoja vekovna ognjišta 1995. i 1996. a saosećamo i sa našim Slavoncima koji su u proleće 1995. tokom akcije Bljesak u kolonama bežali kako bi sačuvali gole živote.
Saosećamo jer smo mi Vukovarski Srbi isto to doživeli četiri godine ranije kada smo u proleće i leto 1991. bili primorani da napustimo svoja ognjišta i svoje rodne kuće, kada smo morali da kažemo "zbogom" svome rodnom gradu, svojim prijateljima, svojim kućama....preko noći smo postali stranci u sopstvenom gradu. Biti Srbin u Vukovaru već u martu 1991. postao je najveći usud. Bili smo krivi što smo živi! Svako je mogao doći u našu kuću, prebiti nas na mrtvo slovo i slobodno posle prošetati gradom. Jer svakako ne bi bio kažnjen. Možda samo nagrađen!
Imao sam 14 ipo godina kada sam sa majkom i ocem nasilno proteran iz Vukovara, iz svog rodnog grada! Ispraćeni smo kamenicama, pogrdama, pucnjima iz vatrenog oružja...
Kome su bile krive moje mlade godine nije mi u tom trenutku uopšte bilo jasno.
Ali o našim izbegličkim kolonama koje su tog proleća i leta 1991. blokirale sve moguće ceste ka Srbiji niko ne želi da govori. Jedni se plaše, drugi prikrivaju, treći bi da zaborave, četvrti su plaćeni da ne govore i tako u krug.
Srbi u Vukovaru su prve žrtve etničkog čišćenja u Hrvatskoj ali i u čitavoj savremenoj Evropi jer civilizovani svet progon takvih razmera nije video nakon Drugog svetskog rata baš nigde. Više od 20 000 ljudi proterano je iz svojih domova, najviše Srba, pa Rusina, Mađara, pravoslavaca i katolika, ljudi iz mešanih brakova..svi smo preko noći postali nepoželjni, stranci, uljezi, "nepoželjni i obeleženi" !
I ne može se reći da je to prošlo u medijskoj blokadi..naprotiv, bilo je i domaćih i stranih novinara koji su intervjuisali hiljade izgladnelih Vukovarskih Srba, bilo je onih koji su pisali tekstove o tom etničkom čišćenju, koji su preko televizije javljali i govorili o tome, bilo je i hrvatskih nevladinih organizacija koje su javno osuđivale Franju Tuđmana i državu Hrvatsku zbog talasa nasilja i egzodusa Srba koji se sistemski sprovodi, bilo je i paketa pomoći. Bilo je tada ali se kasnije o tome prestalo govoriti.
Rat u mome gradu počeo je 1. maja 1991. kada je pala prva žrtva ovog kraja. Mijo Geleničar, ponosni ustaša kako je sam sebe nazivao, ubio je Stevana Inića, penzionera od 64 godine u Bršadinu jer je nosio jugoslovensku zastavu kako bi proslavio 1. maj - veliki jugoslovenski praznik. Ubio ga je ispalivši nekoliko metaka u starog, časnog čoveka, ljudinu a većina vukovarskih Hrvata je to ubistvo zdušno podržala, neki i uz poruku da sve Srbe treba tako "počistiti". Zavladali su opšti haos i panika, ljudi su bili unezvereni, preplašeni, bojali su se za sopstveni život, znali su da vrlo brzo svakoga može snaći takva sudbina...samo dan kasnije grupa hrvatskih policajaca po naredbi sa hrvatskog vrha upala je u Borovo Selo i odmah započela sa pucanjem po srpskim kućama da zaplaše stanovništvo i proteraju, možda čak i pobiju šta god vide..
Ti policajci, od kojih nijedan nije bio iz Borova ili Vukovara, već iz raznih krajeva Hrvatske, došli su na tuđi kućni prag u srpsko selo da proteruju i čine zlo, da stvaraju neku novu "čistiju" državu. Sebe su nazivali tuđmanovim ustašama a tog dana su klicali i Paveliću. Pamtim priče preživelih kako su svuda odjekivali vrisci dece i preplašenih žena koji su se skrivali u podrumima i kućama..hrvatski meci su leteli po svim srpskim kućama, a u jednoj su zamalo usmrtili majku i njeno dvoje dece koji su se krili u sobi, čuli smo kasnije. Pucali su nasumično pa šta pogode. Kasnije se govorilo kako su bili pod uticajem teških narkotika i sličnih supstanci.
Nakon tog dana pretresi su bili svakodnevni, svako je mogao da upadne ti u kuću, da te prebije, opljačka ili ne daj bože ubije i da za to ne odgovara. Takva anarhija je vladala. U školi su se već osetili pritisci pa smo u strahu prestali da idemo na nastavu, hrvatska deca su normalno išla u škole, a svaki dan bismo slušali o tome kako su naši drugari Hrvati pretukli po nekoliko srpske dece, naše generacije ili mlađe. Nasilje je raslo iz dana u dan, a sumornu svakodnevicu prekidale su potresne vesti o nasilju nad Srbima: pamtim vesti kako je neki Hrvat šamarao srpske devojčice u parku, kako su jednu staricu pretukli i opljačkali u njenoj kući samo jer je bila Srpkinja, kako su u Sotinu u jednog mladića ispucali par metaka a bio je mešanog srpsko - rusinskog porekla..te vesti ulivale su strah svima nama koji smo živeli u Vukovaru, svakodnevni grafiti sa pretnjama i uvredljivim porukama bili su naša realnost, a onda su krenula miniranja kafića, bacanje bombi u dvorišta, ubistva, nestanci, pljačke.
Hrvati su se hvalili svakodnevno svojim vandalizmima. Jednom smo pošli na pijacu i to kolima, misleći da je sigurnije ali nas je tada grupa Hrvata gađala kamenicama, prepoznao sam i neke mladiće iz moje škole, bili su Hrvati, mada o tome nismo govorili tokom školovanja, nije se to tako gledalo.
Došao je jun 91-e , toplo, lepo i sunčano vreme...parkovi su ozeleneli, mirisni, ali nekako prazni. Taj se jun razlikovao od svih prethodnih. Provodili smo dane u podrumima, skloništima, spavali smo otvorenih očiju, san nikako nije hteo na oči, strepeli smo, strahovali...gledali smo iz dana u dan vozila, traktore, freze, kamione prepune naših komšija kako beže...jedna baka u susedstvu nam je ispričala kako su joj sin i snaha sa dvoje dece spakovali stvari i pobegli preko noći, prethodno su ih vređali Hrvati, prve komšije i pretili im, pre toga su oboje dobili otkaze..ljudi su bežali glavom bez obzira a nakon ubistva Jovana Jakovljevića, egzodus je bio značajno pojačan...mnogi su ljudi ostavili kuće prepune stvari misleći da će se brzo vratiti ali su Hrvati odmah po njihovom odlasku sve to opljačkali..počela su ubistva, maltretiranja, i odlučili smo da se pridružimo izbegličkoj koloni, sa ono malo stvari i nameštaja, u brzini...nagurali smo se u kamion i napustili rodni grad.
Gledao sam zbunjeno kroz prozor osećajući kako ostavljam svoj grad zauvek. Za sobom sam ostavljao sve one najlepše trenutke iz detinjstva, zelene parkove, bezbrižne školske dane, velike odmore, dečije nestašluke. Posmatrao sam sa setom našu reku, naše klupe, zgrade, kuće, ljude maštajući kako ću se nekada ponovo vratiti u svoj grad.
Zgražava me danas sva ta dvoličnost naših komšija Hrvata, mojih vršnjaka i moje generacije, mladića i devojaka koji su odrasli zajedno sa mnom a koji su ćutali dok smo proterivani, progonjeni, etiketirani. Danas oni govore kako su "žrtve progona", pišu memoare o "izbegličkim kolonama" nakon 18. novembra 1991. a istovremeno ćute o izbegličkim kolonama u kojima smo mi pola godine ranije napustili svoj grad. Preko 20 000 ljudi je etnički očišćeno iz Vukovara tokom maja, juna i jula 1991.
Sećam se jednog od naših komšija Pere koji je sa suprugom izbegao čamcem preko Dunava jer su ceste bile blokirane i prebukirane vozilima usplahirenih srpskih izbeglica. Pero je sa suprugom ostavio kuću na čuvanje prvom komšiji Hrvatu, koji mu je obećao da će mu sačuvati sve stvari kao da su njegove...nekoliko dana po odlasku Perina kuća je provaljena, opljačkana, demolirana a među pljačkašima bio je upravo taj komšija Hrvat, tako su radili sa svim kućama. A kafići i lokali u vlasništvu Srba su leteli u vazduh, jedan po jedan, iz dana u dan!
Sve naše najdraže uspomene ostale su u Vukovaru, sve fotografije, knjige, odeća, predmeti..sve je ostalo tamo, poneli smo samo najosnovnije jer bilo nam je najvažnije sačuvati glavu na ramenima. Oko šest dana smo proveli u izbegličkom centru u Šidu, gde je više hiljada srpskih izbeglica tražilo privremeni smeštaj...bilo je među njima i Mađara, Rusina, Ukrajinaca, Čeha. Svi su proterani od pripadnika hrvatske vojske, bolje reći ekstremista i svako od njih je imao neku svoju posebnu priču, jednako bolnu i jednako stresnu...
Ali o našim izbegličkim kolonama koje su tog proleća i leta 1991. blokirale sve moguće ceste ka Srbiji niko ne želi da govori. Jedni se plaše, drugi prikrivaju, treći bi da zaborave, četvrti su plaćeni da ne govore i tako u krug.
Srbi u Vukovaru su prve žrtve etničkog čišćenja u Hrvatskoj ali i u čitavoj savremenoj Evropi jer civilizovani svet progon takvih razmera nije video nakon Drugog svetskog rata baš nigde. Više od 20 000 ljudi proterano je iz svojih domova, najviše Srba, pa Rusina, Mađara, pravoslavaca i katolika, ljudi iz mešanih brakova..svi smo preko noći postali nepoželjni, stranci, uljezi, "nepoželjni i obeleženi" !
Rat u mome gradu počeo je 1. maja 1991. kada je pala prva žrtva ovog kraja. Mijo Geleničar, ponosni ustaša kako je sam sebe nazivao, ubio je Stevana Inića, penzionera od 64 godine u Bršadinu jer je nosio jugoslovensku zastavu kako bi proslavio 1. maj - veliki jugoslovenski praznik. Ubio ga je ispalivši nekoliko metaka u starog, časnog čoveka, ljudinu a većina vukovarskih Hrvata je to ubistvo zdušno podržala, neki i uz poruku da sve Srbe treba tako "počistiti". Zavladali su opšti haos i panika, ljudi su bili unezvereni, preplašeni, bojali su se za sopstveni život, znali su da vrlo brzo svakoga može snaći takva sudbina...samo dan kasnije grupa hrvatskih policajaca po naredbi sa hrvatskog vrha upala je u Borovo Selo i odmah započela sa pucanjem po srpskim kućama da zaplaše stanovništvo i proteraju, možda čak i pobiju šta god vide..
Ti policajci, od kojih nijedan nije bio iz Borova ili Vukovara, već iz raznih krajeva Hrvatske, došli su na tuđi kućni prag u srpsko selo da proteruju i čine zlo, da stvaraju neku novu "čistiju" državu. Sebe su nazivali tuđmanovim ustašama a tog dana su klicali i Paveliću. Pamtim priče preživelih kako su svuda odjekivali vrisci dece i preplašenih žena koji su se skrivali u podrumima i kućama..hrvatski meci su leteli po svim srpskim kućama, a u jednoj su zamalo usmrtili majku i njeno dvoje dece koji su se krili u sobi, čuli smo kasnije. Pucali su nasumično pa šta pogode. Kasnije se govorilo kako su bili pod uticajem teških narkotika i sličnih supstanci.
Nakon tog dana pretresi su bili svakodnevni, svako je mogao da upadne ti u kuću, da te prebije, opljačka ili ne daj bože ubije i da za to ne odgovara. Takva anarhija je vladala. U školi su se već osetili pritisci pa smo u strahu prestali da idemo na nastavu, hrvatska deca su normalno išla u škole, a svaki dan bismo slušali o tome kako su naši drugari Hrvati pretukli po nekoliko srpske dece, naše generacije ili mlađe. Nasilje je raslo iz dana u dan, a sumornu svakodnevicu prekidale su potresne vesti o nasilju nad Srbima: pamtim vesti kako je neki Hrvat šamarao srpske devojčice u parku, kako su jednu staricu pretukli i opljačkali u njenoj kući samo jer je bila Srpkinja, kako su u Sotinu u jednog mladića ispucali par metaka a bio je mešanog srpsko - rusinskog porekla..te vesti ulivale su strah svima nama koji smo živeli u Vukovaru, svakodnevni grafiti sa pretnjama i uvredljivim porukama bili su naša realnost, a onda su krenula miniranja kafića, bacanje bombi u dvorišta, ubistva, nestanci, pljačke.
Hrvati su se hvalili svakodnevno svojim vandalizmima. Jednom smo pošli na pijacu i to kolima, misleći da je sigurnije ali nas je tada grupa Hrvata gađala kamenicama, prepoznao sam i neke mladiće iz moje škole, bili su Hrvati, mada o tome nismo govorili tokom školovanja, nije se to tako gledalo.
Došao je jun 91-e , toplo, lepo i sunčano vreme...parkovi su ozeleneli, mirisni, ali nekako prazni. Taj se jun razlikovao od svih prethodnih. Provodili smo dane u podrumima, skloništima, spavali smo otvorenih očiju, san nikako nije hteo na oči, strepeli smo, strahovali...gledali smo iz dana u dan vozila, traktore, freze, kamione prepune naših komšija kako beže...jedna baka u susedstvu nam je ispričala kako su joj sin i snaha sa dvoje dece spakovali stvari i pobegli preko noći, prethodno su ih vređali Hrvati, prve komšije i pretili im, pre toga su oboje dobili otkaze..ljudi su bežali glavom bez obzira a nakon ubistva Jovana Jakovljevića, egzodus je bio značajno pojačan...mnogi su ljudi ostavili kuće prepune stvari misleći da će se brzo vratiti ali su Hrvati odmah po njihovom odlasku sve to opljačkali..počela su ubistva, maltretiranja, i odlučili smo da se pridružimo izbegličkoj koloni, sa ono malo stvari i nameštaja, u brzini...nagurali smo se u kamion i napustili rodni grad.
Gledao sam zbunjeno kroz prozor osećajući kako ostavljam svoj grad zauvek. Za sobom sam ostavljao sve one najlepše trenutke iz detinjstva, zelene parkove, bezbrižne školske dane, velike odmore, dečije nestašluke. Posmatrao sam sa setom našu reku, naše klupe, zgrade, kuće, ljude maštajući kako ću se nekada ponovo vratiti u svoj grad.
Zgražava me danas sva ta dvoličnost naših komšija Hrvata, mojih vršnjaka i moje generacije, mladića i devojaka koji su odrasli zajedno sa mnom a koji su ćutali dok smo proterivani, progonjeni, etiketirani. Danas oni govore kako su "žrtve progona", pišu memoare o "izbegličkim kolonama" nakon 18. novembra 1991. a istovremeno ćute o izbegličkim kolonama u kojima smo mi pola godine ranije napustili svoj grad. Preko 20 000 ljudi je etnički očišćeno iz Vukovara tokom maja, juna i jula 1991.
Sećam se jednog od naših komšija Pere koji je sa suprugom izbegao čamcem preko Dunava jer su ceste bile blokirane i prebukirane vozilima usplahirenih srpskih izbeglica. Pero je sa suprugom ostavio kuću na čuvanje prvom komšiji Hrvatu, koji mu je obećao da će mu sačuvati sve stvari kao da su njegove...nekoliko dana po odlasku Perina kuća je provaljena, opljačkana, demolirana a među pljačkašima bio je upravo taj komšija Hrvat, tako su radili sa svim kućama. A kafići i lokali u vlasništvu Srba su leteli u vazduh, jedan po jedan, iz dana u dan!
Sve naše najdraže uspomene ostale su u Vukovaru, sve fotografije, knjige, odeća, predmeti..sve je ostalo tamo, poneli smo samo najosnovnije jer bilo nam je najvažnije sačuvati glavu na ramenima. Oko šest dana smo proveli u izbegličkom centru u Šidu, gde je više hiljada srpskih izbeglica tražilo privremeni smeštaj...bilo je među njima i Mađara, Rusina, Ukrajinaca, Čeha. Svi su proterani od pripadnika hrvatske vojske, bolje reći ekstremista i svako od njih je imao neku svoju posebnu priču, jednako bolnu i jednako stresnu...
 |
| Egzodus Srba iz Vukovara - maj 1991. godine |
A Vukovar je tada postao čist hrvatski grad, šahovnice su se vijorile svuda a nekolicina onih jadnika koji su ostali u gradu, bili su podvrgnuti užasnim torturama...srpski civili su odvođeni svakodnevno na "informativne razgovore" gde su prebijani, mučeni, zlostavljani a neki čak i ubijeni. Sa početkom sukoba u gradu, srpski civili su doživeli užasne patnje! O tim strahotama saznali smo, slušali i čitali tek nakon oslobođenja grada i u godinama nakon završetka rata.
Mnogi Srbi su ubijeni u svojim kućama ili u logorima, uglavnom su to stara i nemoćna lica. Do nas su svakodnevno stizale razne vesti o strašnim sudbinama srpskih civila koji su ostali u gradu. Ubistva, silovanja, mučenja o svemu su izveštavale i domaće televizije, i bili smo srećni što smo sačuvali žive glave a istovremeno tužni zbog naših sunarodnika. Posle rata smo čitali o stravičnom ubistvu Hrvatice Ane, koju su hrvatski vojnici silovali u kući pa je ubili jer je bila udata za Srbina. To je sve ljude potreslo a posebno je bilo bolno otkrivanje masovnih i pojedinačnih grobnica u gradu. Srpski civili su nalaženi unakaženi i mučeni. Čitave srpske porodice, neke čak i sa malom decom su ubijane i likvidirane, što je zabeleženo i video snimcima. Sve je to išlo na televiziji, govorilo se i pisalo o tome..
18. novembra 1991. grad je oslobođen a nekoliko hiljada Srba vratilo se u svoje domove, mnoge kuće su bile razrušene i popaljene, ali taj period ostao je posebno emotivan i potresan. Mnogi novinari su zabeležili izlazak srpskih civila iz skloništa i logora 18. novembra 1991. Njihova radost, njihova sreća na licima bila je neopisiva, nakon sedam meseci pakla dočekali su slobodu. Dočekali su pripadnike regularne vojske JNA aplauzima, zagrljajima, rečima zahvalnosti..sve su to kamere raznih televizija zabeležile ali se danas ta istina pokušava iskriviti i zataškati.
Građani Vukovara su pripadnike JNA dočekali kao oslobodioce i spasioce, i to je jedina istina. Zahvaljujući njihovoj borbi mi smo dobili priliku da se vratimo u svoje domove iz kojih smo proterani poput pasa i ostalih životinja.
A oni koji su nas u maju i junu 1991. ispratili kamenicama i pogrdnim rečima, pognuli su glavu i doživeli istovetnu sudbinu. Samo njih niko nije terao iz Vukovara kao što su nas...oni su sami bežali, da li od sramote i blama zbog zla koje su nam naneli, da li zbog straha od odmazde zbog nekih aktivnosti koje su počinili to ne znam. Ali znam da je stotine Hrvata odlučilo da ostane u Vukovaru i ne napušta svoje domove. Zbog toga su ih zagrebački mediji nazvali "četnicima". Kako to onda može biti progon ako stotine ljudi odluči da ostane u gradu?
Stigli smo u oslobođeni Vukovar u decembru 1991. godine. Naša kuća je bila čitava ali potpuno opljačkana i demolirana, prepuna grafita i ružnih oznaka od kojih bih izdvojio "ZNG", "Živio hrvatski Vukovar", "NDH"...ostale poruke ne bih navodio jer su ponižavajuće i uvredljive, pokrali su sve što su stigli, od bele tehnike i vrednih predmeta, do nameštaja i pokretne imovine. Neke slike su spaljene, neke su divnim čudom ostale čitave. Bilo je tako sablasno, hladno i strašno tih dana u Vukovaru. Raspitivali smo se za poznanike, neki su nestali, neki su preživeli..veliki broj ljudi je streljan pred dan oslobođenja. Hrvatski dobrovoljci iz Zagreba i Đakova, ali i ovi lokalni, svoje gubitke na bojnom polju nadomešćivali su ubijanjem civila.
Posle smo čuli na televiziji da su na železničkoj stanici samo dan ili dva pred oslobođenje grada streljali nekoliko starijih ljudi, Srba civila, među kojima i stare roditelje proslavljenog rukometaša Vračarića...majka je ubijena, otac je čudom preživeo..
Naš dolazak u Vukovar bio je potresan, sa jedne strane svi smo plakali zbog osoba kojih više nema, koji su poverovali u bratstvo i jedinstvo i svoju naivnost platili glavom. Plakali smo zbog spaljenih i opljačkanih domova, sa druge strane lili smo suze radosnice, bili smo ponosni i srećni što smo ponovo na svom ognjištu i u svom gradu za koji smo mislili da ga više nikada nećemo videti. Mnoge komšije Hrvati koji su nas ispratili kamenicama, kletvama i pogrdnim rečima pobegli su prvom prilikom - da li zato što ih je bilo sramota pogledati nas u oči ili zato što su činili zločine, to ne znam.
Činjenica je da smo mi Vukovarski Srbi bili prve žrtve egzodusa i etničkog čišćenja nakon Drugog svetskog rata. Činjenica je da smo mi prvi u SFRJ osetili šta znači ostati bez krova nad glavom, šta znači biti proteran, vređan, ponižavan, tretiran kao životinja.
Posebno me šokira sva ta ravnodušnost i licemerje naših komšija Hrvata koji danas u svim svojim izjavama i ispovestima govore samo o 18. novembru 1991. Gledam moje vršnjake i vršnjakinje kako liju suze pred tv kamerama govoreći kako su tog 18.11.1991. napustili svoje domove i otišli u izbeglištvo, a ne usuđuju se reći kako su njihovi očevi, stričevi, i bliski srodnici mesecima ranije sve nas nasilno proterali kao da smo manje vredna bića. Znaju oni to vrlo dobro jer su oni sve to gledali, neki nas i vređali. Dobro znam da su nešto stariji mladići i devojke još tada obukli vojne uniforme i paradirali Vukovarom, skoro svaka hrvatska kuća je morala imati hrvatsku zastavu ili zastavu NDH, pucalo se u šta se stiglo, kuće su dizane u zrak.
Za razliku od Hrvata koji su tog 18.11.1991. imali opciju ostati u svom gradu i u svojim kućama, mi u maju i junu 1991. nismo imali baš nikakvu opciju nego li napustiti grad u kojem smo odrasli. Da budem precizniji, mogli smo da biramo - hoćemo li otići i spasiti žive glave, ili čekati da budemo ubijeni, streljani, bačeni u Dunav, zakopani u masovne grobnice kao mnogi naši sugrađani koji su naivno poverovali u komšijsku reč.
Govorim to zbog činjenice da su mnogi Hrvati odbili da napuste Vukovar 18.11.1991. te su ostali sa Srbima, dočekivali naše povratničke kolone, grlili nas, pomagali nam da počnemo sve iznova..to su pošteni ljudi koji nisu uprljali ruke te nisu imali razloga ni strahovati ni bežati već su ostali u gradu i okolnim selima do kraja 1998. a i kasnije.
Zašto se o našim izbegličkim kolonama nigde ne govori i ne piše? Zar se ja i još 20 000 Srba, Rusina, Ukrajinaca, Mađara, ljudi iz mešanih brakova koji smo prognani pre početka zvaničnog sukoba
ne računamo u žrtve, u izbeglice, u ljude? Zašto naša patnja nije priznata u hrvatskim pa ni u mnogim srpskim kanalima informisanja? Čini se da mnogi strahuju da bi naša istina mogla ugroziti nečiju laž koja traje svih ovih godina.
Dane 1. i 2. maj treba proglasiti Danima sećanja na egzodus Vukovarskih Srba i ostalih manjina koji je bio jednako strašan i bolan kao i etničko čišćenje našeg naroda za vreme akcije "Oluja". Rat u Hrvatskoj je počeo progonom i egzodusom Srba iz Vukovara 1. maja 1991. a završio se akcijom "Oluja" u avgustu 1995. kada je Krajina potpuno očišćena od svega srpskog.
Preuzeto iz edicije "Ispovijesti"
Коментари
Постави коментар