HRONOLOGIJA STRADANJA DECE SRPSKE I DRUGIH NACIONALNOSTI 1991-2001 - MESEC FEBRUAR

Porodica Olujić iz Cerne - ubijen u noći između 17. i 18. februara 1992. godine

Hronologija ima za cilj da sačuva sećanje na žrtve srpske nacionalnosti ubijene i stradale za vreme građanskih ratova na teritorijama bivše SFRJ ali i tokom posleratnog perioda, dakle period od 1991. pa sve do 2001. godine.

Napominjemo da sve žrtve i sva ubijena- stradala deca imaju svoje fotografije ali su ovde objavljene samo one javno dostupne na portalima, sajtovima, i u javnim publikacijama posvećenim stradanju srpskog naroda. 

U nameri da otrgnemo od zaborava stradanje dece srpske i drugih nacionalnosti tokom ratnih dešavanja objavljivaćemo svakog meseca podsetnik u vidu hronologije po godinama: od 1991. do 2000. godine. Tokom februara 1992. godine ubijeno je šestoro dece, od čega dvoje u Bosni i Hercegovini a četvoro na području Hrvatske. Ubijene su kompletne porodice Olujić i Radosavljević. Dokumentaciono-informativni centar Veritas podsetio je da su u popodnevnim satima, 17. februara 1992. godine pripadnici izviđačko-diverzantske satnije Hrvatskih obrambenih snaga (HOS) likvidirali su četveročlanu porodicu Olujić: Radomira (38), njegovu suprugu Anicu (37), inače Hrvaticu po nacionalnosti i njihovu maloletnu decu Milenu (16) i Marka (13). Toga dana, u Komletincima, u zgradi Osnovne škole, gde je bio štab izviđačko-diverzantske satnije HOS-a, komandant ove jedinice Tomislav Madi je izdao naredbu pripadnicima čete: Mariu Juriću, Zoranu Poštiću, Davoru Laziću i nepoznatoj osobi nadimkom “Bosanac”, da odu u Cernu i pobiju četnike za koje on zna, iako je znao da se radi o civilnim osobama. Naredio im je i da miniraju kuću, te im je za to dao puške, pištolje, mine, štapin, detonatorske kapisle i dva prigušivača. Savo Štrbac podseća da je hrvatskom pravosuđu trebalo punih 14 godina da se protiv odgovornih podigne optužnica. Optužnicu je 29. decembra 2006. podiglo Županijsko državno odvjetništvo u Vukovaru, a Županijski sud u Vukovaru je 15. februara 2008. odgovorne nepravosnažno osudio na ukupno 57 godina zatvora: Madija na 20, Jurića na 12, Poštića na 8, Lazića na 7 i Starčevića na 10. Vrhovni sud Hrvatske je 25. marta 2009, Juriću i Laziću kaznu potvrdio, dok je ostalim smanjio. Dana 25. februara 1992. godine u Daruvaru pripadnik Hrvatske vojske, tada dvadesetogodišnji Jožica Mudri, likvidirao je četveročlanu srpsku porodicu Radosavljević: Radeta (36), njegovu suprugu Jovanku (32) i njihove maloljetne sinove Dejana (14) i Nenada (10). Toga dana, oko 19.15 časova, u kuću Radosavljevića navratio je Jožica Mudri u uniformi vojnog policajca i u toku višečasovnog razgovora sa vlasnikom kuće, motivisan činjenicom da su Radosavljevići srpske nacionalnosti, izvadio pištolj iz futrole i iz neposredne blizine u njih ispalio 11 metaka pucajući im u glave. Pošto je Dejan i nakon pucnjave davao znakove života, Mudri mu je kuhinjskim nožem zadao još osam ubodnih rana po grudnom košu i stomaku. Zatim je tela mrtvih Radosavljevića posložio po podu trpezarije jedno do drugoga, te ih minirao plastičnim eksplozivom, što je prouzrokovalo njihovo komadanje i oštećenje cele kuće.

U januaru 1993. godine ubijeno je i stradalo osamnaestoro dece, među kojima i četvorogodišnji Vladimir Gajić iz sela Kravica kod Bratunca. Ljubinka Gajić iz Kravice, ostala je bez četvorogodišnjeg sina, supruga, brata i velikog broja rođaka. Tu krvavu zimu 1993. nikada neće moći da obriše iz sećanja. - Ubili su mi djete od nepunih pet godina. Bio je u kuhinji kada je na balkon pala granata. Svake godine ista priča. Niko nije odgovarao. Niko se na to ne osvrće. Zar naša djeca manje vrijede od bošnjačke ? " - zapitala se Ljubinka pred kamerama RTRS-a brišući suze.Napad niko nije očekivao tog februara 1993. Tog dana stigla je  cisterna sa vodom, a kolona umornih civila skupula se da natoči vodu. Među njima i Ljubinka sa  kanistrima. A odjednom je počelo da gruva. - Bacim kanistre, poletim u stan. Moja majka jauče. Dete u krvi. Ponesemo ga u dom zdravlja... I tu je umro moj Vlado. - Osim ova dva groba - nikog više nemam - požalila se Ljubinka. - Dođem, isplačem se, ispričam se, izljubim spomenik kao da su živi. I niotkud utehe. Samo ranu povređujem. Ostala sam bez svog mezimčeta i voljenog supruga. Sama. Baš sama. Nikad me niko nije pitao ni kako je moje čedo nastradalo, ne bi li neko bio procesuiran. Niko ne haje ni što sam pre 16 godina ostala i bez posla, pa je tuga stigla drugi jad i čemer. - ispričala je medijima Ljubinka istakavši da je najviše boli to što je baš kao i drugi Srbi prinuđena da susreće one koji su napadali Kravicu, Bratunac i okolna sela.  

U napadu na nezaštićena sela, na obodima čajničke opštine, pripadnici tzv. Armije BiH ubili su 24 civila. Najmlađa žrtva je 13-godišnji Željko Mašić. Metak agresorskog vojnika tzv. ARBiH pogodio ga je u srce, izdahnuo je na rukama majke Dane. - Nije uspio ni da kaže "Јoj majko". Šta je moj Željko kriv sa svojih 14 godina. Јe li to pravda- pucanje na žene i djecu - pita se tri decenije već očajna majka Dana. 

1992. godina

DANILOVIĆ MILE 

1981 – učenik četvrtog razreda Osnovne škole "Petar Kočić"; živeo je u Mrkonjić Gradu sa porodicom. Ubijen je, usmrćen hicem iz vazdušne puške 02.02.1992. godine dok se igrao u Mrkonjić gradu u naselju Podorugla. Po nekim informacijama, usmrtio ga je stariji dečak druge nacionalnosti. Mile je u trenutku ubistva imao deset godina

STEGIĆ MILE 

17.02.1974 – živeo u mestu Veliko Palančište, Prijedor. Usmrćen je kao civil 05.02.1992. od eksplozije ručne bombe u kafiću u Ulici Moše Pijade u centru Prijedora. Tom prilikom je ranjeno više lica. Ubistvo se dogodilo  samo dvadesetak sati nakon što su ekstremni Bošnjaci u istoj ulici (preko puta mesta ove tragedije) postavili bombe koje su izazvale eksplozije na automobilima lica u službi JNA. I Mile je bio pripadnik JNA a u trenutku ubistva bio je na odpustu. Mediji beleže da su dan ranije Bošnjaci u Palančištu rafalima pucali na vojno skladište, kasarnu i rezevriste JNA. U trenutku ubistva imao je  sedamnaest ipo godina

   OLUJIĆ MARKO 

Marko je rođen 30.04.1979. godine, bio je učenik šestog razreda, a živeo je u mestu Cerna (opština Županja) u Ulici Braće Radić br. 51. zajedno sa majkom Anicom, ocem Radomirom i tri godine starijom sestrom Milenom. Otac je bio Srbin,  a majka poreklom Hrvatica. Od početka ratnih sukoba u Hrvatskoj porodica Olujić je bila izložena pritiscima i pretnjama. Ubijen je u noći između 17. i 18. februara 1992. godine kada su naoružani pripadnici  hrvatske vojske: Tomislav Madi, Mario Jurić, Zoran Poštić, Davor Lazić i Mijo Starčevi upali u dom Olujića i izvršili masakr. Tomislav Madi kao komandant jedne čete 131. brigade hrvatske vojske, koja je bila smeštena u selu Komletinci, izdao je naredbu Juriću, Poštiću, Laziću i Starčeviću da odu na tačno određenu lokaciju i "da pobiju četnike“. Dao im je sve potrebno od naoružanja i eksploziva i prigušivače, što su oni uzeli i krenuli ka Cerni. Olujići su usmrćeni sa više od četrdeset metaka iz vatrenog oružja. Marko je u trenutku ubistva imao dvanaest ipo godina. 

OLUJIĆ MILENA

    Milena je rođena 22.06.1976. godine, bila je učenica drugog razreda gimnazije, i živela je u mestu Cerna (opština Županja) u Ulici Braće Radić br. 51. zajedno sa majkom Anicom, ocem Radomirom i tri godine mlađim bratom Markom. Ubijena je u noći između 17. i 18. februara 1992. godine kada su naoružani pripadnici  hrvatske vojske: Tomislav Madi, Mario Jurić, Zoran Poštić, Davor Lazić i Mijo Starčevi upali u dom Olujića i izvršili masakr. Olujići su usmrćeni sa više od četrdeset metaka iz vatrenog oružja. Milena je u trenutku ubistva imala nepunih šesnaest godina. 

RADOSAVLJEVIĆ DEJAN

30.06.1978 – živeo sa roditeljima i bratom u Kranjačićevoj ulici u centru Daruvara. Ubijen je 25.02.1992. zajedno sa roditeljima i bratom kada je u njihovu porodičnu kuću upao Jožica Mudri, pripadnik hrvatske vojske. On je kobnog dana po naređenju Miroslava Guberovića, komandanta Daruvarske vojne policije došao u dom ove srpske porodice sa namerom da ih likvidira. Mudri je najpre ubio glavu kuće Radeta, a potom i njegovu suprugu. U malenog Dejana hrvatski zločinac je ispalio četiri metaka iz revolvera marke "TT" kalibra 7,62 mm. Dejan je jaukao i plakao da bi mu Mudri naneo osam uboda kuhinjskim nožem u predelu stomaka i grudi usled čega je dečak preminuo. Dejan je u trenutku ubistva imao trinaest godina. Jožica Mudri je osuđen na ukupno 15 godina zatvora, a naredbodavci nikada nisu procesuirani.  

    RADOSAVLJEVIĆ NENAD

15.09.1982  - živeo sa roditeljima i bratom u Kranjačićevoj ulici u centru Daruvara. Ubijen je 25.02.1992. zajedno sa roditeljima i bratom kada je u njihovu porodičnu kuću upao Jožica Mudri, pripadnik hrvatske vojske. On je kobnog dana po naređenju Miroslava Guberovića, komandanta Daruvarske vojne policije došao u dom ove srpske porodice sa namerom da ih likvidira. Mudri je najpre ubio glavu kuće Radeta, a potom, njegovu suprugu a onda je pucao u Dejana kojeg je potom  izmasakrirao. Najmlađi Nenad ubijen je poslednji tako što je hrvatski zločinac u njega ispalio više metaka iz revolvera marke "TT" kalibra 7,62 mm usled čega je dečak preminuo. Nenad je u trenutku ubistva imao devet godina. Jožica Mudri je osuđen na ukupno 15 godina zatvora, a naredbodavci nikada nisu procesuirani.  

1993. godina

RADIĆ  DARKO 

11.07.1977 – dečak srpske nacionalnosti, živeo sa porodicom u mestu Rosulje, opština Kostajnica. Poginuo je, smrtno stradao kao civil 01.02.1993. u svom mestu Rosulje. U trenutku smrti imao je četrnaest ipo godina

GAJIĆ VLADIMIR 

27.10. 1988 – rođen je 27.10.1988. i živeo je u zaseoku Opravdići (MZ Kravica) u opštini Bratunac.  Vladimirov otac Stanko je mučki ubijen krajem decembra 1992. u napadu muslimanskih vojnika koji su pokušali još tada da izvrše napad na civilno stanovništvo i počine pokolj u selu Kravica. Nakon spaljivanja sela na pravoslavni Božić, Vladimir je sa majkom izbegao u Bratunac. Ubijen je 2. februara 1993. u stanu napadu muslimanske vojske - pripadnika 28. divizije tzv. Armije BiH pod komandom Nasera Orića na uže područje grada Bratunca. Vladimir je ubijen je dok se igrao u stanu kada je na terasu pala ciljano ispaljena granata iz Srebrenice. U trenutku ubistva je imao četiri godine.

NINKOVIĆ DRAŠKO 

29.07.1977 – rođen je u selu Stanovi, opština Doboj. Ubijen je, poginuo - usmrćen 03.02.1993. hicem iz vatrenog oružja na području mesta Grabovica, Doboj. Imao je petnaest ipo godina.  

TODOROVIĆ  LJILJANA 

01.01.1992 – novorođenče, preminula, smrtno stradala 06. februara 1993. na području Sarajeva za vreme muslimanskog terora i agresije. Prema drugom izvoru ubijena od snaga MOS-a. U trenutku stradanja imala je trinaest meseci i šest dana.

DRAKULA SAŠA 

1976 – živeo sa ocem Ljubišom i majkom Nadom u mestu Darda, opština Beli Manastir. Poginuo je, ubijen 08.02.1993. zajedno sa svojom majkom na području mesta Darda tokom ratnih dejstava. Počionoci nisu privedeni pravdi

JOKIĆ MILAN 

1977 – živeo u mestu Biljane, opština Benkovac. Ubijen je 10.02.1993. prilikom napada hrvatskih snaga na njegovo mesto. 

ŠKORIĆ RADOSAV 

1979 – živeo je u sarajevskom naselju Grbavica. Teško je ranjen 09.02.1993. na Grbavici od eksplozije tromblona, granate. Zadobio je teške povrede grudnog koša usled čega je preminuo. Imao je dvanaest godina

ĐORĐIĆ ALEKSANDAR  

17.05.1991 – živeo je sa porodicom u selu Kuline, opština Kalesija - Osmaci, odakle je prognan od strane muslimanske vojske. Đorđići su prebegli u Zvornik. Aleksandar je ubijen 10. februara 1993. u centru Zvornika kada su pripadnici muslimanske vojske - tzv. Armije BiH iz Nezuka granatirali uže područje grada i civilne ciljeve u njemu. Tom prilikom su ciljano su gađani civili koji su u koloni čekali red za brašno pred zgradom Crvenog Krsta. Aleksandar je od zadobijenih povreda preminuo na licu mesta. Tom prilikom je teško ranjeno nekoliko civila, među kojima i Aleksandrova majka Milena. U trenutku ubistva imao je godinu ipo dana.

MAŠIĆ ŽELJKO 

06.02.1979 – rođen u Foči, živeo je u mestu Trpinje (opština Čajniče). Ubijen je i izmasakriran 14.02.1993 u napadu muslimanske vojske iz Goražda i Bukovice (Crna Gora) na srpske civile u Čajniču. Tog dana ubijena su 24 srpska civila. Muslimanski vojnici su u dečaka ispalili nekoliko metaka iz vatrenog oružja a potom ga izmasakrirano. Imao je brojne povrede po licu i telu a tada je ranjena i njegova šestogodišnja sestra od tetke Ivana. Željkova majka Dana ispričala je medijima: "zdahnuo je na rukama teško ranjene majke Dane. - On nije uspio da rekne ni "Joj moja majko". Što je moj Željko bio kriv sa svojih trinaest, četrnaest godina? Što je pošao da se skloni? Jel to pravda? I krenuli da pucaju na nas, na žene i na djecu.. Njega su masakrirali. Nisam ni znala, nego kasnije kada sam vidjela na snimku..niko to meni nije pričao jer sam bila u bolnici, i onda sam vidjela da je izmasakriran...eto ti, dijete od 14 godina - sa bolom i tugom je ispričala Dana Mašić traumatičnu ispovest. U trenutku ubistva imao je trinaest godina.

MIOVČIĆ VALENTINA 

1975 – živela u Sarajevu sa porodicom. Teško je ranjena 04.02.1993.od strane pripadnika muslimanske vojske na Aerodromskom naselju, preminula je 14.02.1993. od posledica ranjavanja u bolnici. 

FILIPOVIĆ SLAVIŠA 

1982 – rođen u Živinicama, živeo u mestu Tupković, opština Zvornik. Usmrćen je kao civil 15. februara 1993. hicem iz vatrenog oružja u mestu gde je živeo od strane treće osobe. Sahranjen je na groblju Karakaj. U trenutku stradanja imao je nepunih jedanaest godina.

PETRIČEVIĆ DALIBOR  

23.01.1976 – živeo je sa porodicom u naselju Osijek, opština Ilidža, Sarajevo. Ubijen je 15.02.1993. u ulici Blažujski Drum na Ilidži od minobacačke granate ispaljene sa položaja muslimanske vojske prilikom granatiranja civilnih ciljeva. Imao je sedamnaest godina.

MIJATOVIĆ RADAN 

1976 – živeo u Zvorniku, mučen i svirepo ubijen 23.02.1993. u napadu bošnjačke armije na selo Vrnojevići, opština Živinice.. Tom prilikom je izmasakrirano više civila, žena i starijih osoba. Radan je u trenutku ubistva imao šesnaest godina.

MALEŠEVIĆ MIRJANA 

03.08.1977 – živela u naselju Dobrinja, Sarajevo. Ubijena je 27.02.1993. dok je pretrčavala Ulicu omladinskih radnih brigada na Dobrinji. Sahranjena je na groblju Bare u Sarajevu. U trenutku ubistva imala je petnaest ipo godina

PERIĆ SAŠA 

28.09.1978 – živeo u Sarajevu, bio je nastanjen u opštini Ilidža. Ubijen je, poginuo 28.02.1993. od neeksplodirane minobacačke granate, mine ispaljene sa položaja muslimanske vojske na naselje Otes, opština Ilidža. Tada je ranjen i njegov dvanaestogodišnji brat. Saša je imao četrnaest godina.

PERUĆICA ANJA 

28.08.1978 – živela u Sarajevu, ubijena je 28.02.1993. u Ulici Omera Maslića u Sarajevu prilikom povratka kući. Bila je učenica Osnovne škole Malta. U svom je dnevniku u napisala: „Nikad mi nisu bili tako užasni dani u Sarajevu. Toliko užasa, tuge i očaja u mom životu… Teško je opisati, ali tako se bijedno osjećam. Zašto sve ovo ne prestane? Da ponovo normalno živimo i da bude sve, sve, sve, sve, sve, sve, sve u redu! Da krene život, da se nasmijem, da se normalno družim sa drugaricama…". U trenutku ubistva imala je petnaest godina. 

STOJANOVIĆ JOVANA 

03.02.1986 – živela u Brčkom, a prema podacima iz knjiga „Brčko-normalizacija zločina“ ubijena je 28.02.1993. prilikom granatiranja civilnih objekata u centru grada od strane muslimansko-hrvatskih formacija. Tom prilikom ubijen je još jedan dečak. U drugim  izvorima spominje se da je usmrćena u bombaškom napadu. U trenutku ubistva imala je šest godina.

ŽIVKOVIĆ IVAN 

13.10.1985 – živeo sa porodicom u Brčkom. Ubijen 28.02.1993. u centru grada od eksplozije bombe ili granate tokom trajanja rata. U trenutku ubistva imao je sedam godina.

1994. godina

MUMINAGIĆ ZORAN 

1977 – živeo sa porodicom u Sarajevu, ubijen je u Ulici Braće Ribara broj 6/II zajedno sa svojom rođakom Vanjom Vuk 02.02.1994. kada su pripadnici muslimanske Armije BiH upali u stan. Ovaj zločin su počinili Emir Kapetanović zvani Čupo (pripadnik XV motorizovane brigade), Samir Kapetanović zvani Kiri (pripadnik 102. MTB) i Haris Kulenović tzv. Hari (pripadnik jedinice "Kralj Tvrtko". Ubice su u stan ušle na prevaru i poubijali decu iz vatrenog oružja. Zoran je u trenutku ubistva imao šesnaest godina.  

VUK VANJA 

1978 – živela sa porodicom u Sarajevu, u ulici Braće Ribara broj 6/II. Ubijena je u svom stanu zajedno sa rođakom Zoranom Muminagićem 02.02.1994. kada su pripadnici Armije BiH upali u stan. Ovaj zločin su počinili Emir Kapetanović zvani Čupo (pripadnik XV motorizovane brigade), Samir Kapetanović zvani Kiri (pripadnik 102. MTB) i Haris Kulenović tzv. Hari (pripadnik jedinice "Kralj Tvrtko". Ubice su u stan ušle na prevaru i poubijali decu iz vatrenog oružja. Vanja je u trenutku ubistva imala petnaest godina.

JANJIĆ MLADEN 

18.10.1986 –živeo je u mestu Kakrinje, opština Ilidža.  Poginuo je u mestu Kakrinje, opština Ilidža 13.02.1994 od eksplozije bombe. Imao je sedam godina.

MARKOVIĆ KATARINA

1989 - živela u Zenici, poginula od granate HVO u Ulici Z. Jeftića u centru Zenice. U trenutku smrti imala je nepunih pet godina.

1995. godina 

LALE VLATKO

07.06.1980  -  živeo je sa porodicom u Ulici Nikole Gardovića br. 125. u naselju Grbavica, Sarajevo. Teško je ranjen 19. februara 1995. godine u Ulici Rave Janković tokom granatiranja naselja Grbavica i civilnih ciljeva od strane pripadnika muslimanske vojske. Preminuo je 23.02.1995. od zadobijenih povreda u gradskoj bolnici. Imao je četrnaest godina

1999. godina

HUMOLI VLORA 

01.02.1981 - građanka SRJ albanske nacionalnosti, rođena i živela sa porodicom u Prištini. Vlora je ubijena zajedno sa još dve osobe 06.02.1999. u eksploziji ispred piljarnice u naselju Ulpijana u Prištini gde je bila zaposlena kao radnica. Prema podacima MUP SRJ, zločin su izvršili pripadnici terorističke OVK zato što je vlasnik bio lojalni građanin SRJ. Podmetnuta eksplozivna naprava je, po svemu sudeći, aktivirana daljinskim putem. 

Za razliku od drugih objekata koji su bili etnički podeljeni, ovde su jednako dolazili i Srbi i Albanci. Porodica ubijene Vlore je održavala prijateljske odnose sa komšijama Srbima, a članovi njene porodice učestvovali su i u mirnim šetnjama protiv rata.  

2001. godina

COKIĆ DANILO  

Danilo je rođen 1999. godine a živeo je sa roditeljima u Lipljanu, AP Kosovo i Metohija, Srbija. Cokići su prognani od strane kosovskih Albanaca iz svoje porodične kuće. Maleni Danilo ubijen je 16. februara 2001. zajedno sa ocem Zoranom i majkom Snežanom koja je bila u devetom mesecu trudnoće. Zločin su počili albanski terorist tako što su postavili minu na magistralnom putu kod mesta Livadice (opština Podujevo). Ekstremisti su bili dobro obavešteni da će tim putem proći autobus sa izbeglim Srbima koji su pošli na groblje u Gračanicu povodom februarskih Zadušnica. U terorističkom napadu je ubijeno dvanaest, a teško ranjeno 43-oje Srba. Danilo je ubijen sa svojim roditeljima. U trenutku ubistva imao je dve godine.

2006. godina

KOBAS SLAĐANA 

18.06.1992 – živela sa porodicom u Prijedoru. Poznata je i kao "trinaesta banjalučka zvezdica". Zbog muslimansko-hrvatske blokade u porodilištu u Banjaluci bilo je nemoguće dopremiti kiseonik zbog čega je preminulo dvanaest beba. Slađana je provela desetak dana u inkubatoru i tom prilikom uz teške posledice uspela je da preživi. Zdravstveni problemi su se najviše odrazili na vid a ubrzo je dobila i karcinom kostiju koji je metastazirao na pluća. Preminula je od svih ovih posledica 09.02.2006. u Prijedoru. U trenutku smrti imala je četrnaest godina.