STAROST VREDNA DIVLJENJA

(Preuzet tekst)

 Dvoje starina iz Miočića gazi desetu deceniju života. I dalje su krepki i vitalnog uma. Jedino za čim žale su ljudi kojih je ovde sve manje.

U Dalmatinskoj Zagori, u selu Miočiću, među četrdesetak preostalih stanovnika, ima i onih koji uveliko gaze desetu deceniju života. Jedna od njih je i devedesetpetogodišnja Anka Vuković, čije pamćenje nije narušila starost.

Rođena je 1924. godine, a u školu je pošla sedam godina kasnije. Nijedno žensko dete, sem nje, nije išlo u školu. Takva su tada vremena bila. Učitelj i njen otac su bili lovci, pa su se družili, a učitelj je kod njih dovodio svoju kćerku Zoju, koja joj je vremenom postala drugarica. Tako je i Anka krenula u školu.

– Ipak, moja pokojna majka nije htela da ja idem u školu, ljutila sa zbog toga. Nju je tada bilo sramota što ja idem u školu. Ja sam se, kao mala devojčica, ljutila na majku, jer sam htela da idem u školu, bilo mi je lepo sa vršnjacima. Sa mnom je u školu pošla i jedna rođaka, ali je nju njena majka vratila odmah nakon sedam dana. Nije joj dala da ide. U školi su tada bila sva muška deca, osim mene i moje drugarice Zoje, koja je meni poklonila bukvar i čitanku. Škola tada nije bila u Miočiću, već u susednom selu Biočiću, kod crkve Svetih Apostola Petra i Pavla i bila je na sprat. U prizemlju su bili učenici prvog i drugog razreda, a na spratu učenici trećeg i četvrtog. Tako je to bilo – priseća se Anka davno minulih godina.

U selu je tada bilo oko šest stotina stanovnika, a i susedna sela bila su brojna. Dece je bilo mnogo, a u porodičnim domovima živelo je više generacija. Niko tada nikome nije smetao, kaže baka Anka, pomalo tužna što porodični odnosi danas nisu kao u vreme njenog odrastanja. Poštovao se stariji, priča nam Anka, a svi su morali da rade, jer je rad bio visoko na listi tadašnjih društvenih vrednosti.

– Živelo se dobro, ja ne mogu da se požalim. Udala sam se na Mali Božić 1947. godine, a muž je nakon nekoliko dana otišao na dosluženje vojnog roka, kako je to tada bilo. On u vojsku, a ja za blagom. Tada sam čuvala dvesta pedeset ovaca. Kad se muž vratio iz vojske, zajedno smo počeli graditi svoju kuću, a posle su je naša deca proširivala. Nikada nije bilo lako, ali je narod bio vredan, želeo je da stvori nešto svoje, da mu bude bolje. Radio je ko je god mogao. Nije nam bilo teško ni poraniti, a ni zakasniti. Išli smo čak do reke Čikole, gde smo i kopali i želi – priseća se Anka mladosti prepune rada i zadovoljstva, iako su tada imali manje nego što ljudi u selu danas imaju.

Nekada su ljudi imali manje, ali su bili zadovoljniji

Na drugom kraju sela živi Dušan Vuković koji ima 97 godina. Rodio se davne 1922. godine, a za tri godine proslaviće stoti rođendan. Šta je tajna dugovečnosti ne zna ni sam Dušan, koji je za svojih gotovo deset decenija proživeo mnogo toga, i dobrog i lošeg.

– Teško je reći zašto neko doživi tolike godine, kao što sam ih ja doživeo. Da je neko dobro bilo, nije baš. Moj otac nije živeo dugo. Imao je samo šezdeset godina kada je umro. Majka mi je živela devedeset i tri godine, dok mi je brat umro u sto prvoj godini. Koliko ću ja živeti, to će odrediti Bog. Nikome u životu nisam činio zla, pa zato živim mirno – kaže Dušan, pomiren sa činjenicom da su rađanje i smrt u Božijim rukama.

Dušan Vuković

– Nekada se u Miočiću živelo lepo, držala se stoka, obrađivalo se mnogo zemlje,  a mislim da tada u selu nikome nije bilo loše. Ja sam radio u rudniku u Siveriću. Tu sam počeo raditi tri godine pre nego što je započeo Drugi svetski rat. Izbijanjem rata, rudnik je stao, a radne aktivnosti smo nastavili posle, čim je proglašen mir. Vremenom sam napredovao, pa sam najveći deo radnog veka proveo kao šef stražarima, kojih je u rudniku tada bilo dosta. Inače, u selu je nakon Drugog svetskog rata bilo lepo, ljudi su se jako lepo slagali. Živelo se dobro, jer je veliki broj ljudi radio u rudniku, a istovremeno su se bavili i zemljoradnjom i stočarstvom. Bilo je svega, a ljudi su tada i sa mnogo manje bili zadovoljni. Danas je drugačije, svuda u svetu, pa i u ovom našem Miočiću. Nekada su kuće bile pune, u njima više generacija, a danas je mnogo kuća u kojima niko ne živi,  a tamo gde još uvek ima života, živi u kući samo jedno ili dvoje. Takav je danas Miočić, u kojem je više ljudi umrlo nakon povratka, nego što nas danas ima ukupno u selu. To vam sve govori – prepričava nam Dušan svoja sećanja na minulo doba, poredeći ga sa današnjim slikom sela.

Anka Vuković nam potvrđuje reči svog komšije Dušana, kako je danas selo pusto u odnosu na ono vreme kada su oni bili deca.

– Kada sam se ja udala, bila sam petnaesta u kući. Bez obzira na to, ljudi su se slagali, kako u samoj kući, tako i u selu. Bilo je mnogo obaveza, pa je svako išao za svojim poslom. Svako je znao šta je njegova dužnost, pa se svako od nas trudio da ispuni ono što se od njega očekuje. Nije tada nikome bilo teško raditi, ljudi se nisu žalili na težak život. Za bolje nisu znali, pa su bili zadovoljni onim što su imali. Danas je drugačije, sve je drugačije, ali ja se ne žalim ni na ovo danas. Mene poštuju, ja poštujem druge, pa je svima lepo i široko. Danas mi je samo žao što u selu nema više ljudi, da jedni drugima mogu pomoći, da jedni sa drugima popričaju i kafu popiju. Ovako, nas jedva četrdeset, a dece nema. To je najtužnije, jer da je dece imali bi se čemu i nadati. Ovako, sve stariji ljudi. Ne znam šta će biti posle, ko će ovde živeti, a imamo sve što za život treba ljudima. Imamo put, dobru zemlju, nismo negde zabačeni, već je selo lepo i prostrano. Ipak, ljudi su otišli, a nas je u selu svake godine sve manje – završava nam Anka Vuković svoju priču ne baš tako optimistično kako bi se od ove krepke starice moglo očekivati. Svesna i sama da su dobra stara vremena, kada je njeno rodno selo bilo ispunjeno životom, odavno prošla.

Ono što svakako vredi pomenuti, a u što smo se i sami mogli uveriti, jeste Ankino poznavanje epskih pesama, koje ova starica zna naizust. Po tome je, kažu meštani, nadaleko poznata, a mi smo imali priliku da nam Anka izrecituje četiri pesme: „Smrt majke Jugovića“, „Kosovka devojka“, „Pesma o caru Lazaru“ i „Smrt kralja Aleksandra“.

Sa pažnjom smo slušali kako nam devedesetpetogodišnja starica, bez greške, recituje davno zapamćene stihove, valjda i sama srećna što u gotovo pustom selu ima ko da je čuje. Zbog toga smo se i radovali zajedno sa njom, verujući da ovo nije i naš poslednji susret.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.