ĐAKOVICA: JOŠ JEDNA TUŽNA GODIŠNJICA GENOCIDA NAD SRBIMA

 

Raseljenji Srbi iz Đakovice obeležavaju 27-u godišnjicu genocida i progonstva. Daleko od svojih ognjišta, u nemoj tišini i daleko od očiju javnosti, srpski narod se priseća četiri stotine ubijenih Srba i pripadnika drugih nacionalnosti koje 1998-1999. ubili pripadnici albanskih terorističkih jedinica. 

Čitava Srbija zna za heroje sa Košara - mlade vojnike koji su poginuli braneći južne granice svoje države od albanskih agresora. Dana 9. aprila 1999. godine, karaulu Košare  (Đakovica) napale su jedinice terorističe OVK potpomognute NATO snagama i regularnim vojnim formacijama Albanije. Tokom 67 dana natčovečanske borbe odbranjena je državna granica.

Međutim, 27 godina se ćuti o genocidu nad srpskim i nealbanskim civilima na području opštine Đakovica kojoj pripada čitav taj rejon. 

Đakovica - jedno je od najstradalnijih mesta na Kosmetu.  Tragovi genocida, urbicida i etničkog čišćenja su vidljivi i danas. Ovde je tokom rata od strane albanskih terorista, pripadnika tzv. "OVK" ubijeno i kidnapovano oko 400 Srba i nealbanaca, među kojima i dvadesetoro dece. Ubijen je veliki broj žena i staraca a postojalo je i desetak logora gde su vršena masovna silovanja, zlostavljanja i ubistva zarobljenih civila. Novinska štampa sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, bila je obeležena člancima i vestima o masovnom silovanju srpskih žena i devojčica od strane albanskih razbojnika. Ovo je naročito bilo izraženo na području Đakovice. Prve srpske žrtve ovog kraja pale su još početkom osamdesetih. Pritisci na srpsko stanovništvo, pojedinačna ubistva, napadi i progoni traju sve do početka rata na Kosmetu kada se intenziviraju i dobijaju masovni karakter.

Ubijani su civili svih nacionalnosti: I Srbi i Romi i Bošnjaci, Aškalije kao i na desetine Albanaca koji su etiketirani kao izdajnici. Najmlađa žrtva albanskog terora u Đakovici ali i na čitavom Kosmetu je bila Sevdija Krasnići, beba stara devet dana. Početkom juna 1999. naoružane horde albanskih terorista upale su u selo Brekovac (opština Đakovica) u kuću Alije Krasnićija koji je bio izložen nezamislivim fizičkim i psihičkim torturama, samo zato što je bio romske nacionalnosti. Kako bi ga kaznili, zločinci su iz vatrenog oružja pucali u njegovu tek rođenu ćerkicu Sevdiju. Neviđeni zločin „overili“ su na zverski način tako što su ubijenu bebu masakrirali i nakon ubistva, navode Večernje Novosti. Najstarija žrtva je bio Jovan Lazarević (90), izbeglica iz Albanije, koji je kidnapovan sa suprugom Ljubicom a njihovi posmrtni ostaci do danas nisu nađeni. Albanski teroristi ubijali su sve što su stigli, ne štedeći čak ni decu. O razmerama zločina svedoči i izjava pripadnika KFOR-a u septembru 1999. da "Albanski teroristi u Đakovici više nemaju koga  ubiti jer je već sve istrebljeno". Ratni zločinci, silovatelji, ubice žena i dece, kriminalci i pljačkaši nikada nisu odgovarali za počinjene zločine a i danas se spokojno šetaju Đakovicom, kao potpuno slobodni građani. Ovakvi odmetnici su upravo i najbrojniji članovi protesta koji se svake godine organizuju protiv dolaska prognanih Srba u Đakovicu.

Kako sami Albanci već godinama ističu "Đakovica je zabranjeni grad za Srbe, Bošnjake, Rome i sve nealbance", te nas ne čudi činjenica da je ovo danas gotovo čist albanski grad. Od nekadašnje multinacionalne sredine, gde su zajednički živele sve nacije, gde su se skupa proslavljali Božići i Bajrami, gde su se mladi redovno družili i okupljali a neretko i stupali u mešovite brakove, danas skoro ništa nije ostalo. Đakovica je postala jezgro fašizma, anarhije i bezakonja. 

Neprocesuiranje ratnih zločinaca iz redova albanske tzv. "OVK" učinilo je Đakovicu gradom sa najvećim procentom porodičnog nasilja i ubistava. Gotovo da nema sedmice a da u Đakovici ne osvanu naslovi "Otac silovao ćerku", "Muž ubio ženu", "Otac ubio decu"....a počinioci su u 90% slučajeva bivši borci "OVK". Sve ono što su albanski vojnici 1998. i 1999. činili srpskim civilima - ženama, starcima i deci, danas sve to isto rade svojim ženama, svojoj deci, svojim komšijama...a policija i sud ćute, baš kao što su ćutali i pre dvadeset godina.

Albanci u Đakovici dočekuju Srbe kamenicama, pištoljima i pogrdnim rečima. O nekom trajnom povratku Srba, suvišno je i govoriti. Glavni razlozi takvog fašističkog ponašanja jeste postojanje osnovane sumnje da se na području Đakovice nalazi najmanje 12 masovnih grobnica gde su pokopana tela kidnapovanih i ubijenih srpskih civila - žena, staraca i dece. Upravo iz tog razloga Albanci iz Đakovice oštro se protive dolasku Srba i njihovom trajnom povratku. Otkrivanjem ovih masovnih grobnica, otvorilo bi se pitanje odgovornosti Albanaca za 400 ubijenih i nestalih građana Đakovice. Pre nekoliko meseci u Đakovici je otkrivena masovna grobnica sa posmrtni ostacima sedmoro srpskih civila, među kojima su petočlana porodica Šutaković i stariji bračni par Petrović. 

 UBISTVO PORODICE ŠUTAKOVIĆ

Na evidenciji nestalih punih dvadeset godina nalazila su se i imena petoro Šutakovića: Nedeljka (63) njegove supruge Dare (59), i njihovih sinova Radomana (10) i dvojice starijih sinova Aleksandra (17) i Đorđa (13). Šutakovići su živeli u Ulici Miloša Obilića, blok 3, ulaz 19, u novim zgradama na izlazu iz Đakovice a kidnapovani su početkom juna 1999. od strane albanskih ekstremista. Nedeljko Šutaković rođen je u Orahovcu, a sve do trenutka kad je otet živeo je na Kosovu i Metohiji. Iz prvog braka imao je dve ćerke. Njegova supruga Dara (devojački Jevrić) rodom je iz Andrijevice, a dobila je stan od firme u kojoj je dugo radila, i to u blizini bolnice u Đakovici, u tada novom naselju Gradić Pejton. U intervjuu za Večernje Novosti o kidnapovanoj porodici govorio je i Jovica Šutaković, Nedeljkov bratanac.

-  Pitaj naše, piši strancima, moli i neke Albance, da bar neko kaže gde su. Kako da verujem da su mrtvi? - pita se Jovica Šutaković. - Aleksandar je imao 17 godina, đak generacije u Ekonomskoj. Đorđe 15, sve petice, samo iz matematike četvorku. A Radovanu bilo samo deset, pošao ranije u školu. Nedeljko i Dara ih u školu vodili, čuvali kao svoje oči, pa i bez njih i bez svojih života ostali. Otišla naša vojska, za njima i gotovo svi Srbi i Crnogorci iz ovog grada na Bistrici. U grad ušli mirovnjaci. Za njima bande iz Albanije: pljačkali stanove i kuće, palili, a potom pretraživali ulice, okolna naselja, da nađu one što su ostali, da im pokažu kako se „pravda gradi“ i uvere ih da ni u Đakovici ne može biti više ništa srpsko, ni spomenici na groblju davno umrlih Srba, ni krst, ni crkva. Ništa što na krštene podseća, sa porukom da više za njih mesta na metohijskoj zemlji nema. Bar da nam neko javi da su među mrtvima. Da znamo, da im ovde mesto za večni pokoj tražimo i u crkvu idemo, da im se za mir duša molimo. A Nedeljko, moj stric, odlučio da ostane. I u crkvu pošao. Poveo sa sobom suprugu Daru i sinove: Aleksandra, Đorđa i Radovana. Grad da ih vidi, nikom ništa skrivili nisu, ni tuđe oteli, ni bilo koga uvredili. I Bogu da se pomoli, da im pomogne. Neki su čuli da je grupa terorista, sa kapuljačama na glavama i oružjem u rukama, lupala na vrata Šutakovića. Kada su se iz crkve vratili, sat iza podneva. A Nedeljko je pitao: Šta hoćete? Oni su rekli: Tebe! I on odgovorio: Uzmite moju glavu, samo mi sinove ne dirajte! - ispričao je pre više od petnaest godina Nedeljkov bratanac. Međutim,  prošlog proleća u masovnoj grobnici "Bunker" kod Đakovice eshumirani su posmrtni ostaci sedmoro srpskih civila (dve žene, dva muškarca i troje dece) koje su u junu 1999. kidnapovali pa streljali albanski ekstremisti, pripadnici tzv. "OVK". Identifikovani su Mićo Petrović (64), njegova supruga Radmila Petrović (60), Nedeljko Šutaković (63), njegova supruga Darinka (58) i njihova tri sina - Radoman (13), Đorđe (17) i Aleksandar Šutaković, koji je u trenutku ubistva imao 18 godina. 

U razgovoru za „Vesti“ Lela Šutaković Nikolić, ćerka Nedeljka Šutakovića, rekla je kako je tragično da se neko poigrava osećanjima rodbine i posle dvadeset godina agonije koju prolaze, budući da su Albanci nedeljama odbijali da predaju porodici posmrtne ostatke ubijenih. "Naša potraga za njima traje dve decenije. Obišli smo celo Kosovo, kucali na sva vrata domaćih i međunarodnih institucija i sada nam ne daju da zakopamo i oplačemo svoje mrtve. To normalan čovek ne može da shvati" – kaže vidno potresena Lela Šutaković Nikolić. Ona kaže da je na slučaju ove petočlane porodice pred ispitom međunarodno pravo i pravda. "Hladnokrvno je ubijena cela porodica. To troje dece su bili maloletni. Kome su oni smetali?! Želim da verujem da će odgovorni za ovaj zločin stići adekvatna pravda" – poručuje Lela.

MASAKR U SELU MEJA

Selo Meja u istoriji je ostalo upamćeno kao veliko stratište srpskog naroda. Ovo selo bilo je poznato kao veliko terorističko uporište odakle su albanski ekstremisti često vršili napade na srpska sela i ubijali civile. 21. aprila 1999. Milutin Praščević krenuo je sa svojom patrolom u uobičajenu kontrolu kroz Đakovicu sa ciljem da izvidi kako meštani žive, da li ih neko uznemirava i kakva je situacija u gradu. U tom trentuku nedaleko od sela Meja, naoružani albanski ekstremisti izvršili su napad na policijsku patrolu. Sa više od pedeset ispaljenih metaka ubijeni su Milutin Praščević (31), Boban Lazarević (22), Bojan Bogojević (21), Ljubodrag Lazarević (25), Naser Arifaj (37).

STRELJANI, OTETI, NESTALI

Srpkinja Milica Vekić (59) nalazila se sama u stanu kada su joj 1. jula 1999. u kasnim večernjim satima na vratima snažno zalupali pripadnici zločinačke OVK. Nasilno su joj upali u stan a potom je odveli u kasapnicu "Agimi". Petorica naoružanih albanskih ekstremista kasnije su je odveli na brdo Čabrat i tamo je svirepo ubili. Pet godina kasnije, na tom mestu su i pronađeni posmrtni ostaci ove čestite žene. Uprkos brojnim pretnjama kojima su bili izloženi, bračni par Milan (73) i Marica Staletović (68) uporno su odolevali pritiscima da napuste svoj rodni grad. Krajem juna te nesrećne 1999. supružnici su kidnapovani od strane OVK i odvedeni u nepoznatom pravcu. Ipak, četiri godine kasnije, 23. maja 2003. porodici su predati posmrtni ostaci ovih nesretnih ljudi. Ilija Ilja Jovanović (71), penzioner iz Đakovice, kidnapovan je 7. jula 1999. iz svoga stana u ulici Maršala Tita. Imao je 71 godinu. Teroristi OVK nasilno su ga odveli u hotel Paštrik. Nekoliko dana ranije dobijao je pretnje da će ga, ukoliko ne napusti Đakovicu, ubiti zajedno sa članovima porodice. Slobodan Janjić, po profesiji vatrogasac, kidnapovan je 18. juna 1999. iz svog stana u ulici Dimitrija Tucovića br. 13. Šest dana ranije poslao je suprugu Milenu sa decom da se privremeno sklone dok neredi ne prestanu. Nažalost, Slobodan do danas nije pronađen. Iz svoga stana u ulici Miloša Obilića br. 3 kidnapovani su supružnici Mićo (64) i Radmila Petrović (60). Prema izjavi komšinice, nakon upada pripadnika OVK u stan Petrovića čula se velika buka a njihovi posmrtni ostaci nađeni su u masovnoj grobnici pre dve godine. Streljani su nakon mučenja. Supružnici do danas nisu pronađeni. Jovan Lazarević (89) i njegova supruga Ljubica (75) imali su mnogo prijatelja svih nacionalnosti i svi u Đakovici su ih znali kao dobe i poštene ljude. Oteti su i ubijeni od albanskih ekstremista.  Posmrtni ostaci Jovana su pronađeni četiri godine nakon otmice u masovnoj grobnici kod Podujeva a telo Ljubice još nije pronađeno. Srpkinja Dragica Biberdžić (76) ubijena je na vrlo svirep i okrutan način u svojoj kući. Iako ova žena nikome nije predstavljala baš nikakvu opasnosti, albanskim zlikovcima je smetala njena nacionalna pripadnost. 

Rezultati obdukcije su pokazali da je smrt Dragice Biberdžić nastupila usled prostrelnih rana nanetih iz vatrenog oružja. Sredinom juna 1999. oteta je i Soba Vidosava (69), penzionerka rodom iz Šavnika. Prema izjavi njene komšinice, Sobu su najpre zlostavljali i maltretirali pripadnici OVK nakon čega je nasilno odvedena u nepoznatom pravcu. 

U Đakovici je tih dana okrutno ubijena i Milka Ičević (73), rodom iz Danilovgrada. Ubili su je na vrlo svirep način albanski zlikovci kao i većinu Đakovčana. Na listi nestalih lica nalazi se i ime penzionerke Dragice Petričević (73), inače majke naše istaknute umetnice Mire Kosovke. Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, Dragica je nasilno odvedena iz svoga stana u ulici Miloša Obilića od strane pripadnika zločinačke OVK. Poslednji put je viđena 4. jula 1999. i nalazi se na evidenciji nestalih lica. Bračni par Živko (61) i Desanka Petković (58) su krajem juna 1999. nasilno odvedeni iz svoga stana u ulici Slavka Đorđevića od strane pripadnika OVK a njihovi posmrtni ostaci do danas nisu pronađeni. Istovetnu sudbinu su doživeli i supružnici Milorad (60) i Zorka Radovanović (54) iz sela Osek Hilja. Oni su ujedno bili i poslednji Srbi iz ovog mesta. Oteti su sredinom juna 1999. i do danas nisu pronađeni.

Na svom kućnom pragu živote su izgubile Crnogorke Desanka Ilić Nišević (56) i Stanka Šćepanović (69). Desanku je nakon dolaska međunarodnih snaga na Kosmet, iz njene kuće isterao komšija Albanac. Nesrećna žena je odlučila da privremeno sklonište pronađe kod svoje kume Milice Vekić. Nažalost, obe su okrutno ubijene. Tim OMPF-a je ustanovio da je uzrok smrti Desanke Ilić, prostrelna rana naneta vatrenim oružjem u predelu grudi i levog kuka. Ustanovljene su takođe i povrede u predelu glave i leve butne kosti. Desankino telo je na ulici pronašao Italijnaski KFOR. Početkom juna 1999. iz svog stana u Đakovici oteta je starica Ružica Štakić (65). Starca Velimira Kneževića (75) presrela su 5. avgusta 1998. dva Albanca dok je išao kod lekara. Oni su ga brutalno mučili pa ubili a njegovo beživotno telo pronađeno je sutradan u obližnjem kanalu. Starice Marija Ivančević (77) i Džana Softić, Bošnjakinja, otete su u junu 1999. na području Đakovice i do danas nije pronađena. Slična sudbina zadesila je i starca Iliju Karanovića (74) koji je nestao mesec dana kasnije nakon upada albanskih ekstremista u njegov stan. Milić Pantović (75) otet je sa suprugom Slavkom (72) i sestrom Milevom (75) iz svoje porodične kuće nakon što su u nju upali naoružani albanski ekstremisti u okrilju noći 10. jula 1999. Svo troje su odvedeni u nepoznatnom pravcu i tamo okrutno ubijeni. Po nekim informacija bačeni su sa terase jedne višespratnice. Milić je bio teško bolestan a posmrtni ostaci troje Pantovića do danas nisu pronađeni i oni se vode kao nestali. 12. juna 1999. iz kuće u Brekovcu, pripadnici OVK su nasilno odveli Milicu (69) i Milku Slavković (72) koja se zatekla u gostima. Istog dana, na kućnom pragu u rodnoj Đakovici, okrutno je ubijen starac Miloš Stojanović (73). 

Krajem juna 1999. albanski ekstremisti su upali u kuću teško pokretne starice Jovanke Stolice (86) i mučki je ubili nakon višesatnog mučenja i maltretiranja. Njena kuća je opljačkana a potom spaljena a posmrtni ostaci starice do danas nisu pronađeni. Na spisku nestalih osoba nalazi se i ime Stojanke Subotić (50) iz Drenovca koja je kidnapovana od strane pripadnika OVK iz svoje porodične kuće. Iz svoga stana u ulici Cara Dušana, oteta je starica Smiljana Stević (70). Nju su nakon brojnih tortura kidnapovali pripadnici OVK a potom je odveli u nepoznatom pravcu. I Slovenka Marija Miljković zvana Maruška (70) dugo je odolevala pritiscima i pretnjama albanskih ekstremista. Ipak, u kasnim večernjim satima jednog oktobarskog dana u njen stan su upali uniformisani albanski vojnici koji su je maltretirali, zlostavljali pa ubili. Bošnjak Šefket Canović (57) najpre je kidnapovan i mučen a potom pronađen obezglavljen a Berata Mušovića (34) su albanski ekstremisti ubili sa nekoliko hitaca  sredinom juna 2000. godine u dvorištu kuće. 
Ista je sudbina zadesila i srpske civile Daneta Svilara (48), Lazara Vukasovića (64), Radovana Račića (61), Slobodana Petrovića (34), Jovana Maljkovića (50), Momčila Milića (49), Vojina Pekovića (55), Milenka Kabaša (36), Dragutina Krstića (66), Zorana Antonijevića (32), Jovana Borotu (51), Zorana Garića (36), Darka Volarevića (22), Davora Volarevića (24), Spasoja Pekovića (58), Radeta Gagovića (44), Zdravka Radunovića (43), Dragana Borotu (37), Veljka Folića (50), Milorada Ristića (53), Tomislava Stajića (42), Svetozara Tomića i Milivoja Vukovića (61) koji su nestali ili su ubijeni na užem području grada Đakovice.  

Albanski ekstremisti bez milosti su ubili i kidnapovali veliki broj civila romske nacionalnosti, među kojima je bilo žena, dece i staraca. Ubijeni su Binak Bakraj (60), Halit Beća (22), Fadil Beluli (25), Muharem Damjani (43), Sil Goluba (51), Musa Guga (65), Gani Hajrizaj (43), Besart Hasani (9), Hadži Hadžiju (70), Špend Hadžiu (39), Avdul Imeraj (48), Škeljzen Kamberi (20), Smajl Kpuzi (44), beba Sevdija Krasnići, Aferdita Kućišta (15), Zvezdan Ljušaj (28), Elver Mustafaj (20), Besim Ramoci (22), Redža Šalja (22), Sabaheta Zeka (20), Ziza Zeka (18) i Škeljzen Zuberaj (37). Posmrtni ostaci prilično velikog broja ubijenih do danas nisu pronađeni i oni se vode kao nestali. 

U genocidu koji je sprovodila teroristička OVK nisu bili pošteđeni ni Aškalije ni Kosovski Egipćani. Ekstremisti su bez milosti su prekinuli živote Ramadana Halilaja (23), Muhameta Kike (36), Fitima Krasnićija (20), Demluša Govedarija (16), Bekima Mazrekua (16), Kujtima Nuke (15), Faika Ćave (16), Džemaljija Smaće (23), Sila Aze (15), Šaćirija Beriše (30), Kujtima Imeraja (18), Binaka Jolaja (81), Muharema Jolaja (25), Hasana Tafe (33), Binaka Zajaja (31) i Ibrahima Zekaja (56).

 

Na području Đakovice, pripadnici terorističke OVK ubili su čak 44-oro civila albanske nacionalnosti. Neki su stradali zbog toga što su otvoreno stali u odbranu svojih komšija i što su odbili da učestvuju u ubijanju i progonu Srba, Roma i drugih nealbanaca. Drugi su stradali iz čisto banalnih razloga kao što su dobri odnosi sa Srbima pre ili nakon rata. Pa tako, od zločinačke ruke ubijeni su Naser Arifaj, Iber Ibraj, Isa Ibraj, Isuf Ibraj, Jakup Ibraj, Muhamet Ibraj, Kujtim Ibraj, katolici Pjeter Đini i njegova supruga Aga Đini,  Binak Bakaj, Sulejman Bajramaj, Nedžmedin Bedra, Hisen Ahmeti, Ibrahim Mahmuti, Marija Nuši, Ndrek Nuši, Pašk Ćerimi, Fazli Silaj, Ludovik Ikaj, Redžep Ukšini, Riva Ukšini, Tome Balaj, Mehmet Beriša, Ndu Ćupi, Bećir Morina, Esat Krasnići, Hil Pjetri, Hisen Bitići, Mustafa Osmani, Kujtim Pniši, Skender Rusta i mnogi drugi građani albanske nacionalnosti. 

Na području Đakovice, NATO agresor je ubio 82 albanska civila, među kojima čak 18 dece.