Za vreme albanskog terora i NATO agresije, u periodu od 1998. do 2001. ubijeno je i kidnapovano preko četiri hiljade ljudi, uglavnom srpske nacionalnosti. Među žrtvama su takođe i mnogi Romi, Bošnjaci, Aškalije, Kosovski Egipćani, Albanci. Ubijeno je i kidnapovano najmanje 277-oro dece, dok je više od dve hiljade mališana ranjeno. Stvaranje "Velike Albanije" nikome nije donelo dobro, pa čak ni samim Albancima. Mnogi dečiji životi okrutno su prekinuti voljom velikih moćnika!
Među srpskim stratištima je i selo Mazgit u opštini Obilić. Ovde su pripadnici albanskih terorističkih jedinica (OVK) izvršili gnusan stravičan zločin nad šestoricom srpskih civila, među kojima su bila i dva dečaka uzrasta od 14 i 15 godina!
U Obiliću su prvi teroristički napadi zabeleženi još 1996. godine, a čitava 1998. godina bila je obeležena masakrima, otmicama, surovim likvidacijama. Među 144 albanska logora, u Obiliću je registrovano pet. U sećanjima kosmetskih Srba ostao je upamćen zločin nad rudarima koji su kidnapovani od strane albanskih terorista u proleće i leto 1998. godina. Oni se i danas vode kao nestali a porodice strahuju da su nestala lica bili žrtve trgovine organima.
Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma, albanski teroristi nastavljaju da čine prava zlodela, ljudskom razumu nepojmljiva. U Obiliću se događaju užasne strahote a 16. juna 1999. zlo dobija svoj potpuni oblik.
Toga dana dobro naoružani teroristi, pripadnici albanske zloglasne formacije "OVK" pratili su grupu srpskih civila koji su od nasilja pokušali da se zaštite u selu Mazgit. Tamo im se gubi svaki trag.
Tog dana nestali su: Dejan Prokić /19/, Dimitrije Milenković /47/ i njegov sin Aleksandar /15/, Slobodan Pavlović /47/ i njegov sin Nenad /14/ i Momčilo Dimić /31/. Reč je o civilima, ljudima koji nisu imali nikakvih dodirnih tačaka sa vojskom, oružjem i borbenim dejstvima. Nesrećni ljudi nisu imali ni prut kako bi se odbranili.
Odmah je prijavljen njihov nestanak. Majke i supruge živele su danima u agoniji da bi njihovu neizvesnot prekinule surove vesti.
Pronađeni su! Ali ne onako kako su se porodice nadale! Nedužna deca i civili su zarobljeni, zverski mučeni pa streljani. Neki su i masakrirani. Porodice strahuju da su ubijeni civili bili i žrtve trgovine organima. Nije ovaj monstruozni zločin bio posebno interesantan ni domaćim ni stranim medijima, ni borcima za ljudska prava, ni humanitarnim organizacijama.
Podsećamo, svi oni su bili tako glasni kada je reč o streljanju šestorice muslimanskih mladića i vojnika 1995. godine od strane "Škorpiona". Međutim, kada je reč o srpskim civilima i nedužnoj deci, nije bilo reči sažaljenja niti empatije!
Kome su bili krivi dečaci Nenad Pavlović i Aleksandar Milenković? Nenad je za tri dana trebao proslaviti svoj 15-i rođendan. Umesto torte, poklona i svećica, gorele su sveće ali one crkvene za pokojnike. Umesto pesme odzvanjali su jecaji majki i sestara.
OKRUTNI ZLOČINI U OPŠTINI OBILIĆ
Prva žrtva terora bio je Žarko Spasić, Srbin civil iz Sibovca, opština Obilić vozač, troje dece. Žarko je radio kao vozač na površinskom kopu uglja Belaćevac kod sela Gornji Grabovac. Njegov posao bio je da noću prevozi radnike u okviru industrijske zone. Dana 14.05.1998. godine, oko 21:30 časova, Žarko je krenuo u Janjinu Vodu da preuzme radnike koji su tamo izvodili radove. Poslednji ga je video kolega Novica Janićijević. Sledećeg dana, Žarkov otac Milorad saznao je da su Žarkov službeni automobil zaustavili pripadnici OVK blizu autobuske stanice u Gornjem Grabovcu. Žarkov otac je od ljudi koji su čekali autobus čuo da su tri vozila preprečila put službenom vozilu rudnika, da su izveli Žarka i odveli ga u pravcu sela Dobroševac. Pet dana kasnije, Žarkov brat Simo je, zahvaljujući prijatelju Albancu, telefonom razgovarao sa bratom. Porodica je Žarkov nestanak prijavila raznim organizacijama i institucijama. Porodica je kasnije saznala da su srpske snage, nakon preuzimanja kontrole nad selom Lapušnik, u zatvoru OVK pronašle Žarkova lična dokumenta. Žarkova sudbina je i danas nerazjašnjena. Vodi se kao nestalo lice.
Mladići Branko Karavelić /21/ i Živorad Lukić /23/ mučki su ubijeni u zasedi u večernjim satima oko 21:00 čas,
na putu Obilić - Plemetina/, nedaleko
od Termoelektrane Kosovo B, kada je na njihovo vozilo otvorena vatra od strane albanskih ekstremista iz obližnje
šume i džamije gde su bile skoncentrisane snage terorista. Branko i Živorad su preminuli na licu mesta.
22. juna 1998. albanski teroristi su oteli devetoricu radnika površinskog kopa „Belaćevac“ na Kosovu i Metohiji, a njihova sudbina nikada nije rasvetljena, niti su oni koji stoje iza prve masovne otmice Srba uoči početka oružanih sukoba u našoj južnoj pokrajini privedeni pravdi. Ova otmica bila je uvertira u zlo koje je pogodilo srpski narod u narednim godinama i najava podmuklih i zločinačkih metoda kojima će se separatisti koristiti sprovodeći teror nad Srbima. Na području Obilića 1999. smrtno je strala Ljubica Kasumi, Srpkinja udata za Albanca. Dana 1. jula 1999. albanski teroristi su presreli devojčicu romske nacionalnosti, Džemilu Demirović, staru 16 godina, koju su kidnapovali. Kružile su razne priče, da je silovana, masakrirana, bačena u masovnu grobnica. I danas se vodi kao nestala.
Strašan je i zločin nad romskom porodicom Krasnići koje su albanski teroristi zapalili u porodičnoj kući 26. junua 1999. godine. Tada su ubijeni, zapaljeni Čerim /oko 20 godina/, njegova supruga Đulja /oko 18 godina/ i njihovo dete Neđmedin Krasnići kojeg je majka držala u naručju. Imao je samo godinu ipo dana. Stradao je tada i član porodice Fadilj.
Nakon rata, albanski ekstremisti su u mestu Crkvena Vodica bacili bombu na decu koja su se igrala na školskom igralištu, bilo je mnogo ranjenih.
Tužna je i poražavajuća činjenica da u Srbiji, ni dve decenije od završetka rata još uvek ne postoji spomenik koji bi bio posvećen svoj ubijenoj deci za vreme albanskog terora i NATO agresije (1998-2001...). Iako su postojale brojne ideje među građanima Srbije da se podigne zajedničko spomen obeležje u znak sećanja na ubijenu, stradalu i nestalu decu kao i da se izabere jedan dan u godini koji bi predstavljao dan sećanja na najmlađe stradalnike, još uvek ništa nije učinjeno po tom pitanju.
Коментари
Постави коментар