Zbog „crnog brda” u Biljanima Donjim, opština Benkovac, početkom maja ove godine Sud Evropske unije presudio je da Hrvatska nije ispunila obaveze iz evropske Direktive o otpadu.
Slučaj „crnog brda” interesovao me je i do sada, iz nekoliko razloga: Biljane Donje do avgusta 1995. nastanjivao je isključivo srpski živalj; selo se nalazi u Ravnim Kotarima, koji su za vreme SFRJ po plodnosti i obrađenosti nazivani „jugoslovenskom Kalifornijom”, i na kojima je do januara 1993, do hrvatske akcije „Maslenica”, prevladavao takođe srpski živalj; dobro poznajem taj kraj, u kojem sam rođen i gde je moja porodica do velikog krajiškog egzodusa uzgajala voće i povrće. Slučaj „crnog brda” bio mi je interesantan i profesionalno, sa pravničkog aspekta, posebno kada su se u spor uključili organi EU.
Šta je „crno brdo”?
Horizontom u plodnim i zelenim Ravnim Kotarima dominira veliko crno brdo, apokaliptičnog izgleda. Ono nije prirodnog porekla, već je reč o 140.000 tona opasnog otpada. Formirano je 2010. godine tako što je šljaka iz Šibenika, nastala stogodišnjim radom Tvornice elektroda i ferolegura (TEF), prevezena u pomenuto selo. Prevoz je obavila privatna firma MLM d. o. o., sa sedištem u Zagrebu. Direktor te firme, izvesni Sadik Čolić, otpad je odlagao na privatnoj parceli, zakupljenoj od jednog meštanina, kojem je rekao da je reč o bezopasnom građevinskom materijalu namenjenom za gradnju puteva. No, meštani iz Biljana Donjih i okolnih sela, prilikom prvih vetrova, kada su im krovovi kuća, sa kojih skupljaju kišnicu, pocrneli, a voće, povrće i kišnica u gusternama (cisternama) potamneli, uvideli su svu pogubnost „bezopasnog” građevinskog materijala.
Iako je vlasnik pomenute firme mahao papirima da otpad nije opasan, Eko-udruženje „Ravni Kotari” poslalo je materijal sa crnog brda na analizu u Tibingen, u poznatu firmu „Eurofins”, koja je dokazala da u njemu postoje aromatični ugljovodonici koji su kancerogeni i 20 puta veći od dozvoljenog u prirodi, što su potvrdile i dve domaće firme.
Zbog takvih nalaza meštani Biljana Donjih i okoline već godinama pokušavaju da pridobiju pažnju svih mogućih institucija hrvatske države i EU kako bi se rešili opasnog otpada.
Evropska komisija Hrvatskoj je još 2014. poslala opomenu o dužnom postupanju sa šljakom iz „crnog brda” u skladu s evropskom Direktivom o otpadu.
Ministarstvo zaštite okoliša i energetike oglasilo se prošle godine na najavu tužbe, istakavši da je firmi MLM, u čijem je posedu „crno brdo”, rešenjem naredilo da ukloni otpad, što ta firma, iako su je kaznili sa 60.000 kuna, nije učinila, te da je u ministarstvu osnovana i radna grupa za Biljane Donje.
Nakon što do aprila 2018. brdo šljake nije bilo sanirano, Evropska komisija je protiv Hrvatske podnela tužbu Sudu Evropske unije, koji je (za razliku od Evropskog suda za ljudska prava, kome se obraćaju građani zemalja članica Saveta Evrope) nadležan za pravilno tumačenje i primenu primarnog i sekundarnog zakonodavstva Evropske unije na njenoj teritoriji.
Dakle, Sud u uvodno pomenutoj presudi navodi kako Hrvatska nije preduzela sve mere da ne bude ugroženo zdravlje ljudi i da nije ispunila svoje obaveze, jer je smatrala da je šljaka odložena u Biljanima Donjim nusproizvod. Sud je odlučio i da šljaku treba smatrati otpadom te da Hrvatska nije preduzela mere da je firma koja je „ima u svom posjedu obradi sama ili da obradu povjeri drugome”.
U martu ove godine, pre donošenja pomenute presude, hrvatsko Ministarstvo državne imovine donelo je „Odluku o ustupanju mineralne sirovine Ministarstvu obrane Republike Hrvatske radi nasipavanja i proizvodnje betona i asfalta, u svrhu rekonstrukcije i dogradnje u Zračnoj luci Zadar”, koja se nalazi na svega desetak kilometara udaljenosti od „crnog brda”.
Već pomenuto Eko-udruženje „Ravni Kotari” protivi se takvom potencijalnom rešenju uz obrazloženje da će, ako je reč o površnom sloju piste, vazduhoplovi prilikom sletanja i poletanja opet raznositi opasne čestice po okolini.
Ne mogu se oteti utisku da su Ravni Kotari i Biljane Donje namerno odabrani za odlagalište opasnog otpada samo zato da bi se sprečio masovniji povratak prognanih Srba na njihova vekovna imanja. I po cenu da naškode i svojima u okolnim selima.
Kako god se u budućnosti bio rešen problem „crnog brda”, ostaće posledice, koje je najbolje opisao Miloš Škorić, jedan od retkih povratnika u Biljane Donje: „Mi smo ovdje zatrovani svi! Tako da nema tu života ni Janku, ni Marku ni nikomu!”
*Dokumentaciono-informativni centar „Veritas”
Коментари
Постави коментар