Stanovnici Vukovara, Vinkovaca i istočne Slavonije nisu i nikada ne mogu zaboraviti braću Kuduzović. Stariji Mićo se rodio 12.02.1974 u Vinkovcima, a mlađi Akif je rođen 04.01.1975 u Vukovaru. Bili su ponos svojih roditelja, čitave svoje porodice i naravno svih prijatelja i sugrađana.
Svojom hrabrošću i borbenošću ovi mladi ljudi su upisali svoja imena u istoriju i legendu. Ostavili su nam u amanet svoju ljubav prema otadžbini, da pamtimo i učimo šta znači žrtvovati se za odbranu svoje zemlje, svog ognjišta, svoje porodice...zadužili su nas da sa pijetetom i poštovanjem spominjemo njihova imena i junačka dela i da na njihovom primeru učimo i vaspitavamo sve buduće generacije.
Enver Kuduzović je od malena učio svoju decu da vole i poštuju zemlju u kojoj su se rodili, da ljude nikada ne procenjuju po tome da li su Srbi, Bošnjaci ili Hrvati već da jednako uvažavaju svakog čoveka. Od malih nogu roditelji su učili Akifa i Miću najvećim ljudskim vrednostima trudeći se da od njih naprave poštene i dobre ljude.
Voleli su Kuduzovići Jugoslaviju i svu njenu kulturnu, etničku i versku raznolikost, voleli su sve njene lepote a svoje otadžbine se nisu odrekli ni u najtežim danima rata. Te 1991. godine samo jedna stvar je odlučivala o životu građana Slavonije - kako se nacionalno izjašnjavaju!
Rat u Vukovaru započeo je 1. maja 1991. kada je Mijo Geleničar, osvedočeni ustaša, sa nekoliko hitaca usmrtio starca Stevana Inića (65) koji je sa jugoslovenskom zastavom pošao da proslavi 1. maj - veliki jugoslovenski praznik. Već narednog grupa pripitih crnokošuljaša i povampirenih ustaša kako su sebe nazivali, napala je Borovo Selo, mesto sa 99% srpskog stanovništva. Došli su na tuđi kućni prag sa ciljem da ubiju, siluju, proteraju..pokušali su da na glavnu zgradu postave zastavu NDH a potom su otvorili vatru po srpskim kućama i civilima koji su se tamo krili...
Prva žrtva u samom gradu bio je civil Jovan Jakovljević koji je sa nekoliko hitaca ubijen pred svojom kućom i pred porodicom samo zato što je bio Srbin. Reč je o civilu, vrlo uglednom i poštenom čoveku. Tada počinju masovna ubistva, likvidacije i zlostavljanja. Samo u proleće i leto 1991. ubijeno je 43-oje srpskih civila, ranjeno i zlostavljano više od dve stotine lica a nasilno prognano 20 000 lica srpske, mađarske, rusinske, ukrajinske nacionalnosti kao i lica iz mešanih brakova.
Ne želeći da gledaju kako se njihov grad ruši braća Kuduzović, iako maloletni, odlučuju da uzmu oružje u ruke i stanu u odbranu svoje otadžbine. Stali su u zaštitu svoje porodice i ostale nejači..stali su ispred zla kako bi zaštitili hiljade žena, dece, starih i nemoćnih kojima je pretila crna sudbina. Braća Kuduzović, ti mladi heroji, koji su bili prinuđeni da školske klupe zamene rovovima a olovke puškama, stali su ispred mnogo nadmoćnijeg neprijatelja. Tuđmanova ideologija imala je za cilj da oživi bolesne ideje iz Drugog svetskog rata i obnovi zloglasnu Nezavisnu Državu Hrvatsku, ali zahvaljujući iskrenim borcima, taj plan nije uspešno ostvaren u ovom delu Slavonije.
Braća Kuduzović ubijena su okrutno istog dana - 27. septembra 1992. u Boboti kod Vukovara. Bila je to velika rana i udarac za ceo grad i širu regiju...tragedija nemerljivih razmera zbog koje su svi tugovali. Nije bilo čoveka koji se nije zaplakao nakon priče o tragediji braće Kuduzović. Možda je hrvatski fašistički režim prerano prekinuo živote ovih mladih dečaka, ali nije i nikada neće moći izbrisati njihovo junaštvo koje će se doveka prepričavati i pamtiti.
Dužnost svih nas je da po braći Kuduzović nazovemo ulice, trgove, mostove...da o njihovoj nadljudskoj borbi pišemo u knjigama, novinama, u kolumnama, u školskim udžbenicima...da o njihovoj čeličnoj snazi snimamo filmove, dokumentarne emisije, tv priloge..da njihova imena pamtimo i pominjemo sa ponosom. Jedino tako će i oni živeti sa nama a uspomene na ove dečake nikada neće izbledeti.
Коментари
Постави коментар