VUKOVAR: SEĆANJE NA KRVAVI NOVEMBAR (1991) I LIKVIDACIJE SRPSKIH CIVILA

Mesec novembar predstavlja jedan od najtragičnijih perioda za pripadnike srpskog naroda u Vukovaru. Upravo u to vreme počinjeni su brojni zločini nad srpskim i nehrvatskim civilnim stanovništvom a ubistva su trajala sve do samog dana oslobođenja 18. novembra 1991. godine.

Pakao za Vukovarske Srbe započeo je još 1. maja 1991. kada je Hrvat Mijo Geleničar, osvedočeni nacionalista, sa nekoliko hitaca usmrtio starca Stevana Inića (65) koji je sa jugoslovenskom zastavom pošao da proslavi 1. maj - veliki jugoslovenski praznik. Već narednog grupa pripitih naoružanih hrvatskih policajaca iz različitih krajeva Hrvatske  napala je Borovo Selo, mesto sa 99% srpskog stanovništva. Došli su na tuđi kućni prag sa ciljem da ubiju, siluju, proteraju..pokušali su da na glavnu zgradu postave zastavu NDH a potom su otvorili vatru po srpskim kućama i civilima koji su se tamo krili..bilo je mnogo žrtava. Prva žrtva u samom gradu bio je civil Jovan Jakovljević koji je sa nekoliko hitaca ubijen pred svojom kućom i pred porodicom samo zato što je bio Srbin. Reč je o civilu, vrlo uglednom i poštenom čoveku. Tada počinju masovna ubistva, likvidacije i zlostavljanja. Samo u proleće i leto 1991. ubijeno je 43-oje srpskih civila, ranjeno i zlostavljano više od dve stotine lica a nasilno prognano 20 000 lica srpske, mađarske, rusinske, ukrajinske nacionalnosti kao i lica. Minirano je više desetina lokala pod vlasništvom Srba, kao i stotine srpskih kuća. Kolektivni centri u Šidu i Apatinu bili su premali da prime toliki broj izgladenih prognanika. 

Hrvatski vojnici i policajci su odvodili srpske civile sa radnih mesta, iz porodičnih domova, sa ulica i gradskih trgova na tzv. "informativne razgovore" sa kojih se mnogi nikada nisu vratili. U gradu je postojalo i nekoliko logora gde su zatvarani srpski civili i zarobljenici koji su tamo mučeni, zlostavljani, silovani i ubijeni. Posmrtni ostaci mnogih Srba su nađeni u Dunavu i po masovnim grobnicama, a mnogi se još uvek nalaze na listi nestalih. Nakon početka sukoba, zločini su postali još intenzivniji i organizovaniji. 

- Na teritoriji predratne opštine Vukovar tokom 1991. godine je, prema našim podacima, poginulo i nestalo najmanje 350 Srba. Reč je o Vukovarcima, civilima ili pripadnicima Teritorijalne odbrane. Niko više ne govori da je mnogo pre "bitke za Vukovar" stotine Srba odvođeno na informativne razgovore s kojih se nikada nisu vratili. Do početka bitke grad je napustilo 13.734 Srba, dok ih je u Vukovaru ostalo 12.000. Pošto žrtve na strani JNA nikada nisu objavljene, ne znamo da li su i kojoj strani "pripisane" - ispričao je više puta medijima Savo Štrbac, direktor DIC Veritas i istaknuti borac za istinu.

Na sajtu Veritasa objavljena je i deo presuda Vojnog suda u Beogradu kojom su osuđeni brojni hrvatski vojnici i zapovednici odgovorni za ubistva srpskog civilnog stanovništva:

  

"Prvostepenim presudama Vojnog suda u Beogradu broj I K-112/92 od 26. juna 1992. i I K-108/92 od 14. jula 1992. godine i drugostepenim Vrhovnog vojnog suda broj II K-259/92 od 29. decembra 1992. i II K- 260/92 od 24. novembra 1993. pravosnažno su osuđeni pripadnici ZNG iz vukovarskih prigradskih naselja Borovo naselje i Borovo Selo: Martin Sablić,  Zoran Šipoš, Nikola Ćibarić, Jure Marušić, Ante Vranjković, Bartol Domazet, Slavko Mađarević, Mirko Filković, Zdenko Štefančić, Mira Dunatov i Damir Sarađen, svi zbog krivičnog dela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva.

Osuđeni su  što su po kućama i skloništima pomenutih naselja zlostavljali i na kraju likvidirali civile srpske nacionalnosti: Petra Grubišića, Milana Đukića, Rajka Nunića, Predraga Ćirića, Tomislava Jakovljevića , Milorada Zorića, Uroša Nedučića, Konstantina Lukića, Jovana Markova, Ljubomira Bolića, Boška Grbića, Anu Lukić, Vidu Jakovljević, Ratka Inića i njegovog duševno bolesnog sina nepoznatog imena (kasnije smo doznali da se zvao Marko), Tošu Toškovića, Vojislava Đekića, Svetislava Vladisavljevića, Stevu Malecki, Milicu Vračarić, a njenog supruga Dragoljuba teško ranili."

VRTIĆ U BOROVOM NASELJU - MESTO STRAVE I UŽASA

Vrtić "Pčelica" u Borovom Naselju predstavlja jedno od najvećih stratišta srpskog naroda na području Vukovara. Upravo ovde su u jesen 1991. dovođeni zarobljeni srpski civili koji su maltretirani, zlostavljani pa svirepo likvidirani. Do danas je uvrđeno da je najmanje petnaest civila ubijeno na ovoj lokaciji, a strahuje se da je broj žrtava možda i veći. Oni su izvođeni iz svojih kuća, stanova ili skloništa, najčešće u okrilju noći, nakon čega su po naređenju vrhovnih komandanata hrvatske paravojske - ubijani. Krivi samo zato što su Srbi i pravoslavci ovi ljudi su pretrpeli strahovite muke pre nego što su ispustili dušu. Među žrtvama koje su okončale život na ovaj i slične načine su civili Jovan Markov, Milan Vezmar, Boško Grbić, Milorad Zorić, Konstantin Lukić, Uroš Nedučić, Čedo Jović, Nikola Vojvodić, Svetislav Vladisavljević, Ljubomir Bolić, Rajko Nunić,Petar Grubišić, Milan Đukić, Milan Silađin i drugi.

U organizaciji Veća srpske nacionalne manjine grada Vukovara, Zajedničkog veća opština i Gradskog odbora Samostalne demokratske srpske stranke Vukovar predstavnici udruženja žrtava već dugi niz godina u parku kod vrtića u Borovu naselju polažu vence za stradale srpske civile.

– Okupili smo se ovde kako bi se prisetili stradalih civilnih žrtava na početku i tokom proteklog rata, da se prisetimo njihovih tragičnih sudbina te tragedije, tuge i patnje njihovih porodica. Ima još tragičnih ljudskih sudbina, nerazjašnjenih, i ljudi kojima se ne zna gde su posmrtni ostaci jer teško je verovati da je, 30 godina nakon rata, neko od njih i dalje u životu – rekao je predsednik izvršnog odbora Samostalne demokratske srpske stranke Bogdan Rkman prilikom obeležavanja.

- Prema našim informacijama, realan broj je višestruko veći, ali brojni ljudi to se iz straha nikada nisu usudili prijaviti. Dosta Srba, civila, u Vukovaru je ostalo i za vrijeme borbenih akcija, skrivali su se zajedno s Hrvatima u skloništa i podrume, a neki od njih su od tamo odvođeni prema određenim popisima te potom strijeljani kod željezničke stanice i ispred vrtića u Borovu naselju. Sudbina 12 ljudi s popisa od 43, koji su odvedeni iz svojih domova, i danas je nepoznata. Moja priča zapravo je gotovo ista kao i priče ostalih obitelji - istaknuo je Slobodan Jakovljević, sin prve žrtve ubijene u gradu Vukovaru. 

Među žrtvama je i Milorad Zorić kojeg su hrvatski vojnici 5.11.1991. nasilno izveli iz skloništa sa grupom od trinaest srpskih civila nakon čega su svi streljani. 

- Moj otac je odveden iz atomskog skloništa i likvidiran ovde kod vrtića zajedno s grupom od 13 ljudi. Sve znam o izvršiocima i žrtvama, i to mi je veliki teret. Do danas nemam nikakvu ni materijalnu ni moralnu satisfakciju, ali se borim da je ostvarim. Mislim da oni koji vode ovu državu to namerno opstruišu, ali ne vidim razlog zbog kojeg to čine jer ljudi koji su činili zločine samo su teret ovoj lepoj državi - ispričao je pre nekoliko godina medijima Željko Zorić koji je posmrtne ostatke svog oca pronašao i sahranio 1991. godine.

 ZLOČIN U ULICI NIKOLE DEMONJE

Jedan od najstrašnijih zločina počinjen je dva dana pred oslobođenje grada u ulici Nikole Demonje u Borovom Naselju. Tada je u Borovom Naselju, na teritoriji pod kontrolom hrvatskih snaga, ubijeno petnaest srpskih civila, među kojima je bilo i četvoro dece. Ubijene su cele porodice Čečavac i Pavlović. U svojoj kući su ubijeni Miroslav Čečevac, njegova supruga Slađana i  njihov sin Goran, star nepune dve godine. Zajedno sa njima su ubijeni i Ana Novaković (41), Ilinka Milošević (32) i njen sin Branimir, star deset godina koji su se tu privremeno sakrili. Samo dve kuće dalje, istovremeno je ubijena  četvoročlana porodica Pavlović i još četvoro srpskih civila, njihovih rođaka.

Najviše informacija o ovom  zločinu objavljeno je u knjizi "Genocid nad Srbima 1941-1945 i 1991-1992" čiji su autori dr Smilja Avramov, Bojana Isaković i dr Milorad Ekmečić.

U toj knjizi navodi se kako su se u podrumu kuće Miloša Novakovića (br. 74) skrivali članovi porodica koje su bile u međusobnom srodstvu: Pavlović, Pavić, Trajković, Tošković i Travaš. Sve žrtve su pobijene u dvorištu, pošto su prethodno izvedene iz podruma izuzev starice Save Pavić koja je likvidirana u podrumu i Toše Toškovića koji je ubijen na njivi iza kuće. U knjizi se navodi kako je zločin uspela da preživi samo Milica Trajković koja je tom prilikom ranjena i ona je bila jedini svedok tog masakra. Njoj su tog dana ubijeni suprug, ujna, brat od ujaka, rođaci, komšije i prijatelji...

Autori knjige navode kako se sa ulaza u zatvoreni podrum začuo glas nepoznatog čoveka koji je upitao da li ima nekoga u podrumu. Odgovoreno mu je da su tu samo civili nakon čega je zločinac provalio unutra psovajući svima majku četničku, navodi se u knjizi. Zločinac ili više njih naredio je civilima da odmah napuste podrum. Jedan za drugim, preplašeni civili izlazili su iz podruma. Pretposlednja je bila Sava Pavić, starica od 62 godine koja je rekla: "Sad ću ja dijete, sad ću". U tom momentu zlikovac je potegao obarač i usmrtio nesrećnu staricu a tom prilikom je ranio i Milicu koja je bila odmah pored, skrivena u mraku. Kako je pala, Milica je  odmah povukla debeo jorgan preko sebe i ostala skrivena. Zločinac je najverovatnije nije primetio te je Milica samo pukom srećom ostala živa. 

Nakon ubistva Savke Pavić (62), u dvorištu porodične kuće Novaković mučki su pobijeni:

• Radoslav Pavić (25) - sin ubijene Savke
• Velimir Trajković  - suprug preživele Milice
• Nada Pavlović (41)
• Zorica Pavlović (15) - Nadina ćerka
• Zoran Pavlović (17) - Nadin sin
• Milojka Pavlović (67) - Nadina majka
• Tošo Tošković (41) - Nadin nevenčani suprug
• Milan Travaš (47) - komšija porodice Pavlović

U knjizi "Genocid nad Srbima 1941-1945 i 1991/1992" navodi se "kako je Zoran Pavlović (17) ubijen udarcima sekirom po glavi dok je Zorici (15) glava bila razbijena tupom stranom sekire a usta puna stakla". I za Milojku i Nadu autori knjige navode kako su usmrćene sekirom.  

Milica Trajković je u podrumu ostala skrivena tri dana sve dok pripadnici JNA nisu ušli u Vukovar i izveli je pruživši joj prvu pomoć. U podrum je tada zajedno sa vojnicima JNA ušao i Miroslav Pavić, sin ubijene Savke i brat od ujaka ranjene Milice, koji je izneo svoju mrtvu majku iz podruma, navodi se u knjizi. 

Brojni tv reporteri i novinari zabeležili su kamerama izvlačenje leševa ovih nesrećnih civila iz podruma i porodičnih kuća. 

- Upravo sam ja obeležio svako telo i odradio svoj posao tamo profesionalno, i time omogućio da se zločini procesuiraju. Međutim, prećutkuju se zločini nad Srbima, na primer, nad celom porodicom i desetak srpskih civila u Ulici Nikole Demonje. Bilo je indicija koje su govorile o ratnom zločinu. Mi smo imali samo svedoke Srbe koji su ostali u Vukovaru i koji su mogli da govore o tim žrtvama. Kao što je recimo bilo ono obdanište za koje se tvrdilo da ima 40-oro dece, što nije bilo tačno. Ali, smo ipak registrovali da je tu bilo ubijanja nekih ljudi – kao što su Lukić, Vezmar, Uroš Udovičić, koje je pobila grupa Martina Sabljića, Ćibarića, Šipoša i ostalih. Osim toga, potvrđeno je i postojanje ubijenih Srba u ulici Nikole Demonje 72, odnosno 74, gde je bila ubijena cela porodica Ćećevac – znači onaj mali, otac i majka. Veliki broj tela nađen je oko bolnice i oko lučke kapetanije.. - istakao je Zoran Stanković, istaknuti srpski patolog, profesor i doktor medicinskih nauka, sanitetski general-major u penziji, aktuelni predsednik koordinacionog centra za jug Srbije. Istaknuti patolog Zoran Stanković je prilikom gostovanja u  emisiji "Istorija Srbije iz prvog ugla" o tom slučaju izjavio sledeće:

- Mi smo u Vukovaru pronašli tela petoro dece. Naš dogovor je bio da tu decu sklonimo s obzirom da smo u jednom trenutku u ciglani u Vukovaru imali preko hiljadu leševa...imali su napade uličnih pasa lutalica koji su skrnavili i pokušavali da skrnave te leševe. Mi smo odlučili da to petoro dece stavimo u poseban šator. Za mene je bilo neshvatljivo da je nečije dete mrtvo, a da njega nema, niti se interesuje za tu decu. Zato smo mi u sredstvima javnog informisanja govorili o malom Čečavcu, o malom Branimiru Miloševiću koji su bili među tom decom.... Međutim, niko se nije javljao. Ono što mi nije nijednog trenutka palo na pamet kao čoveku koji vrši identifikaciju leševa i obradu tih podataka je da su njihovi roditelji mrtvi i ja sam tek kasnije video da su roditelji malog Čečavca mrtvi, da je majka malog Branimira mrtva i oni su bili u neposrednoj blizini. Mi smo tu decu stavili u taj šator, i svako veče kad smo odlazili smo ih pokrivali tim čaršavima u nadi da će neko doći i preuzeti njihova tela. Svo vreme dok smo mi to radili iščekivali smo pojavu njihovih roditelja  i najbližih ali oni nisu došli i mi smo njih sahranili na bugarskom groblju. 

Stanković je dodao kako se italijanska novinarka Milena Garbaneli zatekla kada su izvlačili telo malog Gorana Čečavca i ostalih civila iz podruma njihove porodične kuće. Novinarka Milena je to videla i odmah se obratila medijima rečima: U ime boga, je li ? Gde su sada međunarodne organizacije? Gde je Amnesty international ? Gde je Vatikan? Tu su samo zaklani civili, ima i dece...nigde ni pasa, nema nikoga..na mom jezuki bih rekla jednostavno šokirana sam, na kraju smo 20. veka a vraćamo se ovakvim delima vekovima unazad.

IZVOĐENI IZ SKLONIŠTA I KUĆA PA STRELJANI

Iz skloništa gde se skrivao, početkom novembra nasilno je izveden civil Simo Sireta koji je nakon strahovitog mučenja ubijen. Njegovo beživotno telo sa brojnim povredama i tragovima mučenja, pronađeno je nekoliko dana kasnije. Strašnu sudbinu doživela je Darinka Grujić, rođ. Bandić, rođena 1941. godine. Darinka je bila aktivistkinja Crvenog krsta, a pre rata radila je u Borovu kao referent u službi Planiranja. U drugoj polovini oktobra 1991. godine, Darinka Grujić je bila smenjena sa mesta predsednika CK Borova naselja, zbog svoje srpske nacionalnosti. Na dan 25.10.1991. godine je uhapšena od strane hrvatske vojske i policije nakon čega je odvedena u sklonište Borovo komerca. 

Ona je u hrvatskim kazamatima svakodnevno zlostavljana, mučena, maltretirana i ponižavana a nakon razdvajanja od drugih zatvorenika gubi joj se svaki trag, te se opravdano sumnja da je ubijena. 

- Kada je počeo rat Dara nije htela napustiti grad govoreći da ne može ostaviti nemoćne ljude i decu. Optužena je da ima radio-stanicu i odvedena u Borovo komerc gde je svake noći saslušavana. Iz Borovo komerca je odvedena prvo na Borovsku cestu, a zatim na Trpinjsku cestu kod tadašnjeg zapovednika tog dela grada odakle su je dvojica odvezla automobilom. Kada ih je sutradan jedan čovek pitao šta je sa Darom, pokazali su mu rukama da je otišla u nebo. Znam imena i prezimena dvojice koji su je odvezli i ubili, ali neću da ih spominjem javno. Neka to nose na svojoj duši, ispričao je pre nekoliko godina Miloš Grujić koji je istražujući saznao sve detalje tog kobnog dana, ali mu to nije pomoglo da pronađe grobno mesto ubijene supruge.

U svojoj porodičnoj kući likvidirani su i civili Milena Inić, Ratko Inić, i sin Marko, koji je bio dijabetičar i duševni bolesnik.

STRELJANJA NA ŽELEZNIČKOJ STANICI

Večernje Novosti su 1991. preneli i potresnu ispovest osamdesetogodišnje Srpkinje Milke Dubajić iz Vukovara, koja je nakon oslobođenja bila u prihvatnom centru u Šidu: - Njima je bilo ubiti Srbina kao komarca. Čim vide nekog otvara se paljba od više ustaša koje na taj način iskaljuju svoj bes i odanost vrhovništvu. Mogli smo to samo da gledamo i čekamo kada ćemo mi doći na red. O nekakvoj pomoći ili sahranjivanju nesretnog čoveka nije moglo biti ni govora, jer odmah ode tvoja glava. Pune su nam bašte leševa u raspadanju. - ispričala je tada starica koja je čitav rat provela u Vukovaru, u delu grada pod kontrolom hrvatske vojske i čija ispovest jasno svedoči o patnjama srpskog naroda.

Bivši jugoslovenski odbojkaški reprezentativac Živojin Vračarić ostao je tokom rata bez majke Milice koju su u novembru 1991. streljali hrvatski vojnici, dok je otac pukom srećom preživeo. Njegovi roditelji su ostali u Borovu naselju gde su i živeli u Bosutskoj ulici. Sa njima se Živojin više puta čuo telefonom iz Beograda i predlagao im da i oni napuste Borovo naselje i sklone se u Trpinju ili u Borovo, samo da odu iz tog grotla.

- Otac to nije prihvatio. Mama je bila bolešljiva pa se plašio kako će do lekova, šta će sa penzijom, tipično razmišljanje starijih ljudi i tako su ostali tamo. Ostali su sa svojim komšijama sa kojima su se družili - ispričao je Živojin za medije. 

Vračarići su 15. novembra 1991. otišli u zgradu Borovo Komerca gde su pronašli sklonište i tu su prvu noć proveli mirno. Niko ih nije dirao, a sutradan su ih legitimisali i njih i komšije sa kojima su došli.  Vračariće su odveli u trpezariju u kojoj ih je dočekao jedan čovek u civilu naoružan pištoljem, a drugi je bio u uniformi i naoružan kalašnjikovom. - Isprave je od njih tražio Martin Sabljić koji je među dokumentima koje je uzeo od oca našao i slike mene i sestre. Pretres su izvršili Nikola Čibarić i Ivan Bartol. Pomenuti Čibarić strpao ih je u nekakav automobil i naredio vozaču da ih vozi do železničke stanice u Borovu naselju. Stali su na glavnoj ulici naspram železničke stanice (tada se ta ulica zvala Karla Marksa, a danas ulica Blage Zadre op.a.). Mama je htela da ponese ćebe, a on im je odgovorio da tamo gde idu da im deka neće trebati. Znači sve je to smišljeno rađeno. Tako da su ih provezli do staze za železničku stanicu, pa su pešice prošli preko pruge pored nadvožnjaka za pešake sve do autobusne stanice koja se nalazila ispred željezničke. Mama ga je pitala kud ih vodi, a on ju je ućutkivao. Onda je tata pitao misli li on to njih da ubije, a ovaj je počeo da viče i njega je ućutkivao, zatim se vratio dva koraka unazad. Tata je čuo kako repetira i okrenuo se. Tada je začuo rafal. Jedan metak mu je prošao ispod vilice i izašao na desno oko. Mama je na mestu ostala mrtva. Ovaj je mislio da ih je pobio i otišao je, ali tata je došao sebi. Dragoljub je odmah ustanovio da je njegova supruga mrtva. Krenuo je prema njihovoj kući i onda je naišao na jugoslovensku vojsku koja ga je prebacila u somborsku bolnicu. - ispričao je Živojin medijima.

Ana Lukić Maljevac, inače Hrvatica po nacionalnosti, žrtva je višestrukog silovanja i zlostavljanja od strane pripadnika hrvatske vojske. Jedina njena krivica je bila to što se udala za Srbina.  Nju su zajedno sa Vidom Jakovljević, izveli iz skloništa “Nova obućara” i streljali pripadnici ZNG. Suprug Bogdan Lukić je zbog sve napetijih odnosa u Vukovaru, odlučio da se privremeno sa sinovima skloni u Suboticu dok je Ana odlučila da ostane u svom rodnom gradu i pazi na imanje dok se stvari ne smire. Verovala je da joj niko neće nauditi obzirom da je hrvatske nacinalnosti. Poslednji put je sa Bogdanom razgovarala telefonom početkom septembra 1991. godine. Rekla mu je da ne dolazi jer će i ona kada bude primetila da je kritično otići iz Vukovara. Međutim, izlazak iz Vukovara je u to vreme već bio nemoguć.

– Jednog dana su u kuću banuli nekakvi dobrovoljci iz Đakova. Odnosili su iz kuće stvari koje su im se sviđale. Ana je bila u podrumu. Nije smela da im se javi. Jedan od njih je kasnije ponovo došao i zatekao je u kući. Silovao ju je. Te noći Ana je pobegla u sklonište Borovo komerca. Devet dana niko je nije dirao. Bilo je to sredinom novembra. JNA je stezala obruč oko grada ali Ana ih nije dočekala živa - ispričao je Bogdan. 

- Moja supruga je zajedno sa još nekoliko ljudi streljana na železničkoj stanici u Borovu naselju, a egzekutor je bio Nikola Čibarić. To streljanje je preživeo Dragoljub Vračarić koji je takođe bio svedok na beogradskom suđenju. Suprugu sam nakon rata svuda tražio. Ali eto, kasnije sam saznao da je ubijena tu na železničkoj stanici. Kada je bilo suđenje pokazali su mi nekakve fotografije i tako sam saznao da je sahranjena u Vukovaru na groblju kao N.N. lice. 

U martu 1992. sam je preneo u grobnicu. Na suđenju sam ispričao priču koju sam čuo od Olgice Gedošević i od, sada već pokojnog, Dragoljuba Vračarića koji je to streljanje preživeo. Pitao sam Čibarića zašto je ubio moju suprugu. Kada ga je sudija pozvao da odgovori Čibarić je došao pred mene i pokazao Sabljića rekavši da mu je on naredio i da on nije ubio moju suprugu da bi ovaj ubio njega. Rekao je; „Časna reč, da sam znao da je ona vaša žena ja je ne bih ubio. Sad mi je žao.“ Trojica su tada dobili smrtne kazne, a njih par i po petnaest godina zatvora. Kada je predsednik vlade SRJ postao Milan Panić oni su razmenjeni u Nemetinu, u leto 1992. godine – napominje Lukić. Zajedno sa Anom Lukić, streljana je i Vida Jakovljević, penzionerka od šezdeset godina, čijeg su supruga Tomislava (63), inače invalid, hrvatski vojnici nasilno odveli dva dana ranije pa svirepo ubili.  

U knjizi "Genocid nad Srbima 1941-1945 i 1991-1992" čiji su autori dr Smilja Avramov, Bojana Isaković i dr Milorad Ekmečić navodi se kako su u Kozarčkoj ulici tokom grupne likvidacije srpskih civila ubijeni supružnici Milosav (77) i Ilinka Bulajić (66). U Kozaračkoj ulici 16. novembra 1991. svirepo su ubijeni i Srbin Ilija Vuković i njega supruga Eugenija, inače Rusinka po nacionalnosti.

Na području Vukovaru u novembru 1991. takođe su ubijeni / smrtno stradali i civili Ljubomir Bolić, Predrag Ćirić, Tihomir Kovačević, Milorad Đukić, Nikola i Danica Manojlović, Milica Milovanković, Jovan Pantić, Ranko Stanković, Đorđe Stevanović, Jovan Živković, Nedeljko Žunić, Slobodanka Hancko, Ivan Jagić, Ljubomir Marković, Jovan Kovač, Jovan Pantić, Nikola Čančarević....

Korišćeni izvori: dr Smilja Avramov, Bojana Isaković i dr Milorad Ekmečić: "Genocid nad Srbima 1941-1945 i 1991-1992"

Večernje Novosti (1991)