Pre 29 godina u Vukovaru je počinjen jedan strašan, nekažnjen i mahom zaboravljen zločin nad srpskim stanovništvom. Ovaj zločin potresao je čitavu regiju a potresne scene iz podruma i dvorišta strave obišle su čitav svet. O tome su javili brojni svetski mediji.
 |
| GORE DESNO: Ilinka Milošević sa sinom Branimirom i Sava Pavić; DOLE LEVO: Radisav Pavić i telo Gorana Čečavca (foto: "Genocid nad Srbima 1941-1945 i 1991-1992") |
Tog 16. novembra 1991. u Ulici Nikole Demonje u Borovom Naselju, na teritoriji pod kontrolom hrvatskih snaga, ubijeno je petnaest civila srpske nacionalnosti. Da ne bude zabune, istog dana na različitim lokacijama Vukovara vršene su likvidacije zarobljenih srpskih civila te je broj smrtno stradalih Srba tog datuma zapravo mnogo veći. Međutim, samo u ovoj ulici, u dve kuće pod brojevima 72. i 74. okrutno je ugašeno petnaest života. Učinjeno je to svega dva dana pred ulazak pripadnika JNA u Vukovar. Brojni mediji iz Beograda i Novog Sada po oslobođenju grada, informisali su javnost o zločinu koji su počinili hrvatski vojnici - pripadnici Zbora Narodne Garde. Motivi za stravičan zločin su najverovatnije (kako i obično) bili etnička nacionalnost žrtava, gnev zbog gubitaka na vojnom polju, činjenica da su se neki članovi porodica ubijenih borili na strani JNA, lažne optužbe za "petokolonaštvo i radio stanice" ....
Sve u svemu, zločin je do danas ostao nekažnjen ali i potpuno zaboravljen. O žrtvama se u javnosti uopšte ne govori. Najviše informacija o ovom zločinu objavljeno je u knjizi "Genocid nad Srbima 1941-1945 i 1991-1992" čiji su autori dr Smilja Avramov, Bojana Isaković i dr Milorad Ekmečić.
U toj knjizi navodi se kako su se u podrumu kuće Miloša Novakovića (br. 74) skrivali članovi porodica koje su bile u međusobnom srodstvu: Pavlović, Pavić, Trajković, Tošković i Travaš. Sve žrtve su pobijene u dvorištu, pošto su prethodno izvedene iz podruma izuzev starice Save Pavić koja je likvidirana u podrumu i Toše Toškovića koji je ubijen na njivi iza kuće. U knjizi se navodi kako je zločin uspela da preživi samo Milica Trajković koja je tom prilikom ranjena i ona je bila jedini svedok tog masakra. Njoj su tog dana ubijeni suprug, ujna, brat od ujaka, rođaci, komšije i prijatelji...
Autori knjige navode kako se sa ulaza u zatvoreni podrum začuo glas nepoznatog čoveka koji je upitao da li ima nekoga u podrumu. Odgovoreno mu je da su tu samo civili nakon čega je zločinac provalio unutra psovajući svima majku četničku, navodi se u knjizi. Zločinac ili više njih naredio je civilima da odmah napuste podrum. Jedan za drugim, preplašeni civili izlazili su iz podruma. Pretposlednja je bila Sava Pavić, starica od 62 godine koja je rekla: "Sad ću ja dijete, sad ću". U tom momentu zlikovac je potegao obarač i usmrtio nesrećnu staricu a tom prilikom je ranio i Milicu koja je bila odmah pored, skrivena u mraku. Kako je pala, Milica je odmah povukla debeo jorgan preko sebe i ostala skrivena. Zločinac je najverovatnije nije primetio te je Milica samo pukom srećom ostala živa.
Nakon ubistva Savke Pavić (62), u dvorištu porodične kuće Novaković mučki su pobijeni:
- Radoslav Pavić (25) - sin ubijene Savke
- Velimir Trajković - suprug preživele Milice
- Nada Pavlović (41)
- Zorica Pavlović (15) - Nadina ćerka
- Zoran Pavlović (17) - Nadin sin
- Milojka Pavlović (67) - Nadina majka
- Tošo Tošković (41) - Nadin nevenčani suprug
- Milan Travaš (47) - komšija porodice Pavlović
U knjizi "Genocid nad Srbima 1941-1945 i 1991/1992" navodi se "kako je Zoran Pavlović (17) ubijen udarcima sekirom po glavi dok je Zorici (15) glava bila razbijena tupom stranom sekire a usta puna stakla". I za Milojku i Nadu autori knjige navode kako su usmrćene sekirom.
Milica Trajković je u podrumu ostala skrivena tri dana sve dok pripadnici JNA nisu ušli u Vukovar i izveli je pruživši joj prvu pomoć. U podrum je tada zajedno sa vojnicima JNA ušao i Miroslav Pavić, sin ubijene Savke i brat od ujaka ranjene Milice, koji je izneo svoju mrtvu majku iz podruma, navodi se u knjizi.
U SUSEDNOJ KUĆI TAKOĐE MASAKR
Istog dana, isti počinioci upali su i u susednu kuću u Ulici Nikole Demonje br. 72 prilikom čega su poubijali sve koje su zatekli.
U svojoj kući su ubijeni Miroslav Čečevac (25), njegova supruga Slađana (20) i njihov sin Goran, koji je imao nepune dve godine. Zajedno sa njima su ubijeni i Ana Novaković (41), Ilinka Milošević (32) i njen sin Branimir, star jedanaest godina koji su se tu privremeno sakrili.
Brojni tv reporteri i novinari zabeležili su kamerama izvlačenje tela ovih nedužnih civila iz podruma i porodičnih kuća.
- Upravo sam ja obeležio svako telo i odradio svoj posao tamo profesionalno, i time omogućio da se zločini procesuiraju. Međutim, prećutkuju se zločini nad Srbima, na primer, nad celom porodicom i desetak srpskih civila u Ulici Nikole Demonje. Bilo je indicija koje su govorile o ratnom zločinu. Mi smo imali samo svedoke Srbe koji su ostali u Vukovaru i koji su mogli da govore o tim žrtvama. Kao što je recimo bilo ono obdanište za koje se tvrdilo da ima 40-oro dece, što nije bilo tačno. Ali, smo ipak registrovali da je tu u vrtiću bilo ubijanja nekih ljudi – kao što su Lukić, Vezmar, Uroš Udovičić, koje je pobila grupa Martina Sabljića, Ćibarića, Šipoša i ostalih. Osim toga, potvrđeno je i postojanje ubijenih Srba u ulici Nikole Demonje 72, odnosno 74, gde je bila ubijena cela porodica Ćećevac – znači onaj mali, otac i majka. Veliki broj tela nađen je oko bolnice i oko lučke kapetanije.. - istakao je Zoran Stanković, istaknuti srpski patolog, profesor i doktor medicinskih nauka, sanitetski general-major u penziji i aktuelni predsednik koordinacionog centra za jug Srbije. Stanković je prilikom gostovanja u emisiji "Istorija Srbije iz prvog ugla" o tom slučaju izjavio sledeće:
- Upravo sam ja obeležio svako telo i odradio svoj posao tamo profesionalno, i time omogućio da se zločini procesuiraju. Međutim, prećutkuju se zločini nad Srbima, na primer, nad celom porodicom i desetak srpskih civila u Ulici Nikole Demonje. Bilo je indicija koje su govorile o ratnom zločinu. Mi smo imali samo svedoke Srbe koji su ostali u Vukovaru i koji su mogli da govore o tim žrtvama. Kao što je recimo bilo ono obdanište za koje se tvrdilo da ima 40-oro dece, što nije bilo tačno. Ali, smo ipak registrovali da je tu u vrtiću bilo ubijanja nekih ljudi – kao što su Lukić, Vezmar, Uroš Udovičić, koje je pobila grupa Martina Sabljića, Ćibarića, Šipoša i ostalih. Osim toga, potvrđeno je i postojanje ubijenih Srba u ulici Nikole Demonje 72, odnosno 74, gde je bila ubijena cela porodica Ćećevac – znači onaj mali, otac i majka. Veliki broj tela nađen je oko bolnice i oko lučke kapetanije.. - istakao je Zoran Stanković, istaknuti srpski patolog, profesor i doktor medicinskih nauka, sanitetski general-major u penziji i aktuelni predsednik koordinacionog centra za jug Srbije. Stanković je prilikom gostovanja u emisiji "Istorija Srbije iz prvog ugla" o tom slučaju izjavio sledeće:
- Mi smo u Vukovaru pronašli tela petoro dece. Naš dogovor je bio da tu decu sklonimo s obzirom da smo u jednom trenutku u ciglani u Vukovaru imali preko hiljadu leševa...imali su napade uličnih pasa lutalica koji su skrnavili i pokušavali da skrnave te leševe. Mi smo odlučili da to petoro dece stavimo u poseban šator. Za mene je bilo neshvatljivo da je nečije dete mrtvo, a da njega nema, niti se interesuje za tu decu. Zato smo mi u sredstvima javnog informisanja govorili o malom Čečavcu, o malom Branimiru Miloševiću (...) koji su bili među tom decom.. Međutim, niko se nije javljao. Ono što mi nije nijednog trenutka palo na pamet kao čoveku koji vrši identifikaciju leševa i obradu tih podataka je da su njihovi roditelji mrtvi i ja sam tek kasnije video da su roditelji malog Čečavca mrtvi, da je majka malog Branimira mrtva i oni su bili u neposrednoj blizini. Mi smo tu decu stavili u taj šator, i svako veče kad smo odlazili smo ih pokrivali tim čaršavima u nadi da će neko doći i preuzeti njihova tela. Svo vreme dok smo mi to radili iščekivali smo pojavu njihovih roditelja i najbližih ali oni nisu došli i mi smo njih sahranili na bugarskom groblju.
Stanković je u filmu "Vukovar - poslednji rez" dodao kako se italijanska novinarka Milena Garbaneli zatekla u trenutku kada su izvlačili telo malog Gorana Čečavca i ostalih civila iz podruma njihove porodične kuće. Novinarka Milena je to videla i odmah se obratila medijima rečima: - U ime boga, je li ? Gde su sada međunarodne organizacije? Gde je Amnesty international ? Gde je Vatikan? Tu su samo zaklani civili, ima i dece...nigde ni pasa, nema nikoga..na mom jezuki bih rekla jednostavno šokirana sam, na kraju smo 20. veka a vraćamo se ovakvim delima vekovima unazad.
U tom periodu hrvatski vojnici su na više lokacija likvidirali veliki broj srpskih civila, a najmanje petnaest je u oktobru i novembru 1991. streljano u vrtiću u Borovu Naselju. Na železničkoj stanici u Vukovaru, neposredno pred oslobođenje grada, hrvatski vojnici su streljali Anu Lukić (Hrvaticu udatu za Srbina), Milicu Vračarić (67) i Vidu Jakovljević (67) čijeg supruga Tomislava (63) su "bojovnici" svirepo ubili dva dana ranije. Sa Milicom Vračarić je rafalima pokošen i njen suprug Dragoljub koji je samo igrom slučaja uspeo da preživi.
Večernje Novosti su 1991. preneli i potresnu ispovest osamdesetogodišnje Srpkinje Milke Dubajić iz Vukovara, koja je nakon oslobođenja bila u prihvatnom centru u Šidu: - Njima je bilo ubiti Srbina kao komarca. Čim vide nekog otvara se paljba od više ustaša koje na taj način iskaljuju svoj bes i odanost vrhovništvu. Mogli smo to samo da gledamo i čekamo kada ćemo mi doći na red. O nekakvoj pomoći ili sahranjivanju nesretnog čoveka nije moglo biti ni govora, jer odmah ode tvoja glava. Pune su nam bašte leševa u raspadanju. - ispričala je tada starica medijima.
Korišićeni izvori i fotografije:
dr Smilja Avramov, dr Milorad Ekmečić, Bojana Isaković : "Genocid nad Srbima 1941-1945, 1991/1992"
Večernje Novosti (1991)
Youtube: Emisija "Istorija Srbije iz prvog ugla"
Коментари
Постави коментар