RAVNI KOTARI: SEĆANJE NA SNJEŽANU (12) I NEVENKU CRNOBRNJU

Snježana Crnobrnja rođena je 04.10.1981 u selu Donja Jagodnja u Ravnim Kotarima, gde je živela u toplom porodičnom domu sa ocem Miletom i majkom Nevenkom. Crnobrnje su bila ugledna i poštena familija, čuvena po čitavoj Dalmaciji. Nevenka, rodom iz Bukovića udala se za Mileta i započela srećan život u Jagodnji. Bila je zaposlena u Jugoplastici u Benkovcu. Oboje su vredno radili za dobrobit svoje porodice. Imali su mnogobrojne planove i snove koje je prekinuo zlokobni rat. Niko nije očekivao da će svakodnevica ispunjena osmehom, porodičnom ljubavlju i slogom, zajedničkim šetnjama uskoro biti zamenjena fijucima granata, skrivanjem po mračnim i vlažnim skloništima, konstantnim strahom i neizvesnošću. 

Razaranje, smrt i ratna tama stigli su i u Ravne Kotare. U leto 1991. započinju prva ubistva Srba, nasilni progoni, prisilni nestanci i otmice, formiraju se prvi logori za Srbe, uništava se i pljačka sva mukom stečena imovina, miniraju se pravoslavne crkve...Srbi postaju stranci u sopstvenoj državi! Život u Zadru postaje nesiguran te hiljade ljudi biva prinuđeno da napusti svoje domove i preseli se u susedna srpska sela. Vesti o napadima na Srbe, o mučkim ubistvima i likvidacijama postala su svakodnevnost. Sve to dodatno pojačava strah i uznemirenost! Ipak, Mile i Nevenka pokušavaju da ostanu pribrani i svoje mezimice sakriju tu gorku, užasnu realnost sve sa ciljem da njeno detinjstvo učine podnošljivim u takvih preteškim okolnostima. Verovala je Nevenka da će se političke strasti brzo smiriti i da će narod ponovo živeti kao nekada. Zato i nisu želeli da napuštaju svoje ognjište čak ni u najtežim danima rata.

A onda je stigla genocidna akcija "Maslenica" koju je sproveo državni vrh Republike Hrvatske sa genocidnim ciljem da se istrebi sve srpsko kako bi se stvorili uslovi za uspostavu neke nove NDH. Tokom te zločinačke akcije ubijeno je 348 Srba - civila i zarobljenih boraca, među kojima veliki broj žena i dece. U ovom etničkom čišćenju su stradala sledeća srpska sela: Islam Grčki, Kašić, Smoković, Gornja i Donja Jagodnja i nacionalno mešovita sela: Murvica, Crno, Zemunik, Poljica, Islam Latinski,. Srbi iz tih spomenutih sela su prognani, mučeni, klani ili odvedeni u hrvatske logore (splitska Lora, šibenske Kuline i dr.) odakle se malo ko vratio živ.

Cilj je bio pobiti i proterati svo srpsko stanovništvo, popaliti kuće i zgrade kako se izbegli Srbi ne bi mogli vratiti, a crkve i kulturne spomenike do temelja porušiti da bi se prikrio svaki trag da su u Ravnim Kotarima nekad živeli Srbi. Ovaj genocid nastavljen je do kraja 1995. a teror nije prestao do danas. 

Tog 13. decembra 1993. hrvatski vojnici su na svirep i okrutan način ubili Srpkinju Nevenku Crnobrnju (33) i njenu maloletnu ćerku Snježanu koja je imala samo 12 godina. Ubijene su na mučki način na svom kućnom pragu samo zato što su bile srpske nacionalnosti i zato što su ispovedale pravoslavnu veru. To im je bila sva krivica!

Da stvar bude još tužnija, majka i ćerka su ubijene na spavanju! 

Ljudi jesu živeli u neizvesnosti i bili su upoznati sa svim zločinima koje je počinila hrvatska vojska od 1991. ali nisu verovali da se njima nešto slično može desiti. Obavljali su svakodnevne kućne poslove, vredno radili ne bili makar na trenutak sklonili misli od užasa koje je rat donosio. Kao i svako dete i Snježana je volela da se igra, druži i da se zabavlja. Bila je učenica osnovne škole, revnosan i vredan đak. Izuzetno talentovana i pametna devojčica, omiljena u kraju. Nesvesna zla koje se sprema, uživala je u zimskim čarolijama i sa nestrpljenjem čekala Novu Godinu i božićne praznike. Nažalost, nikada ih nije dočekala...

Zveri u ljudskom obliku, izvršili su napad na ovo malo selo i počinili krvavi pir. Napali su selo u kojem nije bilo nikakvih ratnih dejstava, ubijali su civile - od dece, do starih i nemoćnih. Znali su zlikovci da u Jagodnji ima samo civila, zato su i izvršili napad. Kome je bila kriva jedna devojčica od dvanaest godina?! Nenaoružana, nemoćna, vesela i nasmejana...kome je bila kriva učenica, jedno dete željno igre i zabave koje je od sveg naoružanja imalo samo lutke, školske sveske i olovke?!

Zločinci su ipak odlučili da se ne vode moralnim principima već  naredbama svojih generala. Zasuli su granatama, snajperima srpske zaseoke, upadali su u kući i činili zverstva. Tog hladnog, decembarskog dana počinjen je neoprostiv zločin. Pucajući u devojčicu, hrvatski vojnici su pucali u moral, ljudskost, civilizaciju...isplivala je na površinu vekovima skrivana i duboko ukorenjena mržnja prema svemu srpskom. Svi snovi, sve želje i maštanja male Snježane nestale su u samo jednom trenu a porodici je ostala samo neprebolna tuga i večna crnina. Umesto školskog, za Snježanu je te 1993. zazvonilo crkveno zvono. Nikada se nije vratila u školsku klupu! 

Dok su hrvatska deca slobodno šetala parkovima po Zagrebu, Samoboru, Rovinju, Zadru, Puli..dok su ispijala koktele u kafićima, dok su uživala u diskotekama, zajedničkim veseljima i okupljanjima, srpska deca Ravnih Kotara su ubijana na najstrašnije načine. Lovili su ih zlikovci snajperima, ubijali su ih na spavanju, pucali u njih, tako mlade i nedužne samo jer pripadaju drugoj veri i naciji. I dok su zagrebačke televizije tog decembra 1993. izveštavale o tome kako mladi Hrvati skijaju i uživaju u zimskim destinacijama, dotle su neka druga deca po dubokom snegu bežala u nepoznato, pokušavajući stazama egzodusa da sačuvaju žive glave..dotle su majke sahranjivale svoju decu, plakale i jaukale...desetine hiljada ljudi je te zime prognano iz svojih domova. Uzimali su samo najosnovnije stvari, ostavljajući za sobom svoja ognjišta, tople domove, fotografije i najlepše uspomene znajući da se možda više nikada neće tamo vratiti.

U učestalim napadima hrvatske vojske na Jagodnju ubijeni su takođe i Vladimir Marčić (62), Olga Miljević (68), Božidar Žarković (54), Milovan Žarković (45), Nevenko Žarković (37), Saša Žarković (19)...

Za Snježanu i svu našu nedužnu decu nema mesta u kolektivnom sećanju današnje Hrvatske, o njima se ne piše u školskim udžbenicima, nema ih ni u knjigama o ratu, o njima se ne snimaju dokumentarni filmovi i emisije, u njihovu čast se ne organizuje "kolona sjećanja". Njihova brutalna ubistva danas su tabu tema u Hrvatskoj i o tome se ne govori. Dželati nikada nisu odgovarali za počinjene zločine i danas oni slobodno hodaju pa čak i organizuju svečanosti povodom akcije "Maslenica" ne bi li se još jednom nasmejali u lice svojim žrtvama i narugali pravdi.

Za masovna ubistva civila i dece u Ravnim Kotarima do danas niko nije odgovarao. Za njihova imena i tužne sudbine baš niko u Hrvatskoj, ali ni u Srbiji ne zna. Snježana je u trenutku ubistva imala 12 godina baš koliko i devojčica Aleksandra Zec. Obe su ubijene u majčinom zagrljaju od istih zlikovaca, obe su stradale hladnog decembarskog dana...ali Snježanina okrutna smrt nikada nije dobila ni zrno medijske pažnje. Štaviše, o Snježani Crnobrnji, dvanaestogodišnjoj devojčici iz Donje Jagodnje kod Zadra, nema TV priloga, emisija, pesama, pozorišinih predstava, nema ni fotografija koje bi kružile internetom, nema insistiranja na procesuiranju zločina- O Snježaninom svirepom ubistvu svedoče samo informacije koje je popisao DIC Veritas. Navode se ime, prezime, godine rođenja i smrti, mesto boravka i mesto smrti. I ništa više od toga. I četvrt veka nakon strašnog zločina, stradanje ove nedužne devojčice ostalo je u senci nekih drugih događaja.

Današnja Hrvatska nema apsolutno ništa što bi podsećalo na ubijene građane koji postradaše samo zbog srpskog imena i srpske nacionalnosti. Nema spomenika, komemoracija, izveštavanja. Nemaju vlastodršci sluha čak ni za ubijenu decu. Zadrom, Vukovarom, Zagrebom i čitavom Hrvatskom i danas paradiraju i slobodno šetaju ratni zločinci a vapaji žrtava odavno se ne čuju.