VUKOVAR (1991) : HRVATSKI VOJNICI U OKRILJU NOĆI POBILI PETNAEST SRPSKIH CIVILA, MEĐU KOJIMA I ČETVORO DECE!

GORE DESNO: Ilinka Milošević sa sinom Branimirom i Sava Pavić; DOLE LEVO: Radisav Pavić i telo Gorana Čečavca (foto: "Genocid nad Srbima 1941-1945 i 1991-1992")

U Vukovaru, u ulici Nikole Demonje u okrilju noći s 15. na 16. novembar 1991. hrvatski paravojnici počinili su stravičan zločin kada su poubijali petnaest srpskih civila, među kojima i četvoro dece. Ovi ljudi su trpeli mesecima užasne pritiske i uznemiravanja a pobijeni su samo dva dana pred oslobođenje grada. U toj ulici je bio i štab hrvatske vojske te su pretresi i uznemiravanja bili česta pojava.

Najpre su u svojoj kući br. 72 ubijeni Miroslav Čečevac (25), njegova supruga Slađana (20) i  njihov sin Goran, koji je imao samo godinu ipo dana. Zajedno sa njima su ubijeni i Ana Novaković (41), Ilinka Milošević (32) i njen sin Branimir, star jedanaest godina koji su se tu privremeno sakrili. U decu i civile je pucano iz neposredne blizine. Nažalost, u ovoj kući nije bilo preživelih. Brojni TV reporteri i novinari zabeležili su kamerama izvlačenje tela ovih nedužnih civila iz podruma i porodičnih kuća. U susednoj kući pod brojem 74 ubijeno je devetoro civila koje su mučene i masakrirane a Milica Trajković, iako ranjena, jedina je uspela da preživi masakr. Dve noći i tri dana, Milica je ležala sakrivena u mračnom, vlažnom podrumu čekajući oslobođenje i spas. Tog kobnog dana u Ulici Nikole Demonje br. 74 u Borovom Naselju, na teritoriji pod kontrolom hrvatskih snaga, skrivalo se desetoro rodbinski povezanih civila, članova porodica Pavlović, Trajković, Tošković i Travaš. Svi su sa nestrpljenjem  iščekivali kraj rata i uspostavljanje normalnog života.  Znajući da u kući nisu bezbedni, dane i noći su provodili u podrumu. U tom podrumu bili su Milica Trajković, njen suprug Velimir, njena ujna Savka Pavić (61), Savkin sin Radoslav (25), te rođaci Nada Pavlović (41), njena majka Miholjka (66) i Nadino dvoje dece - petnaestogodišnja Zorica i sedamnaestogodišnji Zoran. Tu su bili i Nadin suprug Teodor Tošo Tošković kao i komšija Milan Travaš. Delili su ovi hrabri ljudi zadnju koru hleba, hranu, vodu, sve namirnice..međusobno su se pomagali i disali kao jedno. Kako bi ko posustao, drugi bi ga tešili i ohrabrivali. Samo dva dana pred ulazak pripadnika JNA u noći 16. novembra 1991. hrvatski vojnici, pripadnici Zbora Narodne Garde, vojnici Marka Filkovića, Mileta Dedakovića Jastreba i drugih hrvatskih komandanata, poklonici ideologije Franje Tuđmana išli su od kuće do kuće i ubijali šta su stigli. Došli su i pred kuće pod brojevima 72. i 74. Razvalili su kapiju i sa vrata počeli da urlaju i viču.

Autori knjige "Genocid nad Srbima 1941-1945 i 1991/1992" navode prema svedočenju jedine preživele kako se sa ulaza u zatvoreni podrum začuo glas najpre začuo glas čoveka koji je upitao da li ima nekoga u podrumu. Odgovoreno mu je da su tu samo civili nakon čega je hrvatski zločinac ili više njih provalio unutra psujući svima majku četničku, navodi se u knjizi. Zločinac je repetirao je pušku i naredio civilima da odmah napuste podrum. Jedan za drugim, preplašeni civili izlazili su iz podruma. Nada je samo grlila svoju decu strepeći za njihov život.

Pretposlednja je bila Sava Pavić, starica od 62 godine koja je rekla: "Sad ću ja dijete, sad ću". U tom momentu zlikovac je potegao obarač i usmrtio nesrećnu staricu a tom prilikom je ranio i Milicu koja je bila odmah pored, skrivena u mraku. Kako je pala, Milica je  odmah povukla debeo jorgan preko sebe i ostala skrivena. Zločinac je najverovatnije nije primetio te je Milica samo pukom srećom ostala živa. Nakon ubistva Savke Pavić (62), u dvorištu porodične kuće Novaković mučki su pobijeni:

• Radoslav Pavić (25) - sin ubijene Savke
• Velimir Trajković  - suprug preživele Milice
• Nada Pavlović (41)
• Zorica Pavlović (15) - Nadina ćerka
• Zoran Pavlović (17) - Nadin sin
• Milojka Pavlović (67) - Nadina majka
• Tošo Tošković (41) - Nadin nevenčani suprug
• Milan Travaš (47) - komšija porodice Pavlović

U knjizi "Genocid nad Srbima 1941-1945 i 1991/1992" navodi se "kako je Zoran Pavlović (17) ubijen udarcima sekirom po glavi dok je Zorici (15) glava bila razbijena tupom stranom sekire a usta puna stakla". Bilo je tragova mučenja, govorili su patolozi. I za Milojku i Nadu autori knjige navode kako su usmrćene tupim predmetom. Nadinog supruga Teodora Tošu Toškovića hrvatski vojnici odveli su iza kuće i tamo ga streljali. Slušajući vrisku i pucnje, Milica nije znala šta se dešava, samo se skrivala i molila Boga da je sačuva u životu. Molila se i za supruga Velimira, ali za njega je nažalost bilo kasno. Njoj su tog dana ubijeni suprug, ujna, brat od ujaka, rođaci, komšije i prijatelji...Tri dana ova hrabra žena, iako ranjena, nije se usuđivala da izađe iz podrumu i prozbori koju reč. Ležala je skrivena u podrumu, ranjena i premorena sa neizmernom tugom posmatrajući nepomično telo svoje ujne Savke. Plakala je tiho, suzdržavajući se da je slučajno zločinci ne čuju. I tako sve do ulaska pripadnika JNA u Vukovar. 

Kada su pripadnici JNA ušli u ovu ulicu zatekli su jezive prizore. Masakrirani leševi, pobijena deca i starci ležali su po dvorištu...krv je bila rasuta svuda...po zidovima kuće bili su i grafiti i ustaška obeležja, koje su zločinci ostavili pre nego što su otišli. I kada su pripadnici JNA bili uvereni da nema nikoga živog, tihi glas začuo se iz podruma. Bila je to Milica. Iako ranjena i premorena, dala je zadnji atom snage i zamolila za pomoć. Pripadnici JNA izveli je iz podruma pruživši joj odmah prvu pomoć. U podrum je tada zajedno sa vojnicima JNA ušao i Miroslav Pavić, sin ubijene Savke i brat od ujaka ranjene Milice, koji je izneo svoju mrtvu majku Savku iz podruma, navodi se u knjizi. 

Brojni mediji iz Beograda i Novog Sada po oslobođenju grada, informisali su javnost o zločinu koji su počinili hrvatski vojnici - pripadnici Zbora Narodne Garde. Motivi za stravičan zločin su najverovatnije (kako i obično) bili etnička nacionalnost žrtava, gnev zbog gubitaka na vojnom polju, činjenica da su se neki članovi porodica ubijenih borili na strani JNA, lažne optužbe za "petokolonaštvo i radio stanice" .... U komentaru koji je ostavila komšinica i poznanica ubijenih, stoji da porodica Pavlović danas više nema živih srodnika, kao i da su se ljudi i novinari koji su se tom prilikom okupili onesvešćivali od jezivih prizora. Obdukciju je radio istaknuti patolog Zoran Stanković koji nas je nažalost nedavno napustio.

– Upravo sam ja obeležio svako telo i odradio svoj posao tamo profesionalno, i time omogućio da se zločini procesuiraju. Međutim, prećutkuju se zločini nad Srbima, na primer, nad celom porodicom i desetak srpskih civila u Ulici Nikole Demonje. Bilo je indicija koje su govorile o ratnom zločinu. Mi smo imali samo svedoke Srbe koji su ostali u Vukovaru i koji su mogli da govore o tim žrtvama. Registrovali smo da je tu bilo ubijanja nekih ljudi – kao što su Lukić, Vezmar, Uroš Udovičić, koje je pobila grupa Martina Sabljića, Ćibarića, Šipoša i ostalih. Osim toga, potvrđeno je i postojanje ubijenih Srba u ulici Nikole Demonje 72, odnosno 74, gde je bila ubijena cela porodica Čečevac – znači onaj mali, otac i majka. Veliki broj tela nađen je oko bolnice i oko lučke kapetanije.. – istakao je Zoran Stanković, istaknuti srpski patolog, profesor i doktor medicinskih nauka, sanitetski general-major u penziji, aktuelni predsednik koordinacionog centra za jug Srbije. 

Istaknuti patolog Zoran Stanković je prilikom gostovanja u  emisiji "Istorija Srbije iz prvog ugla" o tom slučaju izjavio sledeće:

– Mi smo u Vukovaru pronašli tela petoro dece. Naš dogovor je bio da tu decu sklonimo s obzirom da smo u jednom trenutku u ciglani u Vukovaru imali preko hiljadu leševa…imali su napade uličnih pasa lutalica koji su skrnavili i pokušavali da skrnave te leševe. Mi smo odlučili da to petoro dece stavimo u poseban šator. Za mene je bilo neshvatljivo da je nečije dete mrtvo, a da njega nema, niti se interesuje za tu decu. Zato smo mi u sredstvima javnog informisanja govorili o malom Čečavcu, o malom Branimiru Miloševiću koji su bili među tom decom…. Međutim, niko se nije javljao. Ono što mi nije nijednog trenutka palo na pamet kao čoveku koji vrši identifikaciju leševa i obradu tih podataka je da su njihovi roditelji mrtvi i ja sam tek kasnije video da su roditelji malog Čečavca mrtvi, da je majka malog Branimira mrtva i oni su bili u neposrednoj blizini. Mi smo tu decu stavili u taj šator, i svako veče kad smo odlazili smo ih pokrivali tim čaršavima u nadi da će neko doći i preuzeti njihova tela. Svo vreme dok smo mi to radili iščekivali smo pojavu njihovih roditelja  i najbližih ali oni nisu došli i mi smo njih sahranili na bugarskom groblju. Stavili smo tu decu u šator i čekali da se pojave roditelji, a nismo znali da su se i njihova tela nalazila tu negde pored. Gledam ja tela tih dečaka i pitam se kakvi su to roditelji koji su pobegli, a ostavili svoju decu. I onda smo ih sahranili, odvojeno. Veoma težak trenutak je bio kada sam saznao da su roditelji ipak bili tu. Ali, mrtvi... 

Stanković je u filmu "Vukovar - poslednji rez" dodao kako se italijanska novinarka Milena Garbaneli zatekla u trenutku kada su izvlačili telo malog Gorana Čečavca i ostalih civila iz podruma njihove porodične kuće. Novinarka Milena je to videla i odmah se obratila medijima rečima: - U ime boga, je li ? Gde su sada međunarodne organizacije? Gde je Amnesty international ? Gde je Vatikan? Tu su samo zaklani civili, ima i dece...nigde ni pasa, nema nikoga..na mom jezuki bih rekla jednostavno šokirana sam, na kraju smo 20. veka a vraćamo se ovakvim delima vekovima unazad. Šokirana zverstvima hrvatskih vojnika o jezivim scenama nasilja informisala je čitav svet a naročito italijansku javnost. Tih dana, od 16. do 18. novembra 1991. ubijeno je ukupno 45 srpskih civila na području čitavog Vukovara. U istoj noći dok se odvijala agonija porodica Čečavac i Pavlović, u drugom delu Vukovara, hrvatski vojnici su izveli iz skloništa članove srpske porodice Inić - Milenu, Ratka i sina Marka, dečaka od 16 godina, koji je bio dijabetičar i duševni bolesnik. Svi su streljani i mučki ubijeni.

Zbog zločina  nad srpskim civilima u novembru 1991. tačnije zbog toga što su po kućama i skloništima pomenutih naselja zlostavljali i na kraju likvidirali civile srpske nacionalnosti prvostepenim presudama Vojnog suda u Beogradu broj I K-112/92 od 26. juna 1992. i I K-108/92 od 14. jula 1992. godine i drugostepenim Vrhovnog vojnog suda broj II K-259/92 od 29. decembra 1992. i II K- 260/92 od 24. novembra 1993. pravosnažno su osuđeni pripadnici ZNG iz vukovarskih prigradskih naselja Borovo naselje i Borovo Selo: Martin Sablić,  Zoran Šipoš, Nikola Ćibarić, Jure Marušić, Ante Vranjković, Bartol Domazet, Slavko Mađarević, Mirko Filković, Zdenko Štefančić, Mira Dunatov i Damir Sarađen, svi zbog krivičnog dela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva. Međutim, 14. avgusta 1992. tokom razmene u Nemetinu, svi navedeni zločinci su pušteni na slobodu i danas slobodno šetaju, uživaju sva prava i privilegije a mnogi redovno gostuju po hrvatskim televizijama.