VUKOVAR: POZNANICI I RODBINA UBIJENIH SRBA MOLE HRVATE DA OSTAVE SRPSKE ŽRTVE NA MIRU I DA NE ZLOUPOTREBLJAVAJU NJIHOVA IMENA

 

Građani Vukovara srpske nacionalnosti, oni prognani tokom rata ali i oni koji su se vratili a i danas tamo žive, duboko su ogorčeni i šokirani povodom najnovijih poteza hrvatskih vlasti, političara, medija, ljudi iz verskog i društvenog života koji godinama zloupotrebljavaju sudbine ubijenih i koriste ih zarad vlastitih potreba.

Čitava javnost ostala je frapirana kada je u Osijeku pre nekoliko godina osvanuo spomenik sa imena "žrtava velikosrpske agresije" gde su između ostalog uklesana i imena preko stotinu civila srpske i nehrvatske nacionalnosti koji su ubijeni od pripadnika hrvatskih paravojnih formacija. Bez dozvola porodica ubijenih i bez prethodnih konsultacija sa bilo kim iz organizacija i udruženja srpskih žrtava ili srpskih stranaka, vlasti grada Osijeka su cinično na spomenik uklesali imena srpskih civila koje su oni likvidirali. Osim osude od strane pojedinih hrvatskih nevladinih organizacija koje su javno iznele stav da nije korektno da se na spomenik stavljaju imena civila za čiju smrt su pred domaćim sudovima osuđeni pripadnici hrvatskih paravojnih formacija te da se oni predstavljaju kao žrtve "srpske agresije" niko se drugi nije više oglasio. I sve je ostalo na tome. Na tom spomeniku sramote, i danas stoje imena mučki pobijenih srpskih civila.

Videvši da se Srbi ne žale, nešto slično je učinjeno i u Vukovaru. U dvorištu Franjevačkog samostana i župe sv. Filipa i Jakova pored Dunava se tako našlo 2.717 imena i prezimena, koja su ispisana na staklenim pločama postavljenim u dvorištu Franjevačkog samostana i župe sv. Filipa i Jakova pored Dunava. Spomen-obeležje je projekat fra Ivice Jagodića, gvardijana Franjevačkog samostana u Vukovaru, koji je izjavio da se na pločama nalaze imena „onih koji su dali svoje živote za Vukovar” među kojima su: branitelji i civili, muškarci, žene i deca, katolici, pravoslavci, muslimani... i svi na jednom mestu. 

Spomenik je vremenom naišao na osudu budući da su se na njemu našla imena hrvatskih civila i vojnika stradalih van područja Vukovara (u Dalju, Osijeku i drugim krajevima Hrvatske), te srpskih i hrvatskih civila ubijenih od hrvatskih paravojnih formacija, pa čak i pripadnika srpskih formacija - JNA ili TO Vukovar, nažalost, čak i nekih živih osoba.

Stavljanjem osoba srpske nacionalnosti na taj spomenik najverovatnije se želeo postići isti rezultat kao i u slučaju spomenika u Osijeku - da se srpski civili predstave kao žrtve srpske vojske a ne hrvatskih formacija koje su zaista i odgovorne za njihovu smrt. Procenjuje se da se na spomeniku nalazi oko dve stotine imena srpskih, hrvatskih i nehrvatskih civila koji su likvidirani od tamošnjih paravojnih formacija i Zengi. Kakav je cilj podizanja spomen obeležja svedoče i izjave aktuelnog gradonačelnika Ivana Penave i drugih hrvatskih političara koji Srbiju i srpski narod optužuju za zločine u Vukovaru navodeći kako su srpske formacije likvidirale 2717 građana Vukovara. Dakle, na osnovu tih izjava više je nego jasan glavni motiv podizanja ovog spomen obeležja.

Naravno, imena srpskih civila su uneta na spomenik bez konsultacija sa porodicama srpskih žrtava o čemu su i oni javno govorili u više navrata.

Poslednja zloupotreba srpskih žrtava jeste morbidno iživljavanje nad stradanjem srpskih porodica u Ulici Nikole Demonje u Borovom Naselju u noći između 15. i 16. novembra 1991. godine. Te noći hrvatski paravojnici počinili su stravičan zločin kada su poubijali petnaest srpskih civila, među kojima i četvoro dece. Ovi ljudi su trpeli mesecima užasne pritiske i uznemiravanja a pobijeni su samo dva dana pred oslobođenje grada. U toj ulici je bio i štab hrvatske vojske te su pretresi i uznemiravanja bili česta pojava.

Najpre su u svojoj kući br. 72 ubijeni Miroslav Čečevac (25), njegova supruga Slađana (20) i  njihov sin Goran, koji je imao samo godinu ipo dana. Zajedno sa njima su ubijeni i Ana Novaković (41), Ilinka Milošević (32) i njen sin Branimir, star jedanaest godina koji su se tu privremeno sakrili.  Nažalost, u ovoj kući nije bilo preživelih. Brojni TV reporteri i novinari zabeležili su kamerama izvlačenje tela ovih nedužnih civila iz podruma i porodičnih kuća. U susednoj kući pod brojem 74 ubijeno je devetoro civila koje su mučene i masakrirane a Milica Trajković, iako ranjena, jedina je uspela da preživi masakr. Dve noći i tri dana, Milica je ležala sakrivena u mračnom, vlažnom podrumu čekajući oslobođenje i spas. Tog kobnog dana u Ulici Nikole Demonje br. 74 u Borovom Naselju, na teritoriji pod kontrolom hrvatskih snaga, skrivalo se desetoro rodbinski povezanih civila, članova porodica Pavlović, Trajković, Tošković i Travaš. Svi su sa nestrpljenjem  iščekivali kraj rata i uspostavljanje normalnog života. Znajući da u kući nisu bezbedni, dane i noći su provodili u podrumu. U tom podrumu bili su Milica Trajković, njen suprug Velimir, njena ujna Savka Pavić (61), Savkin sin Radoslav (25), te rođaci Nada Pavlović (41), njena majka Miholjka (66) i Nadino dvoje dece - petnaestogodišnja Zorica i sedamnaestogodišnji Zoran. Tu su bili i Nadin suprug Teodor Tošo Tošković kao i komšija Milan Travaš. 

Samo dva dana pred ulazak pripadnika JNA u noći 16. novembra 1991. hrvatski vojnici, pripadnici Zbora Narodne Garde išli su od kuće do kuće i ubijali šta su stigli. Došli su i pred kuće pod brojevima 72. i 74. Razvalili su kapiju i sa vrata počeli da urlaju i viču. 

Autori knjige "Genocid nad Srbima 1941-1945 i 1991/1992" navode prema svedočenju jedine preživele kako se sa ulaza u zatvoreni podrum začuo glas najpre začuo glas čoveka koji je upitao da li ima nekoga u podrumu. Odgovoreno mu je da su tu samo civili nakon čega je hrvatski zločinac ili više njih provalio unutra psujući svima majku četničku, navodi se u knjizi. Zločinac je repetirao je pušku i naredio civilima da odmah napuste podrum. Jedan za drugim, preplašeni civili izlazili su iz podruma. Nada je samo grlila svoju decu strepeći za njihov život.

Pretposlednja je bila Sava Pavić, starica od 62 godine koja je rekla: "Sad ću ja dijete, sad ću". U tom momentu zlikovac je potegao obarač i usmrtio nesrećnu staricu a tom prilikom je ranio i Milicu koja je bila odmah pored, skrivena u mraku. Kako je pala, Milica je  odmah povukla debeo jorgan preko sebe i ostala skrivena. Zločinac je najverovatnije nije primetio te je Milica samo pukom srećom ostala živa. Nakon ubistva Savke Pavić (62), u dvorištu porodične kuće Novaković mučki su pobijeni:

• Radoslav Pavić (25) - sin ubijene Savke
• Velimir Trajković  - suprug preživele Milice
• Nada Pavlović (41)
• Zorica Pavlović (15) - Nadina ćerka
• Zoran Pavlović (17) - Nadin sin
• Milojka Pavlović (67) - Nadina majka
• Tošo Tošković (41) - Nadin nevenčani suprug
• Milan Travaš (47) - komšija porodice Pavlović

U knjizi "Genocid nad Srbima 1941-1945 i 1991/1992" navodi se "kako je Zoran Pavlović (17) ubijen udarcima sekirom po glavi dok je Zorici (15) glava bila razbijena tupom stranom sekire a usta puna stakla". Bilo je tragova mučenja, govorili su patolozi. I za Milojku i Nadu autori knjige navode kako su usmrćene tupim predmetom. Nadinog supruga Teodora Tošu Toškovića hrvatski vojnici odveli su iza kuće i tamo ga streljali. 

Pripadnici JNA izveli je iz podruma pruživši joj odmah prvu pomoć. U podrum je tada zajedno sa vojnicima JNA ušao i Miroslav Pavić, sin ubijene Savke i brat od ujaka ranjene Milice, koji je izneo svoju mrtvu majku Savku iz podruma, navodi se u knjizi. 

Brojni mediji iz Beograda i Novog Sada po oslobođenju grada, informisali su javnost o zločinu koji su počinili hrvatski vojnici - pripadnici Zbora Narodne Garde. Motivi za stravičan zločin su najverovatnije (kako i obično) bili etnička nacionalnost žrtava, gnev zbog gubitaka na vojnom polju, činjenica da su se neki članovi porodica ubijenih borili na strani JNA, lažne optužbe za "petokolonaštvo i radio stanice" .... 

SRAMNA ZLOUPOTREBA MRTVIH

Bez želje da iskreno odaju počast nevino postradaloj deci i civilima, hrvatska javnost već godinama obmanjuje svoj narod koristeći imena srpskih žrtava u svoje propagandne svrhe. Iz najnižih pobuda, hrvatski mediji, analitičari i ljudi iz različitih društvenih sfera koristili su fotografije ubijenih Srba iz Ulice Nikole Demonje ali i onih iz Kozaračke Ulice ali i onih streljanih u dvorištu obdanište u Borovom Naselju. Sve su ih predstavljali kao "nevine hrvatske žrtve ubijene od srpskog agresora" iako je istina sasvim drugačija.

Znaju sve to vrlo dobro ovi trgovci ljudskom nesrećom i Gebelsi novog doba. Znaju ali istrajavaju u svojim lažima. 

Iako su Hrvati prvobitno godinama pokušavali da stradanje srpskih civila u Ulici Nikole Demonje pripišu "srpskim granatama", laž je brzo demantovana. Patolozi i lekari koji su radili obdukciju odbacili su ovakve laži utvrdivši da su žrtve ubijene vatrenim ili hladnim oružjem, te da su na telima nekih registrovani i tragovi mučenja.

Hrvati su najednom prestali da pominju "granate" ali su nastavili da zloupotrebljavaju imena i sudbine ovih nedužnih ljudi. Nije im bilo dovoljno što su toj deci malena krila sasekli u letu, što su mecima i sekirama prekinuli njihova detinjstva, već im ni mrtvima ne daju mira. Ispisali su im imena i na nekom muralu (razume se bez dozvole porodice), zajedno sa poginulom hrvatskom decom a za njihovu smrt okrivili "jugokomuniste i četnike".

Najavljuju i nove aktivnosti. Koriste njihova imena i tragične sudbine, fasilfikuju njihovu smrt, koriste se najgorim lažima i obmanama. Pod krilaticom da sve to čine "iz humanih razloga", trgovci ljudskom nesrećom dosoljavaju rane porodicama i poznanicima mučki ubijenih Srba. I svi ti bezočni lažovi među prvima veličaju i Oluju i Bljesak, protive se pominjanju stradanja porodice Zec, opravdavaju svaki zločin hrvatske vojske otkrivajući svoje prave namere.

Iako su poznanici i rodbina pobijenih Srba već godinama unazad apelovali od hrvatskih medija i ljudi iz javnog života da ostave na miru civile ubijene u Ulici Nikole Demonje, na to se niko ne obazire.

Ove Gebelske modernog doba ne zanimaju ni izjave porodica i najbližih srodnika srpskih žrtava, ni nalazi ni svedočenja patologa i obducenata, ni izjave preživelih Srba, među kojima je i Milica Trajković koja jedina tog 16.11.1991. ostala živa i umakla hrvatskom nožu. Ne zanima ih sve to jer se istina i činjenice ne poklapaju sa njihovim lažima i konstruisanim mitovima.

Štaviše, najavljuju se i novi murali, spomen ploče, spomen obeležja i to bez konsultacija sa porodicama srpskih žrtava. Besramno.

U komentaru koji je ostavila Srpkinja iz Borova, komšinica i poznanica ubijenih, stoji da porodica Pavlović danas više nema živih srodnika, kao i da su se ljudi i novinari koji su se tom prilikom okupili onesvešćivali od jezivih prizora. Ona je na društvenim mrežama napisala:

- Mrtva usta ne govore. Porodica Pavlović je sva pobijena, uglavnom sekirama i koliko znam, danas nema živih srodnika koji bi eventualno podneli neku tužbu. Zločin bez kazne! I da najveći monstrumi i psi rata danas su njihovi nacionalni heroji! Tela ovih naših mučenika izvukla je JNA, uz prisustvo velikog broja novinara, TV ekipa, i ljudi iz Borova. Od užasnih prizora, ljudi su padali u nesvest. Mala Zorica najprije je zaklana polomljenom flašom pa dokrajčena sekirom. O ovom užasnom zločinu svedočio je više puta na TV, dr Stanković, naš najpoznatiji patolog, koji tamo na licu mesta nije mogao sakriti užas i suze.

Zloupotrebu imena i tragičnih sudbina srpskih civila osudila je još jedna Srpkinja iz Vukovara koja je svoj stav podelila na društvenim mrežama.

- Pitam se odakle im dozvola da koriste i uzimaju imena porodica Čečavac, Milošević, Pavić i Pavlović? Kako mogu besramno lagati, da li imaju svoju decu i porodice. Pa zar Hrvatima nije dosta što su te ljude pobili, da ne kažem zaklali na njihovom kućnom pragu, nego još i lažu i stavljaju im imena gde im nije mesto. Najoštrije osuđujem i molim ih da prestanu da spominju ove ljude koji nisu živi koliko godina već, nek ih ostave na miru. Svaki novi tekst i nova laž dodatno pogađaju članove porodica, imaju li to na umu. Ja razumem da oni vole Zenge i da hoće da lažima sakriju njihove zločine, ali ostavite žrtve više na miru. Šta je sledeće, da im dođu na grob, slikaju i fotografije postave u svoje muzeje, filmove, knjige? Stvarno nema smisla, sve ima svoju granicu gospodo. Prvo se konsultuje porodica a oni ne odobravaju ništa od toga što radite, ni murale ni tome slično.