VUKOVAR: NE BLEDI SEĆANJE NA UBIJENU SRPSKU DECU I CIVILE IZ ULICE NIKOLE DEMONJE

  

Ne bledi sećanje na dane kada su pripadnici hrvatskih paravojnih formacija - Zbora Narodne Garde, počinili teške ratne zločine nad srpskim stanovništvom. Na više lokacija u Vukovaru od 10. novembra pa sve do dana oslobođenja 18. novembra 1991. ubijeno je preko pedeset srpskih civila. 

Među ubijenima je bilo čak šestoro dece. Večnim snom zauvek su usnuli mališani: Goran Čečavac (star godinu ipo dana!), Branimir Milošević (10 godina), Zorica Pavlović (15 godina), njen polubrat Željko Cvetković (17 godina), Marko Inić (16 godina) kao i Đorđe Vidaković (13 godina). Četvoro dece ubijeno je u Ulici Nikole Demonje, dok je jedno istog dana streljano u neposrednoj blizini a još jedno dete ubijeno je nekoliko dana ranije u naselju Lužac. 

Najveći zločin počinjen je 16. novembra 1991. u Ulici Nikole Demonje pod brojevima 72. i 74. koja pripada u vukovarskoj gradskoj četvrti Borovo naselje. Zločin su počinili naoružani pripadnici hrvatskih paravojnih formacija tzv. Zenge koje su svoj teror nad građanima srpske nacionalnosti započeli još 1. maja 1991. godine kada zvanično  započinje "sezona lova na Srbe" koja je podrazumevala ubistva, privođenja, zlostavljanja, miniranje srpskih kuća, lokala i objekata, pretnje, uznemiravanja, progon...

Tokom trajanja rata, u Vukovaru je ubijeno preko 400 Srba, od čega su više od polovine bili civili i žrtve ratnog zločina. Samo na području Borovo naselja likvidirano je 140 stanovnika srpske nacionalnosti. Oni su ubijani tako što su (najčešće u okrilju noći) nasilno odvođeni iz svojih kuća ili skloništa, zatvarani u logore, te veoma okrutno mučeni, zlostavljani i streljani. Mnogi su i pobijeni u svojim kućama a tela pojedinih zarobljenih Srba su bacana u Dunav. Posmrtni ostaci srpskih žrtava su ekshumirani iz masovnih i pojedinačnih grobnica, a mnogi civili se i danas vode kao nestali.

Borovo naselje je od početka ratnih dejstava pa sve do 20. novembra 1991. bilo pod kontrolom hrvatskih snaga. Život Srba u ovom naselju bio je izuzetno težak. Svako je mogao provaliti u kuću i sklonište, ubiti, zaklati a da za to ne odgovara. Pljačke i uznemiravanja srpskog i projugoslovenskog življa bili su česta i redovna pojava.  

"Noći dugih noževa" simboličan je naziv za seriju ubistava srpskih civila koje su izvršili pripadnici hrvatske paravojske na području Vukovara, neposredno pred ulazak pripadnika JNA u grad u periodu od 15. do 18. novembra 1991.

Zbog poraza na bojnom polju i sve većih vojnih gubitaka, hrvatski paravojnici i "Zenge" po naređenju najviših instanci, krenuli su u "obračun" sa srpskom nejači. Išli su od kuće do kuće i ubijali sve što bi zatekli. S obzirom da nisu bili sposobni da se vojnički iskažu na bojištu, hrvatski vojnici su svoju "hrabrost" iskazivali nad ženama, decom, starim, nemoćnim i bolesnim osobama. Prema podacima nevladinih organizacija samo u ta tri dana pred ulazak jedinica JNA u Vukovar, hrvatske snage su ubile najmanje četrdeset petoro civila, mada se veruje da je broj ubijenih još veći.

Najveća stratišta su bila u Ulici Nikole Demonje, zatim u dvorištu dečijeg vrtića "Sunce", te na Železničkoj stanici, potom u Kozaračkoj ulici, kod Lučke kapetanije, u dvorištu gradske bolnice...Teror nad Srbima u Borovo naselju trajao je do 20. novembra 1991. kada su se i poslednji ekstremisti predali. Nažalost, do tog dana hrvatski paravojnici su već poubijali mnoge civile u znak odmazde zbog poraza na bojnom polju.

U blizini Ulice Nikole Demonje još po izbijanju sukoba formiran je štab hrvatske vojske gde su se vojnici redovno okupljali te je život srpskih porodica u ovom kraju bio dodatno otežan. Pretresi, uznemiravanja i maltretiranja Srba su bila česta i redovna pojava. U Ulici Nikole Demonje živeo je sa suprugom i decom i Tihomir Kovačević, Srbin civil koji je zbog uznemiravanja i pretnji morao da napusti svoju kuću i novo prebivalište pronađe u skloništu "Komerc-a" odakle su ga 1. novembra 1991. nasilno odveli pripadnici hrvatskih snaga sa još nekoliko osoba te su ga nakon mučenja streljali. 

U Ulici Nikole Demonje ostali su mnogi srpski civili verno iščekujući dan slobode i ulazak pripadnika JNA u grad. U kući pod brojem 72. krili su se članovi porodica Čečavac, Milošević i Novaković. U susednoj kući pod brojem 74. skrivali su se članovi porodica Pavlović, Trajković, Pavić i Travaš. Samo dva dana pred ulazak pripadnika JNA u Vukovar, u noći sa 15. na 16. novembar 1991. hrvatski vojnici, pripadnici Zbora Narodne Garde, vojnici pod zapovedništvom Mileta Dedakovića Jastreba, Marka Filkovića ili drugih hrvatskih komandanata, a posve poklonici ideologije Franje Tuđmana, krenuli su u čišćenje kuća i ulica od srpskog življa. 

Najpre su u svojoj kući br. 72 ubijeni Miroslav Čečevac (25), njegova supruga Slađana (20) i  njihov sin Goran, koji je imao samo godinu ipo dana. Zajedno sa njima su ubijeni i Ana Novaković (41), Ilinka Milošević (32) i njen sin Branimir, star jedanaest godina koji su se tu privremeno sakrili. Branimir je usmrćen sa dva projektila koja su mu ispaljena u glavu. Nažalost, u ovoj kući nije bilo preživelih. Brojni TV reporteri i novinari zabeležili su kamerama izvlačenje tela ovih nedužnih civila iz podruma i porodičnih kuća.

Kako je Tanjug javio 01.12.1991. godine, patolozi su ustanovili kako su tela Gorana Čečavca i Branimira Miloševića bila u potpunosti izrešetana i da su imala prostrelne rane svuda po telu, a takođe utvrđeno je da obojica na glavi imaju ulaznu i izlaznu ranu od metka.  

U susednoj kući pod brojem 74. ubijeno je devetoro civila koje su prethodno i mučene pa masakrirane a Milica Trajković, iako ranjena, jedina je uspela da preživi masakr. Dve noći i tri dana, Milica je ležala sakrivena u mračnom, vlažnom podrumu čekajući oslobođenje i spas. U tom podrumu bili su Milica Trajković, njen suprug Velimir (61), njena ujna Savka Pavić (61), Savkin sin Radoslav (25), te rođaci Nada Pavlović (41), njena majka Miholjka (66) i Nadino dvoje dece - petnaestogodišnja ćerka Zorica i sedamnaestogodišnji Željko Cvetković (sin iz prvog braka). Tu su bili i Nadin suprug Teodor Tošo Tošković kao i komšija Milan Travaš. 

Autori knjige "Genocid nad Srbima 1941-1945 i 1991/1992" navode prema svedočenju jedine preživele Milice kako se sa ulaza u zatvoreni podrum začuo glas čoveka koji je upitao da li ima nekoga u podrumu. Odgovoreno mu je da su tu samo civili nakon čega je hrvatski zločinac ili više njih provalio unutra psujući svima majku četničku, navodi se u knjizi. Zločinac je repetirao je pušku i naredio civilima da odmah napuste podrum. Jedan za drugim, preplašeni civili izlazili su iz podruma. Nada je samo grlila svoju decu strepeći za njihov život. 

Pretposlednja je bila Sava Pavić, starica od 62 godine koja je rekla: "Sad ću ja dijete, sad ću". U tom momentu zlikovac je potegao obarač i usmrtio nesrećnu staricu a tom prilikom je ranio i Milicu koja je bila odmah pored, skrivena u mraku. Kako je pala, Milica je  odmah povukla debeo jorgan preko sebe i ostala skrivena. Zločinac je najverovatnije nije primetio te je Milica samo pukom srećom ostala živa. U knjizi "Genocid nad Srbima 1941-1945 i 1991/1992" navodi se "kako su Miholjka i Nada usmrćene tupim predmetom dok je Zorici (15) glava bila razbijena tupom stranom sekire a usta puna stakla". Bilo je tragova mučenja, govorili su patolozi. Nadinog supruga Teodora Tošu Toškovića hrvatski vojnici odveli su iza kuće i tamo ga streljali. 

Pripadnici JNA izveli su Milicu iz podruma pruživši joj odmah svu neophodnu pomoć. U podrum je tada zajedno sa vojnicima JNA ušao i Miroslav Pavić, sin ubijene Savke i brat od ujaka ranjene Milice, koji je izneo svoju mrtvu majku Savku iz podruma, navodi se u knjizi. 

Brojni mediji iz Beograda i Novog Sada po oslobođenju grada, informisali su javnost o zločinu koji su počinili hrvatski vojnici - pripadnici Zbora Narodne Garde. Motivi za stravičan zločin su najverovatnije (kako i obično) bili etnička nacionalnost žrtava, gnev zbog gubitaka na vojnom polju, činjenica da su se neki članovi porodica ubijenih borili na strani JNA, lažne optužbe za "petokolonaštvo i radio stanice" .... muški članovi ovih srpskih porodica odbijali su da obuku agresorske uniforme i da pucaju na svoj narod i civile, kako su to činile gotovo sve komšije hrvatske nacionalnosti zbog čega su vrlo često trpeli preke poglede ali i pretnje i uvrede. Jedna od otežavajućih okolnosti bila je i činjenica da se brat Miroslava Čečavca u to vreme nalazio na drugoj strani Vukovara budući da je kao pripadnik JNA učestvovao u odbrani civilnog stanovništva hrabro se boreći protiv hrvatskih agresora i terora Zengi. Inače nešto pre surove likvidacije, hrvatski vojnici koji su bili svesni sve skorijeg ulaska pripadnika JNA, naredili su srpskim civilima da odu u objekat "Borovo Komerca". Srpski civili, znajući za odvođenja vukovarskih Srba, za njihove prisilne nestanke i tragične sudbine, nisu verovali hrvatskim vojnicima i odbili su ove naredbe. Time su jasno dali do znanja pripadnicima Zbora Narodne Garde kako žele ostati u svojim kućama i dočekati pripadnike JNA. Zbog svoje srpske nacionalnosti smatrali su da nemaju razloga da beže iz svojih kuća i sa svojih ognjišta. Želeli su da dočekaju oslobodioce i nastave život u miru. I Miroslav Čečavac sa nestrpljenjem je iščekivao dolazak svoga brata i ostalih pripadnika JNA čvrsto verujući da se njihovim višemesečnim teškoćama tokom hrvatskog terora napokon bliži kraj. Međutim, srpski civili u Ulici Nikole Demonje baš kao ni oni u Kozaračkoj ulici nisu bili svesni da je njihovo odbijanje naredbe hrvatske vojske i odluka da ostanu u svojim kućama, zapravo bilo potpisivanje smrtne presude. Ovo je izazvalo veliki gnev među pripadnicima Zbora Narodne Garde koji su u srpskim porodicama videli "četnike, petu kolonu, izdajice, saradnike JNA" zbog čega su odlučili da ih sve likvidiraju. Tako su zločinci u razmaku od samo nekoliko sati krenuli u akciju "čišćenja ulica - kuća i podruma" od srpskog stanovništva.

Obdukciju ubijenih radio je istaknuti patolog dr Zoran Stanković koji je više puta govorio o ovom strašnom zločinu.

- Upravo sam ja obeležio svako telo i odradio svoj posao tamo profesionalno, i time omogućio da se zločini procesuiraju. Međutim, prećutkuju se zločini nad Srbima, na primer, nad celom porodicom i desetak srpskih civila u Ulici Nikole Demonje. Bilo je indicija koje su govorile o ratnom zločinu. Mi smo imali samo svedoke Srbe koji su ostali u Vukovaru i koji su mogli da govore o tim žrtvama. Ali, smo ipak registrovali da je tu u vrtiću bilo ubijanja nekih ljudi – kao što su Lukić, Vezmar, Uroš Udovičić, koje je pobila grupa Martina Sabljića, Ćibarića, Šipoša i ostalih. Osim toga, potvrđeno je i postojanje ubijenih Srba u ulici Nikole Demonje 72, odnosno 74, gde je bila ubijena cela porodica Čečavac – znači onaj mali, otac i majka. Veliki broj tela nađen je oko bolnice i oko lučke kapetanije.. - istakao je Zoran Stanković, istaknuti srpski patolog, profesor i doktor medicinskih nauka, sanitetski general-major u penziji i predsednik koordinacionog centra za jug Srbije. 

Stanković je prilikom gostovanja u  emisiji "Istorija Srbije iz prvog ugla" o tom slučaju izjavio sledeće:

- Za mene je bilo neshvatljivo da je nečije dete mrtvo, a da njega nema, niti se interesuje za tu decu. Zato smo mi u sredstvima javnog informisanja govorili o malom Čečavcu, o malom Branimiru Miloševiću koji su bili među tom decom.. Međutim, niko se nije javljao. Ono što mi nije nijednog trenutka palo na pamet kao čoveku koji vrši identifikaciju leševa i obradu tih podataka je da su njihovi roditelji mrtvi i ja sam tek kasnije video da su roditelji malog Čečavca mrtvi, da je majka malog Branimira mrtva i oni su bili u neposrednoj blizini. Mi smo tu decu stavili u taj šator, i svako veče kad smo odlazili smo ih pokrivali tim čaršavima u nadi da će neko doći i preuzeti njihova tela. Svo vreme dok smo mi to radili iščekivali smo pojavu njihovih roditelja  i najbližih ali oni nisu došli i mi smo njih sahranili na bugarskom groblju.  - rekao je Stanković.

Stanković je u filmu "Vukovar - poslednji rez" dodao kako se italijanska novinarka Milena Gabaneli zatekla u trenutku kada su izvlačili telo malog Gorana Čečavca i ostalih civila iz podruma njihove porodične kuće. Novinarka Milena je to videla i odmah se obratila medijima rečima: - U ime boga, je li ? Gde su sada međunarodne organizacije? Gde je Amnesty international ? Gde je Vatikan? Tu su samo zaklani civili, ima i dece...nigde ni pasa, nema nikoga..na mom jezuki bih rekla jednostavno šokirana sam, na kraju smo 20. veka a vraćamo se ovakvim delima vekovima unazad. Šokirana zverstvima hrvatskih vojnika o jezivim scenama nasilja informisala je čitav svet a naročito italijansku javnost. 

Večernje Novosti su 1991. preneli i potresnu ispovest osamdesetogodišnje Srpkinje Milke Dubajić iz Vukovara, koja je nakon oslobođenja bila u prihvatnom centru u Šidu: - Njima je bilo ubiti Srbina kao komarca. Čim vide nekog otvara se paljba od više ustaša koje na taj način iskaljuju svoj bes i odanost vrhovništvu. Mogli smo to samo da gledamo i čekamo kada ćemo mi doći na red. O nekakvoj pomoći ili sahranjivanju nesretnog čoveka nije moglo biti ni govora, jer odmah ode tvoja glava. Pune su nam bašte leševa u raspadanju. - ispričala je tada starica medijima.

Istog dana 16. novembra 1991. u Borovom naselju iz skoništa „Nova obućara“ izvedeni su i streljani od strane pripadnika hrvatske vojske (ZNG-a) : Inić Ratko, 1952. Vukovar, njegova supruga Inić-Janković Milena i njihov sin Inić Marko koji je bio dijabetičar i duševni bolesnik. Sa njima je streljana i Ana Lukić Maljevac, Hrvatica udata za Srbina koja je prethodno silovana.

Nešto ranije u naselju Lužac ubijen je dečak Đorđe Vidaković, star trinaest godina.

Hrvatski izvori i podaci navode kako su sve do 18.11.1991. pripadnici Zbora Narodne Garde držali nekoliko kuća u Ulici Nikole Demonje što jasno svedoči da su ulicu uglavnom naseljenu srpskim življem brzo pretvorili u borbenu liniju, prethodno "očistivši" sve srpsko. Meštani Srbi i Hrvati, svedočili su kasnije pred Vojnim sudom u Beogradu o zločinima i teroru pripadnika hrvatske vojske nad civilima u Borovu naselju. 

Učesnik borbi u Vukovaru Branislav Puhalo ispričao je:

- Merčep je tamo bio idejni vođa svega, znači ne verujem da je direktno on komandovao, imali su oni tamo svoje komandante od Jastreba, i tako dalje..oni su se menjali ali Merčep je ipak bio taj idejni vođa i sprovodio Tuđmanove zamisli - što bi oni zamislili Merčep bi to izvršavao na terenu. Srbi su tamo živjeli u velikoj katastrofi...jedan deo je i pobjegao na vrijeme,  koji je osjetio to šta će ih snaći..a mnogi ljudi su živjeli tamo u velikom bedaku i pod velikom strepnjom za sebe i za svoje porodice. Oni su tamo i ubijali dosta Srba, civila...ja sam čak dok sam bio tamo, našli smo dijete jedno malo mrtvo, možda je imalo tri godine, probili ga tamo i eto..

I Boško, jedan od pripadnika JNA ispričao je: "Mi smo tek 18. novembra 1991. ušli u Vukovar, tada smo išli i u druga naselja, u Borovo naselje. Tamo je bio horor. Hrvatska vojska za sobom je ostavila leševe, ubijali su Srbe, i to su sve bili ljudi, stanovnici tog grada. Najviše leševa je bilo u Kozaračkoj ulici i u Ulici Nikole Demonje, tu su cele porodice ubijene. Bilo je i dece. Nama su meštani koji su ostali, koji su preživeli i koji su uspeli da se sakriju, ispričali da su Zenge išle od kuće do kuće i ubijale Srbe tih zadnjih dana. Da li zbog odmazde, bio je to šok za sve nas. Tu je razlika između njih i nas. Mi smo se borili vojnički, prsa u prsa a hrvati su se iživljavali nad civilima. Mi njihove civile nismo ni dirali tad. Ja sam svo vreme bio na položaju, nismo imali veze sa civilima. Na Petrovoj Gori su na primer hrvatski civili bili zajedno sa srpskim, i sve smo ih isto gledali i pazili, hranili, branili...mnogo Hrvata iz Petrove Gore se uključilo u odbranu Vukovara od Zengi i Tuđmanovih tih krvnika.." 

Preživeli Vukovarski Srbi i rodbina ubijenih više puta su apelovali na hrvatske medije i političare da prestanu da zloupotrebljavaju fotografije i sudbine srpskih žrtava iz Borova naselja, te da umesto toga procesuiraju hrvatske zločince, naredbodavce i direktne počinioce ovih zločina. Međutim, ovo trgovce ljudskom nesrećom u Hrvatskoj ne interesuje mnogo. Oni i dan danas na sve moguće načine, lažima i propagandom, baš kao i te 1991. pokušavaju da operu krvave ruke hrvatskih vojnika zloupotrebljavajući sudbine nevine srpske dece i civila. 

U komentaru koji je ostavila Srpkinja iz Borovog naselja, komšinica i poznanica ubijenih, stoji da porodica Pavlović danas više nema živih srodnika, kao i da su se ljudi i novinari koji su se tom prilikom okupili onesvešćivali od jezivih prizora. Ona je na društvenim mrežama napisala: - Mrtva usta ne govore. Porodica Pavlović je sva pobijena, uglavnom sekirama i koliko znam, danas nema živih srodnika koji bi eventualno podneli neku tužbu. Zločin bez kazne! I da najveći monstrumi i psi rata danas su njihovi nacionalni heroji! Tela ovih naših mučenika izvukla je JNA, uz prisustvo velikog broja novinara, TV ekipa, i ljudi iz Borova. Od užasnih prizora, ljudi su padali u nesvest. Mala Zorica najprije je zaklana polomljenom flašom pa dokrajčena sekirom. O ovom užasnom zločinu svedočio je više puta na TV, dr Stanković, naš najpoznatiji patolog, koji tamo na licu mesta nije mogao sakriti užas i suze.

Među mnogobrojnim komentarima na društvenoj mreži fejsbuk, ispod objave "Crvenih Beretki" o ovom zločinu, izdvajamo neke:

Komentar br.1 : "Ja sam bio u Vukovaru,  jedan od tih zlocinaca koji je ucestvovao u ubistvu zvao se Rudolf Pop zapamtio sam lik i ime".

Komentar br. 2: "Situacija je bila ovakva: naši glupi komandanti preko razglasa se hvale kako je oslobođena ulica ta i ta...Srbi izlaze iz skloništa a ustaše ih sve do jednog pobiju".

Komentar br. 3: "Milenu i Ratka sam lično dobro poznavala...Na žalost,nije tačno, da su umrli od metka, njihova sudbina je bila mnogo, mnogo strašnija...O Pavlovićima,da ne govorim...ljudi su povraćali, kad su ih našli....sam Sotona bi se postideo, od stravičnih muka, kojima je usmrćena ova potpuno obična, apolitična, siromašna i potpuno nevina porodica..."

 Hrvaticu Anu Lukić Maljevac, hrvatski vojnici su najpre višestruko silovali pa streljali na železničkoj stanici u Vukovaru. Sa njom je streljana i starica Vida Jakovljević (61), čijeg supruga Tomislava (63), inače invalida, su hrvatski vojnici nasilno odveli dva dana ranije pa svirepo ubili u vrtiću "Sunce". Do danas je uvrđeno da je najmanje petnaest civila ubijeno na ovoj lokaciji, a strahuje se da je broj žrtava možda i veći. Oni su izvođeni iz svojih kuća, stanova ili skloništa, najčešće u okrilju noći, nakon čega su po naređenju vrhovnih komandanata hrvatske paravojske - ubijani..

Zbog zločina nad srpskim civilima u novembru 1991. tačnije zbog toga što su po kućama i skloništima pomenutih naselja zlostavljali i na kraju likvidirali civile srpske nacionalnosti prvostepenim presudama Vojnog suda u Beogradu broj I K-112/92 od 26. juna 1992. i I K-108/92 od 14. jula 1992. godine i drugostepenim Vrhovnog vojnog suda broj II K-259/92 od 29. decembra 1992. i II K- 260/92 od 24. novembra 1993. pravosnažno su osuđeni pripadnici ZNG iz vukovarskih prigradskih naselja Borovo naselje i Borovo Selo: Martin Sablić,  Zoran Šipoš, Nikola Ćibarić, Jure Marušić, Ante Vranjković, Bartol Domazet, Slavko Mađarević, Mirko Filković, Zdenko Štefančić, Mira Dunatov i Damir Sarađen, svi zbog krivičnog dela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva. Međutim, 14. avgusta 1992. tokom razmene u Nemetinu, svi navedeni zločinci su pušteni na slobodu i danas slobodno šetaju, uživaju sva prava i privilegije a mnogi redovno gostuju po hrvatskim televizijama.

GORE DESNO: Ilinka Milošević sa sinom Branimirom i Sava Pavić; DOLE LEVO: Radisav Pavić i telo Gorana Čečavca (foto: "Genocid nad Srbima 1941-1945 i 1991-1992")

Sava i Radoslav Pavić - žrtve zločina u Ulici Nikole Demonje

Korišćen izvor i fotografije: dr Smilja Avramov, dr Milorad Ekmečić, Bojana Isaković : "Genocid nad Srbima 1941-1945, 1991/1992"

http://www.slobodan-milosevic.org/documents/reports/Serbian/2-IZV.htm