NA DANAŠNJI DAN 1991. ZAPOČEO JE EGZODUS SRBA IZ VUKOVARA - USTAŠE NAPALE BOROVO SELO SA CILJEM DA POČINE MASAKR

 Na današnji dan, pre tačno 31-u godinu, započeo je masovni egzodus srpskog stanovništva iz Vukovara. Hrvatski paradržavni organi su metodama nasilja i zastrašivanja proterali na hiljade Srba a tih dana započela su masovna hapšenja, privođenja,  zatvaranja, prisilna iseljavanja, zlostavljanja i likvidacije srpskog civilnog stanovništva

Iako su od progona i egzodusa prošle tri decenije, Vukovarski Srbi ne mogu zaboraviti sve strahote koje su doživeli i preživeli tog proleća 1991. i to uglavnom od svojih prvih komšija! Danas se sa obe strane Dunava, paljenjem sveća i molitvom obeležava 31-a godišnjica egzodusa srpskog stanovništva iz Vukovara. Preko 20 000 Srba, Rusina, Jugoslovena i nehrvata metodama nasilja i pritiska prognano je iz svojih domova pre i tokom ratnih sukoba. Strah je i dalje prisutan, scene nasilja, progona i zločina još uvek su žive...rane još uvek nisu zacelile, a čini se da nikada i neće. Egzodus Srba iz Vukovara bio je prvi slučaj nasilnog progona jedne etničke grupe u modernoj Evropi, prvi slučaj egzodusa nakon Drugog svetskog rata. Fotografije nepreglednih kolona srpskih izbeglica obišle su tada svet..

Juče su se građani Vukovara molitvom prisetili i prve žrtve Stevana Inića koji je ubijen samo zato što je proslavljao Dan rada uz jugoslovensku zastavu. Prvog maja 1991. pala je prva žrtva u Vukovaru. Penzioner Stevan Inić (63) ubijen je svirepo i mučki na svom kućnom pragu u Bršadinu. Stevana je hicima iz vatrenog oružja ubio komšija Hrvat Mihajlo Mijo Gelenčir i to iz šovinističkih pobuda i mržnje. Razlog je bio taj što je nesrećni čovek nosio jugoslovensku zastavu na Prvomajski uranak u obližnju šumu Đergaj. Gelenčir je kasnije učestvovao i u progonu i zastrašivanju srpskog stanovništva u Bršadinu i okolnim selima a proslavio se i po pljačkama srpskih kuća i objekata u vlasništvu Srba. Stevan je ubijen kao penzioner i kao nenaoružani civil samo jer je bio srpske nacionalnosti. U mladosti je oženio Hrvaticu, bio je zaposlen u zemljoradničkoj zadruzi a posle je radio kao kondukter u Jugoslovenskim Železnicama. Do 1986. je bio predsednik SUBNOR-a za Bršadin. Voleo je ljude i imao je prijatelje svih vera i nacija. Ostao je upamćen kao pošten, gostoljubiv i velikodušan čovek a u tom duhu je vaspitavao i svoju decu. -"Svake godine dolazim sa porodicom na ovu službu Božju i uvek nam se misli vraćaju na događaje tih ratnih devedesetih. Emocije su uvek prisutne i izražene, ali sam i srećan što se naše žrtve ne zaboravljaju i što se na ovaj način čuje i za njih. Kao potomku jedne od žrtava ovo mi puno znači, a evo, došli su i moji sinovi iz Engleske da se zajedno sa mnom prisete moga oca i njihovog dede – rekao je pre nekoliko godina na obeležavanju stradanja Bršadinaca sin ubijenog Inića.

 Hrvatske paravojne i paradržavne strukture, uz blagoslov balkanskog kasapina Franje Tuđmana, započeli su tog 1. maja 1991. etničko čišćenje srpskog, rusinskog i nehrvatskog stanovništva sa područja grada Vukovara ali i čitave Istočne Slavonije. U jutarnjim časovima 1. maja 1991, četiri hrvatska policajca ušla su u Borovo Selo u pokušaju da skinu i zapale zastavu SFRJ koja se vijorila na prostorijama mesne zajednice a umesto nje postave šahovnicu, zastavu zloglasne NDH.

Već narednog dana 2. maja 1991. godine, dakle na današnji dan, počinjen je novi zločin u režiji ustaškog režima Franje Tuđmana kada je grupa hrvatskih ekstremista iz raznih krajeva Hrvatske, naoružana dugim cevima došla na tuđi kućni prag sa ciljem da proteraju, siluju, ubiju...Ekstremisti su izvršili napad na Borovo Selo sa ciljem da zaplaše ili pak istrebe Srbe. Borovo Selo je 1991. gotovo u potpunosti bilo naseljeno Srbima. Grupa terorista, došla je tog 2. maja 1991. u Borovo Selo samo sa jednom namerom - da izazovu sukobe! Došli su na tuđi prag da proteruju, ubijaju i zlostavljaju civilno stanovništvo što su i sami priznali dok su se drali i pretili lokalnom stanovništvu. Povampirene ustaše i crnokošuljaši sa dugim cevima došli su tog prolećnog, sunčanog dana kako bi započeli etničko čišćenje, a što im je naređeno sa viših instanci vlasti. Odmah su započeli sa pucanjem po srpskim kućama i civilnim objektima.

Srpski i hrvatski izvori navode kako je tog dana 2. maja 1991. godine u Borovo selo je stigao anoniman poziv u kome je saopšteno da će selo biti napadnuto tog dana. Poziv je stigao od strane HDZ-a, pun pretnji, i bio je upućivan mnogo puta pre, zbog čega ga Srbi iz Borova Sela nisu shvatili toliko ozbiljno. Ono što je dalo srpskim stražama signal za uzbunu bio je incident koji se odigrao u jednom od dva autobusa, punih hrvatskih policajaca, koji su prilazili selu. Naime, komandant napada na Borovo selo, Stipe Bošnjak, rekao je policajcima da idu na vežbu.

Kada im je rekao pravi razlog dolaska u Borovo Selo i pritom izdao naredbu da pucaju u sve što se kreće, jedan od hrvatskih policajaca, čija je sestra bila udata u Borovu selu, se pobunio i odbio da izvrši ovakvu naredbu. Stipe Bošnjak je ubio tog policajca i njegov leš izbacio iz autobusa. Ovakav prizor, gde dva autobusa sa navučenim zavesama prelaze prugu, ulaze u selo (Crepulje) i pritom tačno u 11 časova i 55 minuta iz jednog autobusa biva izbačen leš jednog pripadnika MUP-a Republike Hrvatske, bio je više nego dovoljan signal sakrivenim srpskim stražama da oglase uzbunu i spremno dočekaju hrvatske policajce, navode srpski mediji.

Hrvatski teroristi su se brzo snašli i pucajući na sve što se kretalo uspeli doći do zgrade Mesne zajednice i ambulante. Tom prilikom su ubili stražara ispred mesne zajednice, starca od šezdeset godina sa velikom dioptrijom, koji nije stigao ni pušku da skine sa ramena. U ambulanti je komandant napada na Borovo selo Stipe Bošnjak tokom borbi uzeo za taoce pacijente među kojima je bilo dosta dece. Njegov zamenik Darko Majdanić je za taoca uzeo ćerku vlasnika diskoteke „Marakana“ i pretio da će je ubiti ukoliko Srbi ne obustave vatru, objavili su srpski mediji. 

"Mi smo radili u kući, začili smo galamu i viku. Rekli su da su naoružani hrvati napali Borovo, zatvorili smo se u kuće. Pjevali su, kažu ustaške pjesme, veličali su Antu Pavelića i Maksa Luburića. Prijetili su i vikali, vređali su srpski narod. Hrvati su nedeljama ranije govorili da će doći u Borovo Selo i sravniti ga. Sakrili smo se u strahu da nas neko ne vidi. Pucali su po srpskim kućama. Svi smo se uplašili." - ispričala je svoju ispovest Srpkinja iz Borova Sela, koja je ubrzo nakon ovog događaja bila primorana da  napusti svoje ognjište. U pokušaju da zaštiti civile i decu, ubijen je Vojo Milić koji se hrabro suprotstavio hrvatskim teroristima. Meštani smatraju da bi bilo pošteno neku ulicu imenovati po ovom junaku koji je štitio civile i tako spasao veliki broj života.

"Hrvati su došli na naš kućni prag. Pucali su, drali su se i svakakve pogrde govorili na račin Srba. Moguće da su bili u alkoholisanom stanju ili pod uticajem nekih narkotika, nedozvoljenih supstanci. Mi smo sa njima živeli dobro, do neke 1991. godine, kada su krenule pretnje, svašta su pričali pre toga kako nas neće biti, da neće kokoš ostati. Valjda su zato i došli da nas pobiju sve. Nijedan od njih nije bio iz Borova Sela, svi došli sa raznih mjesta na naš kučni prag. Mi u njihove kuće nismo išli, oni su u naše došli. Nakon rata su izgradili spomenik tim izginulim napadačima što je u jednu ruku i dobro jer svi mogu vidjeti, pa i njihova djeca kako su im roditelji i gdje stradali, da su izginuli napadujući tuđe kuće. Uvijek se kaže ne zna se ko je napadao, a ovdje imamo tačno imena agresora i svako sada zna po imenu kako su zvali oni što su došli 2. maja da ubijaju ovaj narod ovdje i civile" - ispričao je svoje doživljaje o tragičnom 2. maju 1991. meštanin Borova Sela.

"Tog 2. maja 1991. započeli su zločini i otvorene prijetnje. Samo dan ranije zaklan je jedan starac. On se zvao Stevan Inić. Bio je pravoslavac i Jugosloven. Ubio ga je jedan ustaša. Narednog dana policajci su došli i pucali po narodu. Istjerani smo iz svojih domova. Uzeli smo samo najnužnije stvari, neko čak ni to..i u zbjegovima smo bježali preko Dunava. Prećeno nam je da se iselimo. Minirali su srpske kuće i lokale. Bacali bombe u dvorišta Srba. Mnogi su dobili otkaze...kolone izbjeglica su bježale u Srbiju preko Dunava, to je i kamerom zabilježeno.". - zabeleženo je u izjavi srpskog prognanika iz Borova Sela koja se nimalo ne razlikuje od izjava svih drugih vukovarskih Srba.

Borovo Selo bilo je i ostalo neosvojiva tvrđava za hrvatske neonaciste koji su i nakon tog 2. maja 1991. nebrojano puta pokušavali da osvoje ovo mesto i sravne ga sa zemljom. Svaki put njihovi napadi su se završavali bezuspešno. U odbrani sela učestvovali su meštani Srbi ali i Hrvati i Rusini. U svojoj nemoći hrvatski vojnici su kukavički granatirali selo i civilne objekte - porodične kuće, školu, igrališta...

Ukupno je tokom rata ubijeno 74-oro meštana Borovog Sela, najviše u leto 1991. godine, dok je preko tri stotine stanovnika ranjeno. Među žrtvama je bilo žena, starijih osoba i dece. U jednom takvom zločinačkom napadu u svojoj kući su u leto 1991. ubijeni penzioneri Veselin (59) i Slavka Rašeta (52), bračni par iz Borova Sela. Samo nekoliko sati nakon što su dali intervju američkim novinarima, supružnici su mučki ubijeni tokom napada ustaša na njihovu kuću.Veselin je bio zaposlen kao menadžer u poznatoj fabrici cipela a Slavka je obavljala sve vrste poljoprivrednih poslova. Samo koji dan kasnije, život je umalo izgubila i Srpkinja Mira Oljača i to kada je pošla na sahranu porodice Rašeta. Hrvatski vojnici zasuli su selo i civilne objekte granata usled čega je Mira ranjena. – Nisam ni stigla do groblja. Hvala Bogu ostala sam živa, ali paralizovana. Leva noga mi je paralizovana kao i delimično desna ruka, ali sam pokretna i dolazim svake godine na ovu komemoraciju – navela je Mira tokom današnje komemoracije svoju potresnu ispovest. Tokom jednog artiljerijskog napada hrvatske vojske na Borovo Selo ranjeno je dvoje dece koja su se igrala u dvorištu, a na jednu ženu je pucano iz snajpera dok je bežala sa ćerkicom u sklonište. Bilo je dosta ranjenih civila ali zahvaljujući časnoj i junačkoj borbi meštana, selo je odbranjeno i nikada nije palo u ruke tuđmanovih agresora.

Tih dana započelo je miniranje srpskih lokala, inače organizovano je u režiji militantne stranke HDZ, kojom su rukovodili lokalni moćnici: Tomislav Merčep i Blago Zadro. Cilj delovanja HDZ bio je etničko čišćenje Srba iz Vukovara, po nalogu centrale HDZ iz Zagreba. Tokom ratne 1991. na području Vukovara je ubijeno i nestalo preko 200 civila srpske nacionalnosti. Čak 43-oje ljudi je ubijeno u proleće i leto 1991. kada nije bilo nikakvih ratnih sukoba. Istovremeno, do jeseni i početka borbi nije ubijen NIJEDAN hrvatski civil niti je zapaljena ijedna hrvatska kuća. Prve hrvatske žrtve u Vukovaru bili su Ilija Lozančić (59) i penzionerka Barbara Bugadžija (67) i oboje su stradali od hrvatske ruke. Iliju, Hrvata, katolika, su u njegovoj kući u Borovom Naselju 26.08.1991. okrutno ubili upravo hrvatski paravojnici, Zenge, među kojima je bio Ivo Živković i druge naoružane osobe. Ove žrtve se ne pominju u hrvatskoj javnosti jer ne idu u prilog propagandi i mitomaniji koju je tako maštovito kreirao zvanični Zagreb da bi im i Gebels pozavideo. 

Hrvatski vojnici i policajci su odvodili srpske civile sa radnih mesta, iz porodičnih domova, sa ulica i gradskih trgova na tzv. "informativne razgovore" sa kojih se mnogi nikada nisu vratili. U gradu je postojalo i nekoliko logora gde su zatvarani srpski civili i zarobljenici koji su tamo mučeni, zlostavljani, silovani i ubijeni. Procenjuje se da je osim civila, ubijeno i preko stotinu srpskih branilaca koji su likvidirani kao ratni zarobljenici u logorima, što je protivno Ženevskoj konvenciji i takođe se smatra ratnim zločinom. Posmrtni ostaci mnogih Srba su nađeni u Dunavu i po masovnim grobnicama a do danas niko nije procesuiran za ove strašne zločine. 

"Izbjegla sam 31.07.1991. iz Vukovara. Puškama i mitraljezima smo najureni od Tuđmanovih i merčepovih zločinaca koji su željeli da zatru sve što je srpsko. Stalno su nam dobacivali "Vukovar će vam biti novi Jasenovac". U maju je nekoliko hrvatskih policajaca došlo u Borovo, došli da nas pobiju, svi su bili pijani, pjevali su ustaške pesme, sigurno su htjeli i da siluju, govorili su da će da nas sravne, da neće pile ostati..tako su vikali, naši civili, uzeli puške pa uspeli da odbrane Borovo tada od tih zlikovaca. Sa dve torbe i dvoje djece sam pobjegla preko Dunava na čamcu za Srbiju, postali smo stranci u svom Vukovaru za jednu noć. U Srbiji su nas divno prihvatili, ali to nije bilo to. Posle smo čuli da su naše komšije Hrvati odmah isti dan ušli u našu kuću i pokrali sve što se moglo pokrasti. A bili smo dobri prije rata, kao jedno, davali smo im sve što treba, i ispratili nas a posle su veličali ustaštvo. Nedugo posle su Hrvati minirali i pravoslavnu crkvu. Drago mi je što je Vukovar oslobođen, teško je gledati sve ove razrušene domove i zgrade, ali to će se obnoviti a šta je sa ljudskim životima koje su Tuđmanove horde pogasile? To se ne može vratiti" - ispričala je svoju potresnu priču A. iz Borova Naselja tokom oslobođenja Vukovara 18.11.1991. Ona je sa svojom porodicom izbegla krajem jula 1991

Prva žrtva u samom gradu Vukovaru je bio Srbin Jovan Jakoljević koji je brutalno ubijen 29. juna 1991. na tadašnjem Trgu Slavije, a današnjem Vatikanskom trgu. Prebijanja i zlostavljanja srpskog i nehrvatskog stanovništva postali su svakodnevica. Na području Vukovara od maja 1991. do novembra 1991. ubijeno je preko 200 srpskih civila i žrtava ratnog zločina. Najmlađa žrtva bio je dečak od godinu ipo dana, izrešetan mecima sa svojim roditeljima od strane Zengi, dok je najstariji bio 93-godišnji starac ubijen sa svojom suprugom. Zatirane su čitave porodice, ubijeni su mnogi bračni parovi, registrovani su brojni slučajevi silovanja žena i devojaka od strane hrvatske vojske. Večernje Novosti su 1991. preneli i potresnu ispovest osamdesetogodišnje Srpkinje Milke Dubajić iz Vukovara, koja je nakon oslobođenja bila u prihvatnom centru u Šidu: - Njima je bilo ubiti Srbina kao komarca. Čim vide nekog otvara se paljba od više ustaša koje na taj način iskaljuju svoj bes i odanost vrhovništvu. Mogli smo to samo da gledamo i čekamo kada ćemo mi doći na red. O nekakvoj pomoći ili sahranjivanju nesretnog čoveka nije moglo biti ni govora, jer odmah ode tvoja glava. Pune su nam bašte leševa u raspadanju. - ispričala je tada starica koja je čitav rat provela u Vukovaru, u delu grada pod kontrolom hrvatske vojske i čija ispovest jasno svedoči o patnjama srpskog naroda.

Dana 18. novembra 1991. vojnici Jugoslovenske Narodne Armije su oslobodili Vukovar omogućivši tako da se preko 30 000 Srba i Rusina, prognanih u proleće i leto 1991. vrate na svoja ogništa.