Četvrtog avgusta 1995. godine oružane snage Republike Hrvatske, izvršile su agresiju na Srpsku autonomnu oblast Krajina (s. Dalmaciju, Liku, Kordun i Baniju), u sastavu tadašnje Republike Srpske Krajine (RSK).Tokom akcije "Oluja" ubijeno je i stradalo 1904 građana srpske nacionalnosti, među kojima su tri četvrtine bili stariji od 60 godina.
Agresija je izvršena uprkos činjenicama da je ta oblast bila pod zaštitom UNPROFOR -a (sektori “Jug” i “Sjever”) i da su dan pre predstavnici RSK u Ženevi i Beogradu prihvatili predlog međunarodne zajednice o mirnom rešenju sukoba.
I kad je prestao svaki otpor SVK, agresor je ubijao ljude koji nisu htjeli ili mogli sa svojih vjekovnih ognjišta, ali i one u izbjegličkim kolonama, i do Une i preko Une, duboko u teritoriju tadašnje Republike Srpske (RS).
Prema jedinim relevantnim podacima, DIC “Veritas”-a ubijeno je i nestalo 1.903- oje Srba od čega 1.247 civila, od kojih su oko tri četvrtine bili stariji od 60 godina. Među žrtvama se nalazi 566 (30%) žena, od kojih su oko četiri petine bile starije od 60 godina, što predstavlja jedan od “crnih rekorda” građanskog rata devedesetih prošlog veka na prostorima prethodne Jugoslavije.
Među žrtvama je i čestrnaestoro dece, ako ubrajamo i dvoje nerođene dece ubijene u majčinom stomaku! Najmlađe žrtve hrvatske agresije bili su tromesečna Andrijana Škorić i Milo Vujić, star tek godinu godina.
Prema podacima VERITAS-a, najmlađa žrtva zločinačke akcije "Oluja" ali i čitavog perioda hrvatske agresije (1991-1995) bila je dvomesečna beba Andrijana Škorić, kći Zorana. Rođena je 03.06.1995. u Glini gde je živela sa porodicom. Ona je sa roditeljima i rodbinom nasilno proterana od strane hrvatske vojske iz porodične kuće u rodnој Glini. Umesto dečijih pesmica, tek što je ugledala svetlost dana, malena Andrijana bila je prinuđena da sluša zvukove topova i granata. Stradala je u izbegličkoj koloni i njeno poslednje prebivalište bila je Prijedorska bolnica koja je bila premala da primi sve ranjene žene, decu i starce. Ova nedužna devojčica ujedno nosi epitet i "najmlađe žrtve u Prijedorskoj regiji" pa čak i u čitavoj Bosni i Hercegovini. Ni prve reči nije stigla izgovoriti, ni prohodati a već je postala žrtva krvožednih zveri koje su je proterale iz porodičnog doma i poslale u smrt. Kome je i zašto smetala beba, novorođenče koje je od naoružanja imala samo flašicu sa mlekom a ni to sama nije znala držati ?
Danas bi Andrijana imala 30 godina, isto onoliko koliko obeležavamo od najvećeg stradanja srpskog naroda. Bila bi danas odrasla devojka, završila bi škole, možda i fakultet, bavila bi se poslom koji voli..bila bi ponos svoje porodice i čitave Gline i Banije gde je rođena..I Andrijana bi poput sve ostale dece uživala danas u svojim mladalačkim danima i svima izazovima koje život nosi...proslavila bi i maturu, družila bi se sa prijateljima, putovala, pisala, radovala...nažalost, sve te roditeljske snove prekinuo je užasni rat i bezumna želja za "čistom hrvatskom državom". Zbog iste bezumne, fašističke ideje tokom 1941. više od 80 000 srpske dece je izgubilo živote.. i oni su baš kao i Andrijana imali na pravo na život!
Nešto stariji bio je i Milo Vujić, dečak od godinu dana. Milo je rođen 17.01.1994. takođe u Glini, a živeo je u mestu Vojišnica. Ubijen je sa svojim roditeljima 7. avgusta na obroncima Petrove Gore. Srbi sa područja Vojnića su se, bežeći ispred "Oluje" okupili na prevoju Biljeg, odakle su, noću 6-7. avgusta, krenuli preko Petrove Gore prema Topuskom, gde je bila komanda Kordunaškog korpusa. Među njima je bio i Neđeljko Vujić (25), iz Vojišnice, sa nevenčanom suprugom Gordanom Bilbijom (20), rođenom u selu Marini kod Sanskog Mosta i njihovom bebom.
Mladi i neiskusni, pokušali su spasu žive glave i sklone se od nemilosrdnih neprijatelja koji su tih dana ubijali sve pred sobom. Vujići su se privremeno sklonili u jednu kuću u selu Ključar. Međutim, kobnog dana hrvatski vojnici su izvršili napad na tu kuću i počinili masakr. Kuća se od detonacije urušila zatrpavši tročlanu porodicu. Svi troje su brutalno ubijeni i dve ipo decenije se vode na listi nestalih. Na mjestu stradanja, porodica je pronašla samo par ostataka (papučicu djeteta, prsten majke, tablicu automobila...) i te sakupljene ostatke sahranili su u selu Vojišnica gde žive Nedjeljkovi roditelji.
2017. iz masovne grobnice u Glini su eshumirani posmrtni ostaci 36 srpskih žrtava ubijenih tokom akcije "Oluja". Od ukupnog broja ekshumiranih, 27 osoba su muškog pola, šest ženskog, jedno je dete, dok za posmrtne ostatke dve osobe nije bilo moguće odrediti pol. Prema izjavi Save Štrbca, direktora DIC Veritas, dečiji posmrtni ostaci verovatno pripadaju Vujić Mili, detetu koje je zajedno sa roditeljima stradao 7. avgusta na obroncima Petrove Gore. Sudovi u Vojniću i Prijedoru su, pre više godina, u vanparničnom postupku, na predlog njihovih roditelja, na osnovu kazivanja svedoka, utvrdili smrt Neđeljka i Gordane, koja je i upisana u matične knjige umrlih.
VERITAS raspolaže pouzdanim podacima za još 163 registrovana grobna mjesta u kojima se nalaze neidentifikovani posmrtni ostaci smrtno stradalih Srba na pomenutom području i u istom periodu, koji i dvadesetčetiri godine po prestanku rata, isključivo zbog opstrukcije hrvatske strane, čekaju na ekshumacije.
Od ukupnog broja žrtava do sada je rasvetljena sudbina 1.284 (67%) lica, dok se na evidenciji nestalih vodi još 612 (33%) lica, od čega 469 (76%) civila, među kojima 240 (51%) žena.
Oko 3.200 starih i nemoćnih, koji nisu htjeli ili nisu mogli napustiti ognjišta, na silu su internirani u logore za civile. Krajina je opustošena, opljačkana pa porušena i zapaljena. Nisu bili pošteđeni ni crkveni, kulturni, istorijski srpski, kao ni antifašistički spomenici.
Osim dvomesečne Andrijane Škorić i Mile Vujića, starog godinu dana, tokom "Oluje" su ubijeni i Siniša Dobrić /12/, Žarko Rajić /9/, Nevenka Rajić /11/, Darko Vuković /13/, Jovica Drča /6/, Milan Jokić /17/, Dragan Trkulja /17/, kao i Dušan Đerić /15/, njegova sestra Dragana Đerić /17/ i Marijana Poznanović /17/.
SMRT NA PETROVAČKOJ CESTI
U mestu Janjila kod Bosanskog Petrovca položeni su venci za stradale Srbe u izbegličkoj koloni, koju je bombardovala hrvatska vojska 1995. godine u akciji "Oluja" u kojoj je stradalo oko 2.000 i protrano više od 220.000 Srba sa vekovnih ognjišta. Hrvatska avijacija bombardovala je izbegličke kolone iz Kninske Krajine u Janjilama kod Bosanskog Petrovca i u Svodni kod Novog Grada 1995. godine. Napad na izbegličku kolonu postao je simbol stradanja krajiških Srba i rana koja ni posle više od tri decenije nije zarasla. Već narednog dana usledio je još jedan napad na izbeglice kod Svodne, što je dodatno produbilo tragediju ljudi koji su u nekoliko dana izgubili domove, zavičaj i članove porodice.
Tužilaštvo Srbije za ratne zločine podigla je optužnicu protiv hrvatskih pilota: Željka Jelenića, Danijela Borovića, Vladimira Mikca i Zdenka Radulja i tereti ih da su 7. i 8. avgusta 1995. godine naredili granatiranje kolone izbeglica na Petrovačkoj cesti.
Njima je suđenje počelo u martu prošle godine u Višem sudu u Beogradu, po optužnici Tužilaštva Srbije za ratne zločine.Doktoru Kerkezu kao ratnom hirurgu, Petrovačka cesta će ostati zauvek u sećanju. ada je 7. avgusta 1995. godine, u selu anjile, kod Bosanskog Petrovca, kolonu srpskih izbeglica Republike Srpske Krajine, bombardovala hrvatska avijacija.
"Bilo je deset poginulih, četvoro dece i šest odraslih osoba. Sećam se petogodišnjeg muškog deteta koje je bilo bez glave. To je bilo strašno za videti", rekao je Kerkez u Jutarnjem programu RTRS.
Bilo je, dodaje, oko trideset teško ranjenih i povređenih, i više od deset lakše ranjenih. Prema JEDINIM relevatnim i istinitim podacima Dokumentaciono-verifikacionog centra “Veritas”, na Petrovačkoj cesti i u Svodni kod Novog Grada ubijeni su Darinka Drča /68/, Mika Kovačević /83/, Krstan Vuković /45/, Branko Stijelja /72/, Mirko Stijelja /34/, trudnica Mirjana Dubajić /21/, Jovica Drča /šest/, Darko Vuković /13/, Nevenka Rajić /12/, Žarko Rajić /10/, Marta Galogaža /60/, Rade Galogaža /40/ i Mile Malobabić /42/.
OLUJA 1995: "UBIJENA I BEBA U MAJČINOM STOMAKU"
U Vojniću je 2019. sahranjeno četvoro članova porodice Novković iz obližnjeg Dunjaka, svirepo ubijenih u izbegličkoj koloni koja se 7. augusta 1995. kretala od Topuskog prema Dvoru na Uni. U šumi Oblaj, u napadu pripadnika hrvatske vojske na vozilo Lada ubijeni su civili Nikola Novković (41), njegova nevenčana supruga u sedmom mesecu trudnoće Nedjeljka Matijević (33), njegov otac Dragić (81) i majka Nevenka (75). Kolona je tada prekinuta i ljudi su se vratili u Topusko. Nedeljkinoj sestri koja živi u Srbiji nedavno je javljeno da su stradali pronađeni i identifikovani te da tela može preuzeti i sahraniti.
Zlikovci nisu poštedeli ni bebu u majčinom stomaku koja nije stigla ugledati svetlost dana!
SINIŠA JE IMAO SAMO 12 GODINA KADA SU GA HRVATSKI VOJNICI UBILI...
Nevenka Dobrić izgubila je sina Sinišu (12) u zločinačkoj hrvatskoj akciji "Oluja" 1995. godine, a zbog njene boli, koja ne prolazi ni posle 31 godine, plakali su svi prisutni na centralnoj manifestaciji u Mrkonjić Gradu.: “Živeli smo dobro i lepo, ali nas je rat uništio. Iz svog sela smo 4. avgusta krenuli u zbeg. Ujutro su granate padale, a kada se oko dvanaest sati naizgled sve primirilo, planirala sam da s mlađim sinom, dvanaestogodišnjim Sinišom, krenem traktorom u neizvesnost. Svekar i svekrva su hteli da ostanu na imanju, dok je stariji sin Saša, od nepunih osamnaest godina, bio s ocem Milom gde su ostali s komšijama ”, priseća se Nevenka.
Navodi da se dogovorila sa rodbinom i njenim roditeljima da ona i mlađi sin Siniša svi zajedno krenu, “Auto koji nas je trenutak ranije mimoišao, sada stoji sa strane, a žena koja je bila u njemu puzi po asfaltu, pri čemu ja još uvek ne znam da su moji sin Siniša i svekar Petar u kabini već mrtvi”, kazala je Nevenka. - Hvala svima koji se trudite 31 godinu da 4. avgust ne bude samo običan datum. Moj sin je pošao u kolonu da spasi svoj maleni život, u traktorskoj kabini sa dedom i sa mnom u prikolici. Nismo 10 kilometara odmakli kada je hrvatska vojska presekla kolonu i sa 12 rana usmrtila Sinišu i Petra. Na licu mesta traktor je skrenuo sa puta, a prikolica u kojom sam bila prevrnula se. Hrvatska vojska ubila je moje dete i svekra, sačekala je i sledeći traktor na kom su bili moji roditelji i baka. Videvši šta se dogodilo, skamenjeni od bola i tuge, očajnički su molili hrvatsku vojsku da mene izvuku ispod prikolice. Oni su dozvolili, ali su odlučili da nas privedu - govorila je Nevenka i nastavlja:- Na molbe i plač moje majke, odlučuju da puste majku, baku i mene, a oca odvode u zatvor. U tim momentima, nisam bila svesna šta se dogodilo. Hrabre krajiške žene nisu dozvolile da telo mog Siniše ostane tamo da ga rastrgnu zveri. Odnose mog Sinišu gde ga mi sahranjujemo 5. avgusta, a zatim 26. avgusta 1996. godine, na Sinišin rođendan, prenosimo posmrtne ostatke. Svekar Petar se vodi kao nestalo lice."
Nevenka još traga za pravdom...
- Tragam za pravdom, ne postoji sud na kome ne vodim parnicu kako bi moje dete dobilo status civilne žrtve rata. Još nisam uspela, dete ne počiva u miru jer su moje rane otvorene. Svakog 4. avgusta pričam svoju priču i nadam se da će dopreti do onih koji dele pravde i uvek idem sa istim pitanjem: Ako moj Siniša nije civilna žrtva rata, ima li srpskih žrtava rata?"
HENDIKEPIRANI DEČAK UBIJEN ZAJEDNO SA BAKOM
Stojan Korasić imao je samo 13 godina kada je brutalno ubijen od strane hrvatskih vojnika zajedno sa svojom bakom Stojom, sa majčine strane, i dekom sa očeve strane. Hrvatski zlikovci su se iživljavali nad nedužnim civilima pa pokušali da prikriju ovaj strašan zločin. U Knjizi osoba nestalih na području Republike Hrvatske, u izdanju Hrvatskog "Crvenog križa i Ministarstva branitelja, Uprave za zatočene i nestale" iz 2015. godine, za Stoju i Milana piše da je datum njihovog nestanka 5. august 1995. Njihova tela ekshumirana su na petrinjskom groblju u februaru 2019. godine, a sahranjeni su takođe na mjesnom groblju u Prevršcu. Milanu su nađeni svi delovi tela, a Stoji je nedostajao deo potkoljenice. U dokumentaciji koju su Stojan i Nada dobili na Zavodu za sudsku medicinu i kriminalistiku u Zagrebu piše da je Stoja Matijašević ubijena 5. avgusta 1995., a Milan Korasić 5. septembra 1995. Na Zavodu im je rečeno da su njihova tela bila pokopana na petrinjskom groblju od 1999., a gde su bila do tada, Stojan i Nada ne znaju.
Stojan i Nada Korasić živeli su u Prevršcu sa svoje troje dece, Milenom, Milanom i Milenkom, a s njima je živela i Nadina majka Stoja Matijašević. Porodica se izdržavala uglavnom od poljoprivrede, a Stojan je nekoliko godina radio u Francuskoj kako bi im obezbedio bolji život. Takav mukotrpan, ali i skladan život prekinut je 5. augusta 1995. godine, kada Stojan i Nada napuštaju svoju kuću sa kćeri Milenom i sinom Milenkom, koji je tada imao godinu i jedanaest meseci. Nadina majka Stoja nije želela napustiti kuću jer, kako je tada rekla, nikome ništa nažao nije uradila i nema zbog čega bežati. Kako je njihov tada trinaestogodišnji sin Milan bio izrazito vezan uz baku Stoju, i on uz nju ostaje paziti kuću. Milan nije išao u školu, imao je zdravstvenih problema. Roditelji kažu da je bio lepo i pametno dete, ali je imao govornu manu. Sa bakom Stojom i Milanom u kući ostaje i Rankov otac Miloš Korasić. Na putu prema Bosanskoj Kostajnici, kada su prešli most, videvši ozbiljnost situacije Nada se odlučila vratiti po majku i sina, ali vojska joj to nije dopustila. Tada niko nije ni slutio da će njihove najmilije, koji su ostali čuvati kuću, zadesiti strašna sudbina.
NESTANAK I UBISTVO DRAGANA TRKULJE
Dečak Dragan Trkulja, sin Jove i Balać Ljubice, rođen je u Bihaću a živeo je sa majkom u Krugama kod Donjeg Lapca. Nije hteo da napusti selo. Međutim, hrvatske snage su upale u ovo mesto, spalile ga i opljačkale, a dečaka i civile mučki poubijali, te tela sakrili u pojedinačne i masovne grobnice. Dugo se vodio kao nestalo lice. Imao je samo šesnaest i po godina. Postojala je nada da je umakao zlikovcima, da se sakrio negde i spasao ali nažalost, zadnja iskra nade je ugašena te 2004. kada je majka dobila poziv za identifikaciju. Sahranjen je na groblju u Gračacu.
STRAŠNI ZLOČINI NAKON RATA
Maleni dečak Siniša (1993) i njegovi roditelji Žarko (1960) i Mara Brajković (1939) – inače Romi iz Petrinje, poginuli su 09.05.1997 u mestu Ćuić Krčevina (Korenica) kada su pokušali da hladne noći provedu u nenastanjenoj, zapaljenoj kući Srbina Nikice Ćuića koju je počeo pripremati za povratak. Međutim, hrvatski zlikovci su tu planski postavili minu iznenđenja od čega je romska porodica na licu mesta stradala, tj. bolje reći u terorističkom napadu ubijena (izvor: HHO – “Vojna opercija Oluja izvještaj”)
ZLOČINI ŠIROM REGIJE..
Коментари
Постави коментар