 |
| Žrtve zločina: Milosav, Sultana i Dostana Šmigić |
Otmice, ubistva, progonstvo, razrušeni domovi obeležili su živote srpskog stanovništva u Srbici, mestu u centralnom delu Kosova i Metohija. Srbica je još početkom 1998. postala glavno vojno uporišta snaga OVK, odakle su kretali svi napadi na srpsko civilno stanovništvo i pripadnike MUP-a. Šmigići su jedna od stradalnijih porodica na Kosovu i Metohiji. Surovi rat je odneo šestoro života, a masakr nad porodicom Šmigić u selu Leočina kod Srbice jedan je od prvih događaja u kalendaru srpske tragedije. Albanski ekstremisti svojim zločinima su trajno obeležili život Radmile Šmigić Šapić. Tada je ostala bez majke, oca, sestre od strica, tetke, brata od tetke...ratno zlo i njegove posledice uzeli su joj i dva rođena brata i sestru - jedan brat je prevelike tuge i ratnih trauma izvršio samoubistvo, a sestra i drugi brat su od stresa, žalosti i tuge teško oboleli i umrli.
- Ne znam kako ni moje srce nije prepuklo više od tolike tuge i tolikih tragedija, stvarno ne znam - govori Radmila.
U očima ove žene naviru suze, bol i neverica dok za Kosovo Online priča o strahovitoj sudbini koju je doživela. Kome su i zašto bili krivi njeni stari roditelji - Milosav i Sultana, penzioneri od 82 i 73 godine ? Kome je bila kriva njena tetka Aleksandra Lena Šmigić, udovica, starica od 78 godina ili njen sin Radomir? Šta je kome skrivila radmilina sestra od strica Dostana Šmigić, uspešna mlada žena oteta na samom početku rata ?
To su pitanja koja 24 godine muče i progone ovu ženu koja uprkos svim tragedijama koje su je snašle u sebi nema ni zrno mržnje. Oduvek je poštovala i cenila sve ljude, nezavisno od njihove verske i nacionalne pripadnosti, baš kako su je roditelji učili. Ipak, najviše je boli što posmrtne ostatke svojih roditelja i ostalih članova bliske porodice još nije pronašla. - Ja se nadam i molim Boga da ne umrem dok ih ne pronađem, jer ja drugo ništa ne želim, samo da ih sahranim i da im ja i moja deca zapalimo sveće. Ali, ne samo moji, već svi nestali treba da budu pronađeni, bez obzira na nacionalnost i veru, i da njihovim porodicama budu predati posmrtni ostaci. Videćemo kako će da se to odvijati u pregovorima koji su veoma važni", započinje Radmila priču za Kosovo Onlajn.
Radmila Šmigić-Šapić, udata u Zvečanu gde i danas živi sa svojom porodicom, obilazila je bezuspešno u prethodne dve ipo decenije razne institucije, kucala je na mnoga vrata, kako bi saznala sudbinu svojih kidnapovanih roditelja, Milosava i Sultane, ali i rođaka Radomira, Aleksandre i Dostane. Pokretanje ovog pitanja u pregovorima koji se između Beograda i Prištine vode u Briselu daju joj nadu da će dočekati, zajedno sa ostalim porodicama, da se ovaj veliki i bolan problem reši.
Rat u Srbici počeo je još 20. februara 1998. kada su albanski ekstremisti, pripadnici "OVK" u mestu Lauša poubijali civile - autoelektričara u penziji Milorada Ristića (53) i građevinskog radnika Murata Dajakua (38). Tada počinju masovni i organizovani napadi na srpske i nealbanske civile ali su pretnjama i velikom pritisku bili izloženi i svi Albanci opredeljeni za mir i suživot.
Pre rata je u Leočini živelo oko 40 članova familije Šmigić. Dana 18. maja 1998. grupa albanskih ekstremista - pripadnika OVK, zaustavlja Dostanu Šmigić, koja se tog dana zaputila ka svom poslu. Mlada i obrazovana žena, nikome kriva, zarobljena je i nasilno odvedena. Rada je ispričala medijima kako je porodica pokušala u više navrata da sazna sudbinu svoje rođake ali su svi napori rezultirali samo sugestijom da je Dostana zatočena u improvizovanom centru za pritvor OVK.
- Imali smo informaciju da se ona nalazi u sedištu OVK u selu Likovac (u opštini Srbica). Rekli su nam da su tamo držani i neki Albanci. Kasnije smo čuli da je tamo ubijena”, rekla je Rada za BIRN. Dostanina majka i Radina strina Krstiva, neumorno je pokušavala na sve načine da dođe do informacija o svojoj ćerki. Molila je i komšija Albance da joj pomognu da izbavi ćerku iz zloglasnog albanskog logora. Međutim, bez uspeha! A o Dostaninoj sudbini kolale su još tada razne priče kako je mučena i zlostavljana na najstrašnije načine ali porodica se ipak nadala najboljem ishodu. Međutim, tu nesreći nije bio kraj.
Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, Dostana, inače službenica Zavoda za tržište rada u Srbici, nestala je 18. maja 1998. oko 16 časova na lokalnom putu Citak-Leočina, kada je svojim automobilom skrenula sa puta Peć-Kosovska Mitrovica. Kako piše dnevni list Politika" od 21. maja, nju su OVK ekstremisti posle kraćeg ispitivanja odveli u Likovac, gde je smešten štab OVK sa ovog područja". U Likovcu je inače postojao jedan od najstrašnijih logora gde su mučeni i ubijani zarobljeni Srbi i gde su silovane brojne žene i devojke srpske i nealbanske nacionalnosti.
Nakon Dostanine otmice, većina Srba u strahu za svoje živote napušta i Leočinu i okolna srpska sela i zaseoke. U selu su ostali samo stari supružnici Milosav i Sultana, Milosavov bratanac Radomir sa majkom Aleksandrom i Dostanina majka Krstiva.
U utorak, 9.06.1998. godine, oko 11:00 časova, tridesetak naoružanih i uniformisanih Albanaca ušlo je u naselje Šmigića u Leočini i počelo da pali kuće. Radmila se sa tugom u glasu priseća tog 9. juna 1998. godine kada je, po priči jedne rođake koja je uspela da se spasi, petoro mladih Albanca došlo u dvorište njihovog porodičnog doma i sa kućnog praga joj odvelo roditelje i rođake.
"Došli su u 10 sati ujutru, počeli su da ih maltretiraju i isteruju iz kuće, ali moj otac to nije želeo da prihvati, jer je on tu rođen, a tu su živeli i njegovi preci. Rekao im je da ne želi da se iseli iz svoje kuće i da ode sa svog imanja, jer je i sa komšijama Albancima živeo u dobrim odnosima i nikome ništa loše nije učinio. Udarali su ga kundakom od puške, a zatim ih ubacili u traktorsku prikolicu mog brata koja je zajedno sa traktorom bila parkirana u dvorištu, i odveli su ih u pravcu Rudnika. Bila su to petorica mladih Albanaca koje nismo poznavali", tihim glasom govori Radmila.
Podaci nevladinih organizacija govore kako su u dom Šmigića tog upali naoružani albanski paravojnici. Najpre su Milosava udarili kundakom a potom su počeli da udaraju i Sultanu i Krstivu, da bi im zatim naredili da uđu u jednu sobu. U toj sobi su zapalili dva jorgana. Zaključali su ih, rekavši im da će doći po njih za sat vremena. Sultana i Krstiva su pobegle kroz prozor a Milosav je ostao. Od tada mu se gubi svaki trag. Žene su otišle kod Sultaninog bratanca Radomira, ali se Sultana ubrzo predomislila i krenula kući, gde je ostao suprug. I njoj se od tada gubi svaki trag. U strahu od albanskih vojnika Radomir se sakrio u potkrovlje kuće, a Aleksandra i Krstiva su ostale u prizemlju. Ubrzo su se pojavili OVK ekstremisti, prošli su pored žena i zaputili se u potkrovlje. Čim je videla da idu ka Radomiru, Aleksandra je potrčala za njima. Krstiva je čula jauke i vrisku a potom tri pucnja. Krstiva je pobegla u njivu. Odatle je videla da su kuće Milosava i Radomira zapaljene.
Tako je ovaj stravičan masakr preživela samo Krstiva, koja je prethodno ostala bez ćerke a potom i bez ostalih članova svoje porodice. Radmila ističe da je njihova odeća, na kojoj su bile rupe od metaka, pronađena na mestu stradanja.
Radmila, na čijem licu se vide tragovi patnje i bola, dodaje da su posle par meseci saznali da je kod pumpe u Rudniku pronađena garderoba njenih roditelja i rođaka Radomira i Aleksandre, i da su najverovatnije tu i ubijeni.
"Kada je moj sin bio da prepozna garderobu, video je da su sako i pantalone mog oca bile izbušene, tabakera uništena i izbušena, a na maminoj marami je bio pronađen i pramen kose. Tražili smo da nam bar daju tabakeru i štap od oca, ali nam ni to nisu dozvolili, jer su rekli da navodno treba da urade neka veštačenja", kaže Radmila. - Još uvek verujem da su njihova tela negde u blizini tog mesta. Sve vreme smo čekali da ona budu pronađena i nadali se da je Dostana živa. Dva meseca nakon toga dogodila se još jedna tragedija – moj brat je izvršio samoubistvo“, priča ona.
Radmila se priseća kako je jednog dana, pre zločina, u njihovu kuću došao komšija Albanac i sugerisao im da odu. Radin otac, Miroslav Šmigić rekao je članovima svoje porodice da nikada neće napustiti dom. „Moj otac je stalno govorio da nemaju gde da idu, kao i da nikome nije učinio ništa loše“, rekla je ona. „Roditeljima je rekao da je u selu održan sastanak te da više nije bezbedno“, priseća se Šabić.
Do tog trenutka, Radmila i njena braća i sestre nadali su se da su njihovi roditelji živi, da se nalaze u nekom logoru i da će ih pustiti. I danas, posle toliko godina, imaju samo jedno pitanje na koje žele da saznaju odgovor ko je i zbog čega odveo u nepoznato njihove roditelje, "stare i poštene ljude koji su samo želeli da ostanu na svom ognjištu". - Lakše bi mi bilo kad bi znala ko je ih je kidnapovao i jedino što bi ih pitala je zašto su to uradili. Ne bih ja njih ni dirala niti bi im naudila, neka im za to zlodelo sudi sud i Bog, ali bi tražila da mi kažu kome su smetali stari ljudi kojima nije bilo ostalo mnogo od života", plačnim glasom govori Radmila.
- Nažalost, posle njegovog samoubistva izgubila sam i drugog brata, kojem je srce prepuklo od tuge za roditeljima i imovinom koju smo imali. Nije dočekao da se useli u novu kuću koju je mukotrpnim radom uspeo da izgradi. Iste godine umrla mi je i sestra, tako da nam se porodica rasturila nakon saznanja da su nam roditelji kidnapovani", kaže Radmila koja se i sama već 23 godine bori sa dijabetesom.
Žrtve ratnog zločina:
- Aleksandra Šmigić (1920)
- Dostana Šmigić (1957)
- Milosav Šmigić (1916)
- Radomir Šmigić (1946)
- Sultana Šmigić (1925)
Коментари
Постави коментар