KRVAVI TRAG ALBANACA NA KOSMETU: UBISTVO ROMSKE DEVOJČICE LJULJETE BISLIMI

Progon romskih porodica u Kosovom Polju

Među 424 Roma koje su albanski teroristi ubili tokom poslednjeg rata, nalazi se i veliki broj žena, dece i starijih osoba. Zatirane su čitave porodice a zbog teških uslova života i egzodusa koje su Romi doživeli, strahuje se da je broj ubijenih i nestalih višestruko veći i da mnoge žrtve nisu još uvek evidentirane.

Na pretužnom popisu stradalih lica nalazi se i ime romske devojčice Ljuljete Bislimi. Ona je rođena 1983. u Kosovom Polju gde je i živela sa članovima svoje porodice. Živela je u romskom naselju gde je i dočekala NATO bombe.

Nažalost, kobnog 27. marta 1999. njen mladi život je okrutno prekinut. Na surovu smrt mlade devojčice podsetile su i Večernje Novosti u jednom od svojih tekstova posvećenom stradalim i nestalim licima.

Albanski teroristi su romsku porodicu Bislimi optužili za saradnju sa srpskim vlastima. Naravno, to su bile najobične iskontruisane priče kojima su etiketirani svi - i Romi i pošteni Albanci, i Bošnjaci, Aškalije, Turci koji nisu želeli da obuku uniforme zločinačke OVK već su se odlučili za suživot sa komšijama Srbima. Tako su svi koji su odabrali jezik komšijske solidarnosti umesto mržnje i teškog naoružanja bivali proglašeni "izdajicama, špijunima, škijama". Postali su krivi samo zato što nisu želeli da ubijaju svoje komšije Srbe. Preko osam stotina poštenih Albanaca, lojalnih građana SRJ (uključujući i decu), je likvidirano od strane OVK upravo zbog ovakvih neosnovanih optužbi.

Tako je i porodica Bislimi označena kao "neprijateljska" iako je prema rečima komšija i poznanika, reč o poštenim vrednim skromnim ljudima koji se nikada nisu zamerili nikome. 

Tog marta 1999. nisu ubijale samo bombe iz vazduha. Albanski teroristi - pripadnici zločinačke "OVK" su masovno ubijali, silovali i kidnapovali srpsko i nealbansko stanovništvo. 

Tog prolećnog 27. marta 1999. naoružani albanski teroristi su presreli mladu Ljuljetu koja se kretala naseljem. Pošla je kući da obavi uobičajene poslove, žurila je da se skloni i od NATO bombi na sigurno i bezbedno mesto. Teroristi su uočili svoju žrtvu. Čekali su da nema nikog u blizini i zarobili je. Čekuovi i Tačijevi ekstremisti iživljavali su se nad maloletnom devojčicom uz pogrdne reči i uvrede a onda je na svirep način usmrtili hicima iz vatrenog oružja. 

Zabrinuti roditelji u očaju su dozivali i tražili svoju mezimicu. Ubrzo se u potragu uključilo i čitavo naselje. Strah, uznemirenost i panika obuzeli su njene roditelje, braću, sestre. 

- Pronađena je! Ali ne onako kako su se svi nadali i očekivali. Obistinili su se najveći strahovi. Neljudi i zveri ubili su maloletnu devojčicu iz čistog hira. Imala je tek 16 godina. Sahranjena je u krugu najbližih a suze i jecaje nije mogao niko da zaustavi. Plakali su i Srbi i Romi, i Aškalije...svi normalni stanovnici Kosova Polja. Bila je tuga jednaka za sve.

Prerano je ugašen jedan mlad život - život devojčice koja apsolutno nije bila ni za šta kriva niti je imala bilo kakve veze sa ratom.

TEROR NAD PORODICOM BISLIMI - SKENDER PREMINUO ZBOG LAŽNIH OPTUŽBI

Svoj teror nad porodicom Bislimi albanski teroristi su nastavili i nakon završetka rata. Tako su na prevaru zarobili i uhapsili Roma, čestitog i poštenog čoveka - Skendera Bisljimija, optuživši ga za izmišljene navodne ratne zločine nad nepostojećim albanskim civilima u Kosovom Polju. 

Tako su žrtve proglašene zločincima a zločinci žrtvama. Skender je bio rođak ubijene Ljuljete a uz lažne potplaćene svedoke pripisani su mu izmišljeni zločini zbog čega je osuđen na deset godina zatvora. Bio je bolestan čovek i teror mu je još više pogoršao stanje. 

I to nije bio zatvor nego logor, nastavak mučenja iz rata. Kao posledica laži i izmišljotina, te neviđenih psihičkih tortura Skender je preminuo 12. novembra 2021. na Univerzitetskom kliničkom centru Kosova i Metohije. 

–Otac je uhapšen 30. jula u Višegradu jer je pošao da obiđe brata u Mostaru. Od tada je u zatvoru. Kažu da je uhapšen da ga traže iz Prištine da mu sude. To su obične gluposti. Mi smo živeli u Podujevu o otac je prodavao zogere i metle po Prištini, skupljao gvožđe. On je nepismen i teško bolestan čovek. Iz Podujeva smo pobegli 1998. godine u Gornji Milanovac a 1999. godine smo došli u Kruševac. – ispričao je Arton Bislimi, jedan od 13-toro Skenderove dece.

U porodici Bislimi su bili iznenađeni kada su saznali da je poternica za Skenderom izdata još 2013. godine. Sudija Vitor Ugo Pardal je izdao nalog za njegovo hapšenje zbog navodnih ratnih zločina protiv civilnog stanovništa počinjene 26. marta 1999. godine u Prištini a prema članu 142. Krivičnog zakona SFRJ!?

–On je sve ove godine putovao bez problema. Nekoliko puta je išao u Crnu Goru, poslednji put pre 5-6 meseci. Išao je i tri puta u Nemačku i niko ga nije dirao. Kako sad odjednom da je na poternici? – pita se snaha Šukrije Beraj.

Advokat Srđan Milovanović, koji ga zastupa u Srbiji, ističe da će Bislimi  biti „kolateralna šteta“.

–Sumnjam da će preživeti suđenje jer je jako lošeg zdravstvenog stanja a naša država ne reaguje iako se radi o građaninu Srbije. Pošto je reč o nepismenom Romu valjda smatraju da nije vredan. Kada je Dikić uhapšen u Crnoj Gori svi su skočili, ratni zločinac Tači je pušten na slobodu a sudiće se čoveku koji nije ni bio u Prištini u vreme kada mu se pripisuje zločin jer je još 1998. godine otišao u Srbiju. – objašnjava Milovanović. Milovanović je imao priliku da pročita optužnicu protiv Skendera Bislimija utvrdivši da nikakvi dokazi ne postoje.

–Priča ima sasvim drugu pozadinu. Bislimi ima neku zemlju na Kosovu koju ne želi da proda Albancima. Pošto nisu mogli da ga nagovore na to neko ga je prijavio za zločin nad civilima. Jedini dokaz protiv njega su tri rečenice navodnog svedoka. Srbija bi morala da se potrudi da se njenom državljaninu sudi u Beogradu. Ukoliko se politika ne umeša mislim da će nepismen i naivan čovek stradati. – rekao je Srđan Milovanović i na kraju bio skoro u potpunosti u pravu. 

ZLOČINE NAD DECOM SLAVE KAO POBEDE

 Nažalost, Albanci na Kosovu i Metohiji i danas slave i veličaju ove zločine kao nekakvu "pobedu". Ponosni na svoja nedela, oni i danas slave ubice i silovatelje kao nekakve heroje koji su položili "živote za slobodu". Kavi su to albanski teroristi bili borci i šta su branili najbolje pokazuju ubistva stotina Roma širom Kosmeta - od spomenute Ljuljete Bisljimi, do petogodišnje Elizabete Hasani koju je Albanac ubio na pijaci u Kosovskoj Mitrovici. O njihovom herojstvu nad Romima govori i monstruozno mučenje zlostavljanje pa masakriranje Aferdite Kućište, stare 15 godina, te ubistvo tek rođene bebe Sevdije Krasnići koju su sa ocem u naselju Brekovac ubili albaski teroristi iz Đakovice. Pamti se i ubistvo četvoročlane romske porodice Krasnići u Obiliću gde su malenog Neđmedina od godinu dana haradinajevi zlikovci zapalili u naručju njegove majke. Ovakvih primera ima na pretek a nama preostaje samo da ih pominjemo i pamtimo. 

Za vreme albanskog terora i NATO agresije, u periodu od 1998. do 2001. ubijeno je i kidnapovano preko četiri hiljade ljudi, uglavnom srpske nacionalnosti. Među žrtvama su takođe i mnogi Romi, Bošnjaci, Aškalije, Kosovski Egipćani, Albanci. Ubijeno je i kidnapovano najmanje 277-oro dece, dok je više od dve hiljade mališana ranjeno. Stvaranje "Velike Albanije" nikome nije donelo dobro, pa čak ni samim Albancima.