ROMSKI SVIRAČ RAHIM: "ALBANAC MI JE UBIO ĆERKU, IMALA JE PET GODINA"

 Prošlo je dvadeset i sedam godina od terorističkog napada albanskih terorista u Kosovskoj Mitrovici prilikom čega je počinjen masakr nad nedužnim civilim. U tom besomučnom terorističkom aktu ubijeno je pet, a ranjeno 42-oje civila. Najmlađa ubijena je bila Elizabeta Hasani, devojčica romske nacionalnosti. Imala je samo pet godina...

Tog divnog prolećnog 13. marta 1999. počinjen je jedan u nizu stravičnih zločina albanskih terorista nad civilnim stanovništvom na Kosovu i Metohiji za koji do danas niko nije odgovarao. Tog tragičnog dana, pripadnici diverzantsko - terorističke OVK aktivirali su eksplozivnu napravu na Zelenoj pijaci, u nekadašnoj ulici Gavrila Principa u Kosovskoj Mitrovici tom prilikom čega je usmrćeno petoro, a teško ranjeno 42-oje ljudi. Eksplozivna naprava velike razorne moći je postavljena ispod jedne od pijačnih tezgi a aktivirana je oko 14 časova i dvadeset minuta. 

Ovaj zločin je bio pažljivo isplaniran. Ekstremisti su namerno odabrali subotu znajući da je to pijačni dan i da će mnogo naroda biti na ulicama i u kupovini. Tako je nažalost i bilo. Od dejstva eksplozivne naprave na licu mesta je ubijeno troje, dvoje je preminulo u bolnici a ranjeno je 42-oje nevinih civila. Prema prvim nalazima istrage teroristi su postavili eksplozivnu napravu jake razorne moći ispod tezge na oko 10 metara od ulaza u pijacu. 

Tom prilikom su ubijene petogodišnja Elizabeta Hasani, devojka Valjdeta Strana (22) i  Sevdija Selani (50). Još četvoro civila - Abaz Mecinaj (55), Rabib Bajrami (53), Ahmet Strana (58) i Rahim Peci /65/ - je preminulo u bolnici kroz par sati. Istog dana albanski ekstremisti su izvršili teroristički napad u Podujevu tokom kojeg je ubijeno petoro civila a više od trideset je teško ranjeno.

Povodom tih napada albanskih terorista na Kosovu je zasedelo Privremeno izvršno veće Autonomne Pokrajine Kosova i Metohije, kojim je predsedavao Zoran Anđelković. Veće je najoštrije osudilo gnusne zločine albanskih terorista u Podujevu i Kosovskoj Mitrovici. Oni su ocenili da teroristički napadi u Podujevu i Kosovskoj Mitrovici samo potvrđuju koliko je važno da međunarodna zajednica jasno osudi terorizam kao najveći uzrok problema na Kosovu i Metohiji i kao uzrok opasnosti za ceo region i Evropu. Ocenjeno je da je nasuprot besomučnim akcijama terorista stoje građani opredeljeni za odbranu svoje slobode, svoje teritorije, suvereniteta i integriteta zemlje, koji su za spokojan život svoje dece i svojih porodica.

Elizabeta Hasani je rođena 15. februara 1994. u Palermu u Italiji. Do tragične smrti živela je i odrastala u Kosovskoj Mitrovici gde je živela sa roditeljima. Kao i svako dete, volela je igru i zabavu. Bila je veselo i nasmejano dete. Elizabeta nije ni znala šta je rat. Tek što je počela da živi i upoznaje svet oko sebe,  njeno detinjstvo je prekinuto na vrlo svirep i okrutan način.  Danas, dve i po decenije od tragedije, ubice se šetaju Kosovom i Metohijom kao potpuno slobodni građani, oslobođeni bilo kakve odgovornosti. A Elizabete odavno nema...

Njen otac Rahim ispričao je: 

"Ja sam Rahim Hasani, rođen 17 maja 1953. godine u Mitrovici. Otac mi je bio iz Mitrovice, zvao se Ramadan Hasani, a majka Seljvie Hasani. Imao sam sedmoro braće i četiri sestre. Svi smo se školovali u Mitrovici. Svako od nas je završio srednju školu. Mi smo prvi na Kosovu koji smo izrađivali metle kod kuće, išli smo na pijace i prodavali ih, živeli smo nekako. Otac je otišao u Nemačku, radio je nekoliko godina. Tamo je stekao penziju.

            Ja sam se oženio 1972. godine. ’78. godine sam se venčao sa mojom suprugom Nadom u Mitrovici. Otišao sam iz Mitrovice i živeo sam u Beogradu do 1996. godine, nakon čega sam se ponovo vratio da živim u Mitrovici pošto sam zašao u lepe godine, a i tamo sam imao svoje kuće. Došao sam sa ženom i sa decom i radio sam kao taksista od ’96 do ’98 godine. U susedstvu je živela moja stara majka od nekih 75-6 godina. Nikada ni sa kim nisam imao problema. Mnogo ljudi me poznaje u Mitrovici jer sam se kao mladi momak bavio muzikom po kafićima, hotelima. Zvali su me Ruti. Građani Mitrovice znaju ko je Ruti, pozdravljam ih sve. 

Suprugu, Nadu, sam upoznao u Beogradu. Sa Nadom smo izrodili osmoro dece. Sada imam šest ćerki. Jedna što je umrla, to je sedam. I sin jedinac, to je osmoro dece. Sadeta je prva, nakon nje Selvija, pa Jasmina, Dragica, posle je Elvis i Elvira, Elizabeta i Maria Tereza

Kada sam živeo u Beogradu, to je bilo interesantno: grad je bio otvoren za sve narode. Danas ima Albanaca koji žive tamo. Mnogo televizijskih spikera radi u Beogradu jer tamo ima mnogo kanala. Niko te ne dira kada gledaš svoja posla. Ne mešaj se u šerpu u kojoj kuva neko drugi, jer šta tražiš to će te snaći. Gledaj svoja posla i niko te neće dirati. Dok sam živeo tamo nikada od tog naroda nisam čuo nikakvu uvredu. Posao kojim sam se bavio-radio sam za sebe. Trudio sam se da odgojim decu. Sa susedima smo se lepo slagali. Kada je došlo vreme, prodao sam stan.

            Tamo sam se bavio trgovinom. Mi, Romi, smo za trgovinu. Kupi ovde, prodaj tamo. Međutim, odlučio sam da se vratim jer sam imao 47 godina. Mislio sam o starosti. Mislio sam, „Kada već imam kuće i posao u Mitrovici, zašto ja živim u Beogradu? Idem u Mitrovicu, pa i ako umrem, umreću u svojoj zemlji, tamo gde su mi kuće“. Složila se i moja supruga. Privatni stan koji sam posedovao, sam prodao. Od mene ga je kupio baš gradonačelnik opštine- zvala se Opština Stari grad. Prodao sam mu ga za dobre pare. Došao sam u Mitrovicu.

"Lepo sam se družio sa Albancima, ali desilo se to što se desilo, ta ćerka mi je poginula. Bio je rat za sve. Svi smo izgubili nešto, i Albanci, i Srbi, pa i mi Romi. 

 Radio sam kao taksista u to vreme, išao sam svuda. Baš me je ’98. godine uhvatio OVK kod autobuske stanice u jedan posle ponoći. Čekao sam jednog čoveka da stigne autobusom iz Podgorice. Tada je autobus stizao u dva posle ponoći. Došli su nekim džipom, sa maskama, „Ličnu kartu! Dole na zemlju“. Pomislio sam, „Streljaće me“.

            Ličnu kartu su mi ostavili na leđima. Niti znam gde su otišli niti šta su radili. Mene su, uglavnom, ostavili da ležim na zemlji. Ustajem, osvrćem se oko sebe, nema nikoga. Uzeo sam ličnu kartu, upalio sam auto, otišao da popijem jednu. Deca mi nisu išla u školu. Nisu znali Albanski. Sva moja deca su porasla u Beogradu i rođeni su tamo, pa zato nisu znali da govore Albanski.Međutim, na Kosovu nikada nisam doživeo nešto loše, osim što je sudbina htela da mi ta ćerka pogine. Ispričala mi je supruga, jer sam bio u kontaktu sa njim. Ona je pobegla sa decom. Jedna starija tetka je bila tu pa joj je pomogla. Prešli su na srpsku stranu, otišla je u Leposavić. Kada je počeo rat ’99. godine, nekoliko meseci pre bombardovanja, supruga je izašla na pijac u kupovinu. Sa sobom je uzela dve ćerke. Jedna ćerka je imala pet godina, a druga sedam. Jedna se zvala Elizabeta, a druga Elvira. Na pijaci je eksplodirala bomba. Tu mi je poginula petogodišnja Elizabeta, a sedmogodišnja Elvira je ranjena u obe noge. Prošlo je 21 godina. Zahvalan sam braći koji su dolazili i interesovali se za moju ćerku, 

A Elizabeta je sa pet godina imala znanje nekoga od dvadeset godina. Rekla bi mi „Gde si bio tata?“. „Zašto, šta je bilo?“, pitao bih je. „Znaš li koliko sam plakala za tobom, oče moj?“ Žena bi mi dala znak da uopšte nije plakala, ali je tako govorila samo da bih je uzeo u naručje. „Mnogo sam plakala za tobom. Zašto me ostavljaš samu?“. „Kćeri moja, ti si sa mamom, sa sestrama i bratom“. „Ne, kada me ti ostaviš ja po celi dan plačem za tobom“.

Nikada se nisam bavio politikom, nikada nikome nisam bio dužan. Ali, eto, to je bio rat. Kako sa vaše, tako i sa naše strane, svako od nas je nešto izgubio.

            Ja znam ko je postavio bombu i poznajem čoveka. Nema potrebe da se sada govori o tome ko je. On je bio Albanac, ali desilo se šta se desilo. Eksplodirala je ta bomba i ćerka mi je poginula. Drugu ćerku sam godinama lečio nekim operacijama.

            Ja ne kažem da mi je neko namerno ubio ćerku. Pogodilo je, umrla je, ali mi je, da vam iskreno kažem, malo krivo što 21 godinu nijednom društvu sa Kosova nije palo na pamet, kao ovoj braći što su dolazili, da me pitaju kako sam i šta sam.

            Elizabeta je poginula ’99. godine, ja sam bio u zatvoru pa mi nisu rekli. Rekao mi je jedan Albanac iz Albanije. Bio je iz Vljore, zvali su ga „Ćoro“. Rekao mi je, „Rahim, hoću nešto da ti kažem, ali nemoj reći da sam ti ja rekao“, jer su tu bili neki iz Mitrovice. Rekao mi je, „Čini mi se da su tebi ubili jednu ćerku, a jednu su ti ranili ’99. godine“. Rekao sam mu, „Jesi li ti normalan?“. „Rut, da li ti imaš ćerke Elizabetu i Elviru Hasani?“ Tada sam shvatio."

Zloupotreba žrtava

Albanskim ekstremistima nije bilo dovoljno što su nedužne ljude poubijali na pijaci već su podigli i skaradno sramotno spomen obeležje gde su uklesali imena poginulih navodeći da su zločin počinili "srpski zločinci, policija" što je izazvalo gnev kod ranjenih i preživelih, a najviše kod porodica žrtava.

 

- I sama sam preživela taj u teroristički napad, to je bio klasičan akt terorizma. Albanci su to radili svakog dana da isprovociraju sukobe. Znaju se imena ali ih kosovska vlast štiti. Još se poigravaju sudbinama poginulih i ranjenih. Cela Mitrovica zna da nisu zločin počinili pripadnici srpske policije kako piše već Albanci. Sramota! Treba skinuti tu ploču a i postaviti u Severnoj Mitrovici prikladno obeležje - navela je Oja, stanovnica Kosovske Mitrovice koja je preživela ovaj strašan masakr.  

Nevladine organizacije su osudile postavljanje spomen ploče i uvredljiv natpis pozivajući vlasti Južne Mitrovice da pod hitno uklone neprikladne i neistinite tvrdnje inače će to učiniti oni. 

Prema pisanju ALO-a Oliveru Ivanoviću, lideru Građanske inicijative Srbija, demokratija, pravda je nuđeno da bude zaštićeni svedok u postupku protiv organizatora bombaškog napada terorista na pijaci u Kosovskoj Mitrovici 13. marta 1999. godine, u subotu, tokom najprometnijeg pijačnog dana. - Taj slučaj je zbog sličnosti sa slučajem eksplozije na sarajevskoj pijaci Markale poznat kao "kosovske Markale" i Oliver Ivanović je imao saznanja ko stoji iza tog zločina. Mogao je da svedoči ko je to organizovao i da uperi prst u jednog poznatog moćnika. Taj je danas jedan od najuticajnijih ljudi na Kosovu - navodi se u tekstu.