Svako njihovo pominjanje i danas izaziva strah među ljudima a oni su verovatno najveći zločinci rata u BiH. Međutim, veoma je teško dokazati odgovornost snajperista za smrt ljudi jer nijedan još nije osuđen.
Snajpersko delovanje po Srpskom Sarajevu, tokom trajanja rata, bilo je svakodnevno. Sa položaja muslimanske tzv. Armije BiH snajperom su ubijani civili oba pola i svih uzrasta, od male dece do starih i nemoćnih. Prema podacima Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica na području sarajevsko - romanijske regije je ubijeno 3350 građana srpske nacionalnosti. Od samog početka rata na teritoriji koju je kontrolisala muslimanska tzv. Armija BiH bilo je na desetine snajperskih gnezda odakle su muslimanski zločinci ubijali žene, decu i starce po Grbavici, Nedžarićima, Ilidži, Vogošći, Hadžićima, Ilijašu, Trnovu. Obzirom da su zločinci bili rođene Sarajlije, oni su vrlo dobro znali i ko je na teritoriji pod kontrolom tzv. Armije BiH bio srpske nacionalnosti pa su snajperi neretko ubijali i tamošnje Srbe, nezavisno od pola i uzrasta.
Snajpersko delovanje po Srpskom Sarajevu, tokom trajanja rata, bilo je svakodnevno. Sa položaja muslimanske tzv. Armije BiH snajperom su ubijani civili oba pola i svih uzrasta, od male dece do starih i nemoćnih. Prema podacima Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica na području sarajevsko - romanijske regije je ubijeno 3350 građana srpske nacionalnosti. Od samog početka rata na teritoriji koju je kontrolisala muslimanska tzv. Armija BiH bilo je na desetine snajperskih gnezda odakle su muslimanski zločinci ubijali žene, decu i starce po Grbavici, Nedžarićima, Ilidži, Vogošći, Hadžićima, Ilijašu, Trnovu. Obzirom da su zločinci bili rođene Sarajlije, oni su vrlo dobro znali i ko je na teritoriji pod kontrolom tzv. Armije BiH bio srpske nacionalnosti pa su snajperi neretko ubijali i tamošnje Srbe, nezavisno od pola i uzrasta.
Blizu trećine ubijene dece Istočnog Sarajeva upravo je usmrćeno snajperskim hicima.
Nepojmljivo da su na kraju 20. veka postojali monstrumi koji mogu da ispaliti i ubiti dete od dve, deset ili dvanaest godina, a posebno boli činjenica što za te monstruozne zločine do danas niko nije odgovarao. Ubice danas žive normalnim životom, imaju svoje porodice, svoju decu a mnogi su sigurno nagrađeni i brojnim odlikovanjima kao i visokim položajima u društvu.
Mnogi Muslimani su se još tada hvalili kako su ubijali majke, decu, starije osobe… Sada, 31-u godinu posle rata, skoro svi ćute i ne žele ispričati šta su uradili. Ni jedan od snajperista nije osuđen za ono što je radio. U policijskim institucijama kažu da je skoro nemoguće dokazati da je određeni snajperista ubio nekoga, uprkos izjavama svedoka i očevidaca. Deca su u najvećem broju slučajeva gađana u slepočnicu, oko, srce, a cilj je bio da se ubiju ili učine trajnim invalidima. Snajperisti su u uslovima ratovanja bili “zločinci nad zločincima” jer kroz okular gledaju civile i hladnokrvno im pucaju u glavu ili ekstremitete. Mada to nikako nije opravdanje za granatiranje civilnih objekata: dečijih igrališta, bolnica, vrtića, porodilišta, škola, pijaca, crkvi, autobuskih stanica koji su bili omiljena meta pripadnika tzv. Armije BiH.
Broj snajperista koji su ubijali civile još uvek nije poznat. Mnoga deca i civili koji su imali tu sreću da prežive, nažalost su ostali trajni invalidi sa ozbiljnim povredama i oštećenjima. Po Grbavici i Ilidiži snajper je delovalo svakodnevno i to pune četiri godine. Srpska deca su bila primorana da dane provode u podrumima i skloništima kako bi se zaštitili od snajpera i granata. Snajperisti bi najčešće ciljali najslabijeg člana porodice kao da je u napadima bilo nečega ličnog. Gotovo da se radilo o napadima iz zavisti, činilo se ono što bi preživelima nanelo najviše boli.
MUSLIMANSKA SNAJPERSKA GNEZDA SU BILA SVUDA PO GRADU...
Prema dokumentima VRS-a, oklopni transporteri i tenkovi muslimanske ARBiH bili su locirani u Velešićima, Domu milicije i tunelu Ciglane. Artiljerijski i minobacački vatreni položaji nalazili su se u gusto naseljenim područjima: Stup, Azići, Vrbanja most, Strojorad, Koševo stadion, Bistrik, Mojmilo, Sedrenik, Hrasno, Halilovići, Titova kasarna, Otoka i Čengić Vila i u vagonima na železničkoj stanici Novo Sarajevo. Područja brigada i bataljona, kao i vojna industrija i logistički objekti bili su u urbanom Sarajevu pod kontrolom ARBiH. Snajperski položaji uspostavljeni su na Trgu Pere Kosorića, hotelu Bristol, zgradi Elektroprivrede, zgradi Socijalnog osiguranja, Mašinskom fakultetu i zgradama Skupštine i Izvršnog vijeća RBiH.
Poljska artiljerija i minobacači Prvog korpusa ARBiH bili su locirani u opštini Stari Grad i Centar, kao i na okolnim brdima i planinskim grebenima. Puške i snajperski položaji bili su smešteni na krovovima zgrada i stanovima, prozorima i terasama civilnih zgrada.
Nekoliko streljačkih klubova postojalo je u Sarajevu pre rata, tako da je za ARBiH bilo relativno lako mobilisati kvalifikovane strelce. Među snajperistima ARBiH bili su plaćenici iz Zapadne Evrope. Odeljenje sigurnosti 1. korpusa ARBiH zabеležilo je prisustvo njemačkog snajperiste Rafaela Šmida. Prema rečima generala ARBiH Stjepana Šibera, u ranoj fazi rata. Glavni štab ARBiH uzeo je 450 snajperskih pušaka iz fabrike "Zrak" koja se bavi proizvodnjom optičkih i optoelektronskih uređaja, i rasporedio ih u brigade 1. sarajevskog korpusa. Fabrika "Zrak" je u Sarajevu, dok je trajao rat, radila i izrađivala optičku opremu za snajperske puške. Takođe, VRS nije imao 12,7 mm snajperske puške do kraja 1994. godine, dok se 1. sarajevski korpus ARBiH ovom puškom služio 1993. godine.112 Snajperisti ARBiH imali su i puške sa snajperskim nišanima. Sve visoke zgrade u gradskom delu Sarajeva (Izvršno vijeće, Elektroprivreda, „Loris”, „Momo i Uzeir” i dr.) bile su u rukama ARBiH, a korištene su kao osmatračnice i snajperske pozicije.
"PUCALI SU NA ŽENE U CRNINI"
Tada 19-godišnji mladić bošnjačke nacionalnosti hvalio se kako je sa zgrade tadašnjeg Izvršnog vijeća, a sada Zajedničkih institucija BiH, pucao po delu sarajevskog naselja Grbavica koji je bio pod kontrolom VRS-a, navodi Balkan Insight.
“Pucao bih u staricu kako bi joj prišli vojnici da joj pomognu. Kada oni izvlače staricu, likvidiram i te vojnikeP”, naveo je 19-godišnji mladić u izjavi koju je dao SDB-u.
Jedan od najpoznatijih slučajeva jeste ubistvo Boška Brkića i Admire Ismić - sarajevskih Romea i Julije. Priča o njihovoj ljubavi, obišla je svet. Njihove ubice, pripadnici zloglasne jedinice za likvidaciju "Ševe" u okviru tzv. Armije BiH, Nedžad Herenda i Dragan Šošić do danas nisu odgovarali za ovaj zločin. U maju 1993. godine između Vojske RS i Armije RBiH dogovoreno je da će ovaj par biti pušten na drugu stranu, odnosno da će moći preko Vrbanja mosta preći na Grbavicu. Krenuli su 18. maja 1993. godine.
Američki reporter Kurt Šork, koji je svetu prenio priču o njihovoj tragičnoj ljubavi, 1993. godine za "Reuters" je napisao da su se zvaničnici obje strane složili da ih puste da pređu liniju razgraničenja.
"Boško i Admira hodali su najmanje 500 metara desnom obalom Miljacke, potpuno izloženi pogledima vojnika s obje strane. Nakon što su prešli liniju pod kontrolom bosanske strane i krenuli prema naselju Grbavica pod kontrolom Srba, neko ih je pogodio", napisao je Šork.
Snajperski hitac ispaljen sa muslimanskih položaja pogodio je prvo Boška, koji je odmah izdahnuo. Drugi metak je pogodio Admiru koja je, iako smrtno ranjena, smogla snage da dopuže do svog Boška, zagrlila ga je i izdahnula. Pojedini muslimanski portali su nedavno da godišnjicu ubistva ovih mladih ljudi, Boška i Admiru nazvali "dezerterima koji su krenuli četnicima" opravdavajući tako zločin tzv. Armije BiH. Na Grbavici i Ilidži su mnogi muslimanski civili, čak i deca, ranjeni i ubijeni snajperskim hicima sa položaja "Armije BiH", što i dalje predstavlja tabu temu za sarajevsku javnost!
MUSLIMANSKI SNAJPERISTI PUCALI I NA MUSLIMANSKE CIVILE
Glavna sestra u operacionoj sali u Vojnoj bolnici "Koran" Dušanka Cicović prisetila se ranjavanja jedne Muslimanke i njene maloletne kćeri od strane muslimanskih snajperista. Cicovićeva naglašava da su u skladu sa Hipokratovom zakletvom pristupali i profesionalno se odnosili prema svim pacijentima bez obzira na nacionalnost.
"Jedne prilike dovezli su nam majku i kćerku muslimanske nacionalnosti sa Grbavice koje je pogodio snajper dok su išle po hranu. Majka je bila slijepa, a zadobila je povrede obje potkoljenice, dok je djevojčica pogođena u preponu, u glavnu arteriju. Na svu sreću nije iskrvarila i uspjeli smo je spasiti", prisetila se Cicovićeva zločina koji je muslimanska tzv. Armija BiH počinila upravo nad bošnjačkim / muslimanskim stanovništvom.SRPSKA DECA - GLAVNA META ZLATNIH LJILJANA
Deca Srpskog Sarajeva su ubijana i ranjavana na školskim igrlalištima, u parkovima, na terasama, ulicama, u stanovima...Dečak Srđan Jovljević imao je samo devet godina kada je ubijen snajperom ispaljenim sa položaja tzv. Armije BiH. Njegov otac je bio kurir u opštini Srpsko Novo Sarajevo a tog tragičnog dana nedavno se prisetio sveštenik Vojislav Čarkić.
“Davno je to bilo, pa ne mogu tačno da se sjetim, ali mislim da je bilo 1992. Znam da se zvao Srđan. Pogodio ga je snajper sa hotela `Bristol` na području `Šopinga` ispred radnje sa jufkama. Samo što je izašao iz zgrade, snajper ga je pogodio. Bio je brisani prostor gdje je pogođen. Priletio sam. Meni je umro na rukama. Dosta je djece tako ubijeno”, priča Čarkić. Jedna od prvih žrtava snajperista bila je Snježana Jović, devojčica od 15 godina, koju je zločinački hitac usmrtio na licu mesta 31. maja 1992. godine. Snježana je živela sa porodicom u naselju Dobrinja I na području opštine Ilidža, u Ulici N. Tešanovića. Iste godine muslimanski snajper usmrtio i Gordanu Govedaricu, devojku od 17 godina koja se kobnog dana zatekla na ulici. Gordana je inače živela u naselju Aneks, u Udarničkoj ulici br. 27. Ubijena je 21.09.1992. metkom muslimanskog snajperiste na raskšću Lukavičke i Topličke ulice, u naselje Lukavica. Zlikovac je dugo pratio svoju metu a onda povukao obarač. Goca je smrtno pogođena snajperskim hicem u leđa dok se kretala ka “Energoinvestu”. Preminula je na licu mesta.
“Davno je to bilo, pa ne mogu tačno da se sjetim, ali mislim da je bilo 1992. Znam da se zvao Srđan. Pogodio ga je snajper sa hotela `Bristol` na području `Šopinga` ispred radnje sa jufkama. Samo što je izašao iz zgrade, snajper ga je pogodio. Bio je brisani prostor gdje je pogođen. Priletio sam. Meni je umro na rukama. Dosta je djece tako ubijeno”, priča Čarkić. Jedna od prvih žrtava snajperista bila je Snježana Jović, devojčica od 15 godina, koju je zločinački hitac usmrtio na licu mesta 31. maja 1992. godine. Snježana je živela sa porodicom u naselju Dobrinja I na području opštine Ilidža, u Ulici N. Tešanovića. Iste godine muslimanski snajper usmrtio i Gordanu Govedaricu, devojku od 17 godina koja se kobnog dana zatekla na ulici. Gordana je inače živela u naselju Aneks, u Udarničkoj ulici br. 27. Ubijena je 21.09.1992. metkom muslimanskog snajperiste na raskšću Lukavičke i Topličke ulice, u naselje Lukavica. Zlikovac je dugo pratio svoju metu a onda povukao obarač. Goca je smrtno pogođena snajperskim hicem u leđa dok se kretala ka “Energoinvestu”. Preminula je na licu mesta.
Ilidžanci se sećaju i jedne devojčice koju je usmrtio snajper dok je sedela na terasi svoga stana na Ilidži.
Maleni Miloš Aleksić imao je tek 14 godina kada je usmrćen metkom muslimanskog snajperiste. Živeo je na Dobrinji 1 a ubijen je 25.10.1994. godine. I opet je bilo primirje.
Jedan od svakako najpoznatijih slučajeva svakako jeste surovo ubistvo srpskih devojčica Milice i Nataše koje su postale simboli stradanja dece u ratnom Sarajevu. Devojčice Milica Lalović i Nataša Učur, , ubijene su 11. marta pre 27 godine u sarajevskom naselju Grbavica, koje je tada bilo pod srpskom kontrolom. Bezdušne ubice su 11. marta 1995. godine iz dela Sarajeva pod muslimanskom kontrolom pucale sa zgrade “Lorisa” na tadašnjem Trgu Pere Kosorića, a sada Trgu heroja, na desetogodišnju Milicu i devetogodišnju Natašu koje su se igrale lastiša u Ulici Rave Janković, ispred zgrade na broju 59. Samo osam meseci prije potpisivanja Dejtonskog sporazuma Milica i Nataša odigrale su svoju poslednju igru, prekinutu smrću koja je došla iz dela grada gde su rođene i živele.
Neiskvarene dečije duše još jednom su grubo prevarene, jer su devojčice ubijene dok je na snazi bilo primirje. Milica i Nataša odmah su prevezene u bolnicu Kasindo. U zapisniku iz bolnice piše da je Milica dovezena mrtva, dok je Nataša umrla 15 minuta nakon prijema. Tada je doktor bolnice Slavko Ždrale rekao da su kod djevojčica konstatovane teške povrede glave. Prema njegovim rečima, ubice su bile nemilosrdne i nije bilo nikakve mogućnosti da im bude pružena pomoć. Neposredni svedok ubistva devojčica, bivši pripadnik Vojske Republike Srpske Predrag Čarkić, ranije je za Srnu ispričao detalje mučkog i svirepog ubistva djevojčica. “Nas šest vojnika sjedilo je za stolom. Pili smo kafu, jeli, šalili se. Bilo je lijepo vrijeme, uobičajan dan. Primirje. Mir i tišina, više naroda na ulicama. Koliko se sjećam taj je dan u Sarajevo došao predsjednik Francuske /Fransoa/ Miteran. Mogli smo ih, maltene, rukom dohvatiti. Najednom su se začula dva uzastopna pucnja, pade prvo jedna, pa druga. Skočili smo, pokupili ih i sklonili u zaklon. Kažu da je bio jedan snajperista. Ma, nemoguće da je jedan, jer ubijene su u igri, u pokretu." Čarkić ukazuje na činjenicu da ubice nisu pucale u njih – vojnike koji su bili u uniformi i vidljivi isto kao što su bile vidljive i devojčice, nego u decu kako bi njihov zločin bio još strašniji. Prema njegovim rečima, tako ne radi ni životinja kad ubija. “Nismo odgovorili jer smo strogo poštovali primirje - navodi Čarkić. Prema navodima svedoka, devojčice je ubio S. P, pripadnik 101. brigade takozvane Armije BiH. Sarajka Fatima Bajramović svedočila je da je to učinio Sejo Piskić, koji je rođen 1956. godine u Gračanici. Samo dva ipo meseca kasnije na Grbavici je muslimanski snajperista ubio devojčicu Dijanu Ćosović, čije se svedočanstvo o završenom školovanju i danas nalazi u prostorijama škole koju je ona, prema svedočenju direktorke Danijele Mrde, mnogo volela. Ubijena je u 16-oj godini života, dan pre nego što je trebala da podigne svedočanstvo o završenom školovanju. Dana 5. decembra 1994. godine, dečak Darko Aleksić, sin Dejana i Brane, rođen 10. marta 1983. godine u Sarajevu, u opštini Centar, bio je u petom razredu osnovne škole, kada je ranjen snajperom dok je sa majkom Branom i sestrom Miljanom šetao ulicom, idući djedu Vojislavu. Pogođen je u trbuh i zadobio teške povrede. Pucanj je ispaljen sa položaja ARBiH.
Slađana Milanović je imala samo 14 godina kada je u proleće 1994. njen mladi život prekinuo okrutni muslimanski snajperista i to dok se devojčica vozila biciklom. Sprski primarijus, doktor i književnik Miodrag Lazić bio je četiri ipo godine (1992-1996) ratni hirurg dobrovoljac u Srpskom Sarajevu a u svojoj knjizi "Dnevnik ratnog hirurga" opisao je stradanje male Slađane:
"28. april 1994 - Svi u trenu na nogama, pred vratima bolnice. Koga će izneti iz kola? Po kolima prepoznaju odakle stižu - Ilijaš. Uvek pomislim - samo da nije dete. Ali iznose dete. Bledo, plavih usana, velikih plavih očiju, plave kosice slepljene uz obraze. Odnekud je tu bila kamera, televizija. Snimaju. Ovo je sva istina o tragediji srpskog naroda. Dete od trinaest godina, lepa devojčica, Slađana Milanović., Pogođena snajperom dok je vozila bicikl, sa daljine od tristo-četiristo metara. Ko je pucao u dečiju dušu? Mogao je na nišanu da vidi njene plave oči, njenih dvanaest - trinaest - četrnaest godina, kad je pucao u karlicu i razneo život. Borba za njen život. Operaciona sala. Gde je granica između života i smrti? Iskustvo mi neumoljivo govori da se plave oči gase. Operacija. Otvaram trbuh. Gejzir krvi. Srce je stalo. Masiram ga, ponovo radi. Velikom krpom kupim krv iz trbuha i cedim napolje, podvezujem krvne sudove, zaustavljam krvarenje, prešivam creva. Tehnički, posao završen, ali život je otišao. Osta još samo da se plave oči potpuno ugase. Nesrećni otac i majka čekaju ispred Intenzivne nege. Govorim im istinu. Otac plače, udara se šakama po glavi, majka sedi šokirana i izgubljena. Otac mi ljubi krvave klompe i moli za život svog deteta. Dižem ga, kažem da sam sve učinio. Bilo je 20 časova. Dva sata ujutru. Smrt. Saopštavam roditeljima. Trenutak tišine, a onda vrisak. Urlik bola! To mi je stalno u glavi, na javi i u snu. Taj vrisak bola, gubitak poslednje nade - neopisiv trenutak. Njega se uvek plašim. Još jedno dete je mrtvo. Još jedna tuga, bol u duši svih nas. Kako izdržati? ".
U istom delu, opisano je i ranjavanje devetogodišnjeg srpskog dečaka u Ilijašu: "Šesnaest časova. Još jedno dete. Dragan Lazarević, devet godina, iz Podlugova. Pogođen metkom u stomak dok se igrao ispred svoje kuće. A morao se igrati iza kuće, jer on u kuću ulazi kroz prozor. Dete se zaboravilo, izašlo napred, na vrata. S jedne strane siguran si od zidova, dok si već na drugoj strani meta neprijateljskog snajpera. Surovost rata, i još jedno dečje lice. Raznesen trbuh, tanka creva, debela creva, bubreg. Duga i komplikovana operacija. Dečko bistar, da bistriji ne može biti. Prepametan. Leži na stolu i čeka da ga uspavamo za operaciju. Gleda aspirator i pita: "Čemu služi ovo čudo?" Operisao sam ga. Šok soba. Budi se, zove me: "Doktore!" Pitam ga kako je. Traži mi vode. Kažem mu: "Ne može, Dragane, vode. Kad ti je stomak operisan, voda ne sme da se pije. Jesi li čitao nekad one romane o partizanima, o dečacima Mirku i Slavku? Znaš kad kažu, pogođen u stomak, ne sme da pije vodu." Gleda on mene, i mrtav-hladan kaže: "Kakav si ti to čovjek kad mi ni vode ne daš? Kad bi ti došao kod mene u Ilijaš, ja bih ti dao sve." Ćutim, tužno. Ovaj rat ne zaobilazi decu. Stradaju svakodnevno."
Jedan od svakako najpoznatijih slučajeva svakako jeste surovo ubistvo srpskih devojčica Milice i Nataše koje su postale simboli stradanja dece u ratnom Sarajevu. Devojčice Milica Lalović i Nataša Učur, , ubijene su 11. marta pre 27 godine u sarajevskom naselju Grbavica, koje je tada bilo pod srpskom kontrolom. Bezdušne ubice su 11. marta 1995. godine iz dela Sarajeva pod muslimanskom kontrolom pucale sa zgrade “Lorisa” na tadašnjem Trgu Pere Kosorića, a sada Trgu heroja, na desetogodišnju Milicu i devetogodišnju Natašu koje su se igrale lastiša u Ulici Rave Janković, ispred zgrade na broju 59. Samo osam meseci prije potpisivanja Dejtonskog sporazuma Milica i Nataša odigrale su svoju poslednju igru, prekinutu smrću koja je došla iz dela grada gde su rođene i živele.
Slađana Milanović je imala samo 14 godina kada je u proleće 1994. njen mladi život prekinuo okrutni muslimanski snajperista i to dok se devojčica vozila biciklom. Sprski primarijus, doktor i književnik Miodrag Lazić bio je četiri ipo godine (1992-1996) ratni hirurg dobrovoljac u Srpskom Sarajevu a u svojoj knjizi "Dnevnik ratnog hirurga" opisao je stradanje male Slađane:
"28. april 1994 - Svi u trenu na nogama, pred vratima bolnice. Koga će izneti iz kola? Po kolima prepoznaju odakle stižu - Ilijaš. Uvek pomislim - samo da nije dete. Ali iznose dete. Bledo, plavih usana, velikih plavih očiju, plave kosice slepljene uz obraze. Odnekud je tu bila kamera, televizija. Snimaju. Ovo je sva istina o tragediji srpskog naroda. Dete od trinaest godina, lepa devojčica, Slađana Milanović., Pogođena snajperom dok je vozila bicikl, sa daljine od tristo-četiristo metara. Ko je pucao u dečiju dušu? Mogao je na nišanu da vidi njene plave oči, njenih dvanaest - trinaest - četrnaest godina, kad je pucao u karlicu i razneo život. Borba za njen život. Operaciona sala. Gde je granica između života i smrti? Iskustvo mi neumoljivo govori da se plave oči gase. Operacija. Otvaram trbuh. Gejzir krvi. Srce je stalo. Masiram ga, ponovo radi. Velikom krpom kupim krv iz trbuha i cedim napolje, podvezujem krvne sudove, zaustavljam krvarenje, prešivam creva. Tehnički, posao završen, ali život je otišao. Osta još samo da se plave oči potpuno ugase. Nesrećni otac i majka čekaju ispred Intenzivne nege. Govorim im istinu. Otac plače, udara se šakama po glavi, majka sedi šokirana i izgubljena. Otac mi ljubi krvave klompe i moli za život svog deteta. Dižem ga, kažem da sam sve učinio. Bilo je 20 časova. Dva sata ujutru. Smrt. Saopštavam roditeljima. Trenutak tišine, a onda vrisak. Urlik bola! To mi je stalno u glavi, na javi i u snu. Taj vrisak bola, gubitak poslednje nade - neopisiv trenutak. Njega se uvek plašim. Još jedno dete je mrtvo. Još jedna tuga, bol u duši svih nas. Kako izdržati? ".
U istom delu, opisano je i ranjavanje devetogodišnjeg srpskog dečaka u Ilijašu: "Šesnaest časova. Još jedno dete. Dragan Lazarević, devet godina, iz Podlugova. Pogođen metkom u stomak dok se igrao ispred svoje kuće. A morao se igrati iza kuće, jer on u kuću ulazi kroz prozor. Dete se zaboravilo, izašlo napred, na vrata. S jedne strane siguran si od zidova, dok si već na drugoj strani meta neprijateljskog snajpera. Surovost rata, i još jedno dečje lice. Raznesen trbuh, tanka creva, debela creva, bubreg. Duga i komplikovana operacija. Dečko bistar, da bistriji ne može biti. Prepametan. Leži na stolu i čeka da ga uspavamo za operaciju. Gleda aspirator i pita: "Čemu služi ovo čudo?" Operisao sam ga. Šok soba. Budi se, zove me: "Doktore!" Pitam ga kako je. Traži mi vode. Kažem mu: "Ne može, Dragane, vode. Kad ti je stomak operisan, voda ne sme da se pije. Jesi li čitao nekad one romane o partizanima, o dečacima Mirku i Slavku? Znaš kad kažu, pogođen u stomak, ne sme da pije vodu." Gleda on mene, i mrtav-hladan kaže: "Kakav si ti to čovjek kad mi ni vode ne daš? Kad bi ti došao kod mene u Ilijaš, ja bih ti dao sve." Ćutim, tužno. Ovaj rat ne zaobilazi decu. Stradaju svakodnevno."
Bojan Stijak je imao samo 17 godina kada je njegov mladi život 1. maja 1995. prekinuo okrutni muslimanski snajperista. Dečak je ubijen na Ilidži i to na školskim stepenicama dok je čekao da počne čas. Okrutni zlikovac dugo je i pažljivo birao svoju metu. Ovaj put ciljana je škola, ciljana su deca....pakosno oko puno mržnje i zla prema svemu što je srpsko uočilo je svoju žrtvu i poteglo hitac. Bojan je pogođen snajperom u glavu a od zadobijenih povreda je preminuo na licu mesta. O tom strašnom, neljudskom činu nisu brujali svetski mediji...niko se nije oglasio, niti osudio ovaj monstruozni ali svakako ne jedini zločin nad srpskom decom. Slična sudbina zadesila je iste godine i petnaestogodišnjeg dečaka koji je pogođen snajperom dok se vozio biciklom. Preminuo je na licu mesta. Saša Šikuljak je imao šesnaest godina kada je ubijen snajperom kod Pržionice u Vogošći, 12. novembra 1993. godine. Imao je svega 17 godina! I ovaj put je muslimanski snajperista pažljivo birao svoju metu i potegao svoj obarač. Taj dan ostao je upamćen kao dan kada je čitava Vogošća plakala! Smrtonosni snajperski hitac prekinuo je i život četvorogodišnje Sandre Japundže, devojčice srpske nacionalnosti. Uprkos brzoj intervenciji, lekari su nažalost, mogli samo da konstatuju smrt.
UBIJANA I NEROĐENA DECA, MUSLIMANI PUCALI NA TRUDNICE
Tokom muslimanske agresije samo na području Sarajeva ubijeno je devet trudnih Srpkinja, a najmanje 56 ih je ranjeno tokom snajperskih i artiljerijskih napada muslimanske vojske ili su zlostavljane u logorima. Postoje zabeleženi slučajevi gde su trudne Srpkinje silovane i prebijane po muslimanskim logorima. Među ubijenim trudnicama je i Slavojka Bunjevac, žena pred porođajem koja je izmasakrirana u selu Čemerno od strane muslimanskih vojnika.
Kovačići su jedno od brojnih naselja u Istočnom Srpskom Sarajevu koja su tokom rata bila opkoljena muslimanskim položajima i kao takva danonoćno izložena granatiranju i snajperskom delovanju.
Civili u Kovačićima, na Grbavici ali i u drugim delovima Istočnog Sarajeva su ubijani dok su se bavili egzistencijalnim poslovima, zatim na ulici, u stanovima i kućama, u redovima za vodu i hleb, u kolima hitne pomoći, u napadima na bolnice, civilna vozila i autobuse, dok su prisustvovali sahranama ili svadbama.
Jedan od takvih monstruoznih zločina počinjen je 6. januara 1994. kada je muslimanski snajperista usmrtio Srpkinju Miru Trifković, ženu u devetom mesecu trudnoće, navodi se u knjizi "Iskorenjivanje Srba u Bosni i Hercegovini". Mira je rođena 22.02.1957 u Kalinoviku a u trenutku ubistva imala je 36 godina. Bilo je to na lokalitetu Jevrejsko Groblje. Iako je zločinac video da se radi o ženi pred porođajem, golorukom civilu, odlučio je da puca! Krvnik bez duše je kukavički potegao obarač. Simbolično, monstrum je zločin počinio na Badnji dan, veliki pravoslavni praznik. Teško ranjenoj trudnici u pomoć je priskočio borac Viktor Arkadijevič, koji je pokušao da joj pomogne. Nažalost, smrtonosni hici bili su brži! U trenu su prekinuta tri života - ovog humanog borca, mlade devojke Mire i njenog nerođenog deteta kojem se tako dugo radovala. Beba nije stigla ugledati svetlost dana voljom nekih bezumnika. Žrtve su ubrzo sahranjene uz prisustvo malog broja ljudi, uz veliki strah i strepnju jer su muslimanski snajperisti pucali i na civile tokom sahrana.
SRPSKI CIVILI UBIJANI SNAJPERIMA I SA DRUGE STRANE LINIJE
I u muslimanskom delu Sarajeva, zločini nad Srbima su vršeni konstantno. Srpski civili, uključujući i decu ubijani su po svojim kućama i stanovima ali i na ulicama, u parkovima, na radnim mestima, i u logorima kojiih je samo u ovom gradu bilo ukupno 125. U nameri da prikriju svoje zločine, muslimanski vojnici su uz pomoć muslimanskih medija svoje zločine nad Srbima vešto zataškavali. Tako je putem sredstava javnog informisanja predočeno kako su mnogi mučki ubijeni srpski civili zapravo poginuli od snajpera i granata, iako je prava istina da su ti ljudi zapravo mučeni pa ubijani na različite načine od strane muslimanskih vojnika. U prilog tome svedoče i izjave Zorana Čegara, nekadašnjeg pripadnika "Armije BiH" koji je za Glas Srpske izjavio: "Bilo je zločina u Sarajevu i zna se da su neke djevojčice silovane pa ubijene, a onda izbacivane na ulicu da bi se potom tvrdilo da su ih ubili srpski snajperisti. Ljudi su ubijani samo da bi se neka budala uselila u njihov stan. Pet silovanih djevojaka je preko Bistrika pobjeglo iz opkoljenog Sarajeva. Zna se i za silovane djevojčice koje su preko mosta kraj hotela "Bristol" kriminalci natjerali da idu pa im pucali u leđa. Imamo mi naše ratne zločince. Po gradu su ubijali ljude bez obzira na nacionalnost, silovali djevojčice, iživljavali se nad njima, pa su ih bacali na ulicu i govorili da ih je ubio srpski snajperista. Imamo mi naše koji su nas ubijali. Zašto njih ne zatvore? Zato što je bila takva politika. Nek se krene redom, ja sam za to da se sve raščisti.".
Ovakvih slučajeva ima nebrojano mnogo a kako se tragedija srpskog naroda ne bi zaboravila 13. septembra 2018. je u dvorištu Osnovne škole "Sveti Sava" u Istočnom Sarajevu svečano otkriven spomenik stradaloj deci Srpskog Sarajeva od 1992. do 1995. Na taj način su i ova nedužna deca dobila spomen obeležje i mesto u kolektivnom sećanju naroda.
Коментари
Постави коментар